Počnimo sa suočavanjem, iako je okrutno, Marko Krstić

Počnimo sa suočavanjem, iako je okrutno



Nedavno je u Srpskoj književnoj zadruzi održan skup na kojem su se okupili pisci novije generacije srpske literature – Vladimir Kecmanović, Nemanja Rotar, Borivoje Adašević, Ana Vučković, Aleksandar Novaković, Slobodan Bubnjević, Sonja Veselinović, Uglješa Šajtinac i Marko Krstić, kao inicijator i moderator skupa – i poveli književni dijalog koji nagoveštava promene na srpskoj kulturnoj sceni. Prenosimo dva karakteristična razmišljanja.

Nova generacija trebalo bi da odgovori na ključna pitanja naše epohe, da kritički i bez kalkulacija progovori o našim zabludama i razobliči svaki oblik mitomanstva, da ukaže na lažne rajeve, pseudoutopije i demagogije koje su nas zadesile u poslednjih dvadesetak godina, ali i na one koje nam se približavaju.

Došlo je vreme da nas generacija postmodernista podrži u stvaranju jednog novog duha srpske književnosti, to je nekako i prirodno. Oni jesu naša tradicija i mnogi od nas su formirani na romanima i pričama Albaharija, Petkovića, Petrovića, Basare, Pantića, Pištala…

Ono što je bilo od suštinskog značaja za postmoderniste za nas nije. Mi nemamo dominantnu poetiku oko koje bismo se okupili. Prednost novije srpske proze i jeste u pluralizmu poetika; svaki pisac u svom jedinstvenom poetičkom delovanju. S druge strane, diskusija je i pokazala da pisci nisu politički opterećeni i ostrašćeni, da umeju samostalno da razmišljaju i da imaju sluha da prevaziđu razlike u mišljenjima, bilo one ideološke, političke ili lične prirode. Ja bih rekao, da smo na hemonovskom tragu književnosti koja sebe zamišlja „kao prostor u koji suvereni pojedinci stupaju kako bi komunicirali na načine koji nisu definisani isključivo ideološkim hijerarhijama“. Na kraju, ni savremena svetska književnost nije unisona; svet je po običaju nekoliko decenija ispred nas, od nove hipertekstualnosti, internet proze, postistorijskog realizma... Kaskamo za novim sadržajima i formama u odnosu na svetske tokove. Ako je tako, moramo biti spremni da prihvatimo i određene novine. Na primer, dugi niz godina, ako ne i decenija, nipodaštavanu žanrovsku književnost. Ali upravo je ovo trenutak da se definitivno okrenemo modernizaciji i konstituisanju novog duha srpske književnosti jer drugog izlaza nema – osim unazad.

Nova generacija trebalo bi da odgovori na ključna pitanja naše epohe, da kritički i bez kalkulacija progovori o našim zabludama i razobliči svaki oblik mitomanstva, da ukaže na lažne rajeve, pseudoutopije i demagogije koje su nas zadesile u poslednjih dvadesetak godina, ali i na one koje nam se približavaju. „Počnimo s pamćenjem“, kaže Umberto Eko, „bez pamćenja nema opstanka, i ono mora da se poštuje, čak i ako je okrutno.“

Na kraju, moramo poštovati sebe ako želimo da nas poštuju i drugi, zar ne.

Vladimir Kecmanović, najaktuelniji pisac nove generacije, u pravu je kada kaže „da svako od nas baštini nešto od postmoderne“, ali i ide korak dalje. Top je bio vreo je roman u kojem je Kecmanović vratio „veliku temu“ u srpsku literaturu i time pokazao na koji način je moguće aktivirati probleme o kojima se ćuti. Prvi roman o kolektivnoj odgovornosti u novijoj srpskoj književnosti.

Na drugom kraju aktuelnih preispitivanja je Rotarov poetički prostor koji je najvitalniji u novijoj srpskoj prozi: od istorijskog do ispovednog romana. Poslednjim romanom Dnevnik ljudoždera Rotarova poetika postaje sve eksplicitnija, verbalnija i kritički nastrojenija. Njegov junak je paradigma poljuljanog identiteta, postmoderni čovek iz podzemlja koji svoje spasenje traži u svetu nasilnih video-igara. Suštinski problem književnosti 20. veka je bilo Vreme, a u 21. veku će to biti problem Identiteta. Adašević je najuspeliji stilista nove generacije; njegova zbirka priča Iz trećeg kraljevstva korespondira sa Borom Ćosićem i Velikićem u kontekstu tretiranja srednjoevropskog prostora kroz sudbine ljudi na tim prostorima, dok se u novom romanu Čovek iz kuće na bregu okrenuo lirsko-narativnom glasu kišovske tradicije. Aleksandar Novaković je u svom drugom romanu Keltska priča istakao jednu novu viziju kulturološkog žanrovskog romana: kombinovanjem mitologija i kultura sa aktuelnim političkim dešavanjima. Bubnjević je u svojoj knjizi priča Pertubacije i druge priče pokušao da, na kalvinovski „kosmikokomički“ način, „uvuče“ nauku u književnost, ali će se u njegovom novom romanu postupak pomeriti ka realističnom i aktuelnom.

Iako najmlađa po godinama, Ana Vučković je već objavila tri romana u kojima se prepušta metropolitskom senzibilitetu, a Sonja Veselinović je već svojim prvom knjigom, nedefinisanim lirskim romanom, Poema preko pokazala da novija srpska proza mora na nju ozbiljno računati. Na samom kraju naše generacije stoji uvek mladi Šajtinčev „razigrani pesimizam“ u Vok on-u pisan u formi ispovednog putopisa, žanra sa najdužom tradicijom u srpskoj književnosti.
Naravno, tom „novom talasu“ pripadaju i Saša Ilić, Srđan Tešin, Nikola Malović, Slobodan Vladušić, Mića Vujičić...

Počnimo sa suočavanjem, iako je okrutno. Ne možemo govoriti o „otvaranju“ srpske književnosti ako nismo spremni da priznamo sopstvene propuste.

A mislim da jesmo.


Marko Krstić

----
Izvor: POLITIKA, 30/05/2009