Салцбург, Радомир Д. Митрић

Салцбург


Април је најблажи месец,
у пролеће кад је земља најближа
вечности и кад мртва, опет оживљава
древно чудо звано живот, у клијању,
док ветар силази низ Хајлбрунерштрасе
радосно, одозго са тврђаве Хохенcалцбург
и меша се са звуком Моцартове сонате
коју свира нека бесмртна муза,
рукама неког овдашњег свирача,
ту, у Томазели кафани, где дрема
какав квазифилозоф, затворен у свој
бурни свет, Вавилон унутрашњи.
Ако подигнеш поглед, видећеш
Алпе како сијају као поларна светлост,
ако ли га, пак спустиш, угледаћеш
дечака налик Тракловом Елису,
како тужно ћути, ослушкујући бојажљиво
тишину сутрашњице, пред неизвесношћу
будућег, али у дубини душе своје знаћеш,
пред зидовима Мирабела, као пред капијама
богиње Иштар, како једном даровани живот
никад не гасне, и по први пут у животу
можда ћеш бити храбар, осећајући,
чудну, однекуд добро познату, близину раја.


Радомир Д. Митрић