19:12, Lauri Otonkoski

19:12



Samo Finac može da za milost moli bogove borova, tečnosti i
svećica
kad u mrazno jutro seda u auto, dok mu hladnoća
udara u bubreg kroz jastuk sedišta automobila.
Debla borova su bila boje asfalta
dok sam vozio. More ovde na ostrvu urla kao beskonačni brzi voz,
zvuk jugozapadnog vetra izgleda plavo iza kanala. Da ima snega,
u dvorištu bih razaznao tragove losa, zeca i komšijskog psa.
Sada su izgleda svratili samo naduveni duhovi sa krvavim očima,
ni traga ne ostavljajući. Neko smanjuje već posle podne pomrčinu u mrak.
Ako bi sada među drvećem trčali popovi,
mantije im se ne bi razaznale
samo bi im pojasevi lepršali kao beli slepi miševi.
Pržim jaje na struju u kuhinji i ne bojim se
mraka koji je napolju. Da mi televizor radi,
radovao bih se čak i tome.
Gledao bih poneki TV-program, verovatno vesti iz ekonomije.
Znanje nadima, ljubav gradi, ali samo kapitalista
i u dokolici briga brige, ovo je i Pavle zaboravio.
Kursevi bi bili u opadanju, ali visoki pritisak
nad severnim Atlantikom bi mogao i nama nade da dâ.
Putin na francuskom skoro da znači kurva. O. bin Laden
podseća na osušenu gljivu
dok na mutnom snimku govori o bogu
i o masakru povezujući ih.
Osećanja nadolaze. Prezent urla
bez zaštitnog oklopa alkohola, kako ih samo mrzim.
Iza čela lopte, u koje se upumpavaju jače supstance od duše
sve dok glava ne pukne
i dok srce ne iskoči iz svoga vlažnog doma
na ogolelu granu breze da grgoće.
Voda se podigla do šupe, u daljini se čuje lupkanje čamca.
Tresak putuje mračnim vazduhom svaki put kada udari o zid.
Sloboda u tačno izmerenom prostoru. Pokušao sam da razmišljam
o alkoholizmu, ali se tu misao i završila.
Bez sećanja bismo živeli srećni kao nekuvani pasulj na tanjiru.
U proleće izranjaju ostrvca zemlja ispod snega i namere procvetaju.
Došao sam sada ovamo i proverio na sve strane,
da su vrata zatvorena protiv zime, zidovi uspravni
a pod vodoravan, bio sam kao pospani snajperista
mislio sam da se nešto kreće. Noć je prošla tako,
da se do ujutru nasledstvo deci nije uvećalo,
samo je nešto ostalo u sećanju, da li je to bila misao ili samo san:
ljubav i alkohol, gle, pa to je guja sa dve glave,
čvrsto vezana oko vrata kao šal. I jako ga je teško skinuti.
Čim je dan ujutru i malo zabeleo,
u ovo doba godine nema smisla govoriti o izlasku sunca,
na horizontu su samo malo otkrili ćebe
da bi se pojavilo celo jutarnje rumenilo, kad je ujutro zabelelo
odvezao sam se na kraj juga da skinem taj stegnuti šal oko vrata.
Mlade breze brzo ogolele podigle su svoje ruke do ušiju
iz čistog stida. Tužne su i patetične
kao da su na putu u logor. Smreka za razliku od njih
raste pravo iz stene i preti
Hier gibt´s kein warum. U zalivima su se već pojavili ribari na ledu
kao crni zamotuljci na sivom polju
kao da je ogromna naduvena ptica grabljivica posle obroka od borovnica
upravo nadletela
i olakšala se baš na tom mestu.
Ali idem još dalje,
bacam usku kašiku pravo prema Talinu.
Otploviću preko Atlantika još pre Uskrsa. Čuo sam
da između Bermuda i Azoreide nema hridi,
ljubavi ni alkohola, i zar to nije dovoljan razlog
da se spremim na put. Ima li i takvih,
koji samo otvaraju vrata haustora,
daju da život sklizne u knjigu,
ako su pisci, ili u nešto drugo,
ako su nešto drugo.
Čini mi se nekako uvek, da moram da krenem u traganje.
Toliko sam životu dužan. Da li će da zahladni ili otopli,
more se dimi, već guta udaljena ostrva
u svoju veliku belu čeljust jedno za drugim,
sve brže i brže pije metar po metar samo sebe
da utoli nekakvu ogromnu žeđ veličine Finskog zaliva.
Razumem te ja, more. Ne bojim te se, previše.
Kako bi pošteno bilo da je i ljubav malo više nalik dimu.
Da njen mlaz može da se dodirne.
Da može da se vidi.
Kada se rasprsne.


Lauri Otonkoski

prevod Dragana Cvetanović