A duša
ako hoće sebe da upozna,
u dušu ona
treba da gleda:
stranca i neprijatelja spazismo u ogledalu.
Bili su drugovi dobri momci, nisu gunđali
ni zbog napora ni zbog žeđi ni zbog zime
držali su se poput stabla, poput talasa
koji prigrle vetar i kišu
prigrle noć i sunce
ne menjajući se usred promene.
Dobri su bili momci, po cele dane
uz veslo, znojni, spuštena pogleda
disali su složno
a krv im je bojila poslušnu kožu.
Ponekad bi zapevali, spuštena pogleda
dok smo prolazili kraj pustog ostrva s indijskim smokvama
prema zapadu, s one strane rta pasa
koji laju.
Ako hoće sebe da upozna, rekoše
treba u dušu da gleda, rekoše
i vesla su udarala po zlatu pučine
u suton.
Prošli smo mnoge rtove mnoga ostrva more
koje vodi u drugo more, galebe i tuljane.
Nesrećne su žene ponekad s vriskom
oplakivale svoju izgubljenu decu
a druge su u besu tražile Aleksandra Velikog
i slavu utonulu u dubinu Azije.
Usidrili smo se kraj žala punog noćnih mirisa
sa ptičjom pesmom, s vodom što je ostavljala na rukama
uspomenu na veliku sreću.
Ali se putovanja nisu završila.
Duše su im se sjedinile s veslima i žljebovima
s dostojanstvenim izgledom pramca
sa brazdom iza krme
sa vodom koja im je razbijala lik.
Drugovi poumiraše redom
Spuštena pogleda. Vesla im
Označavaju mesto gde spavaju na žalu.
Njih se i ne seća niko. Pravda.
Jorgos Seferi
