Danilu Kišu
Prošlost se, dok posmatram kako nemirno more prilazi obali u nekom primorskom gradiću što je nalik sužnju, čak i sada događa, možda ponajviše zbog toga što postoje ljudi i mesta koje volimo. Ili pak, knjige u kojima najvećma prebiva njihov duh. To je ono što imenujemo rečju Život u ovom vetrovitom svetu, ponekad kada osamljeni teško dišemo u tišini, na korak do zvezda. A život i nije ništa drugo do otisak stopa u pesku, u stvarnosti koja diše na oba sveta, na knjizi koja je najtvrđi kontinent nade i vere.
Gde li nestade Jarac-Mudrijaš? Euridika najmilija, kom je svetu privoljena, između svetlosti i senke, čuvaju li je i dalje ćilibari uspomena, bivše rečenice u kojima je zrelo moje dečaštvo, moja boemija?
Imadoh i ja negda svoju mansardu, gde grlih knjigu kao sentiment nad kojim počivaše gotovo anđeosko golubije gugutanje, taj tihi sapatnički poj, iz kojeg naučih ponešto o ljubavi i metafizici.
Andreas Sam je u međuvremenu odrastao, samo što je postao melanholik, jer ne mogaše zaboraviti rane jade, a od psalama i sad mu je najdraži onaj Četrdesetčetvrti, bašte njegovog detinjstva sada cvetaju na nekom drugom nebu, a od tuge i patnje je uspeo da sačini peščanik. Ona negdašnja Eolska harfa i sada svira, ali njen eho u ovm trenu odjekuje nekim prostorima nevidljivim ljudskom oku.
I dok more vraća talase u Neptunovo okrilje a svetlost zri u toplom predvečerju, kao da negde iznad pučine vidim tvoju prometejsku pojavu koja prkosi vremenu ili to dete u meni i dalje veruje naslućenoj večnosti. Molski akord tvoje gitare i sad čujem, dok ona svira u mojim mislima, na istom onom mestu gde se reč začinje, a njen priziv još ne prestaje jer snivano je, u ovoj svakodnevici za mene ipak ispred zemnog.
Kotor, leto 2001.
Radomir D. Mitrić
