Tunuma, Tanja Kragujević

Tunuma


Zaboravila sam da putujem. Zvuči kao bolest, koju upravo
tako opisujemo: zaboravila sam da govorim, da čitam, da hodam.
Kao obeleženost, nedostatak, nemanje.
Stoga valjda i sanjam da putujem. Obolela od nemogućnosti
izmeštanja, promene vazduha, koja i jeste sinonim disanja.
A snovi su tu, kao i uvek, ne samo nužna pomagala već i
skeneri što sa svom mogućom preciznošću otkrivaju bolna
mesta. Kao da nigde i nema tako neposrednog dodira sa zbiljom,
kao što je sužanjstvo bolu u koje su upravo oni skupili svu našu
osetljivost, neosetno, poput mreže, pobuđujući je da učini
jedino što može, svaki put ponovo otvarajući svoj put snovne
priče.
I tako, uvek iznova započinjem putovawa, čineći u snu sve
što je za odlazak neophodno. Pozivam agencije, listam imenike,
proveravam pasoš, naručujem buđenje, ostavljam cedulje
voljenom, sa uputstvima koje će mu poslužiti u mom odsustvu, sa
telefonskim brojevima i adresama na kojima ću se možda
zadesiti i gde me, u slučaju krajnje potrebe, može naći.
Mada su to, u osnovi, obični snovi, sasvim nalik
najjednostavnijim, a opet razgaljujućim putovanjima. Izlazak na
trgove, osunčane platoe, među kolonade, avenije i golubove, na
pristaništa, brdske staze, u pećine. I u svakoj od tih prilika
fotografski pamtim nikada viđeno: male grifone na kamenim
kućama uronulim u mediteransko bilje. Oblo kamenje uličica u
kojima po toploj klimi srca prepoznajem skretanja, nerazgovetna
imena firmi na dućanima, dečake koji se sapliću, radosno mi u
trku najavljujući novi vidik na bregovitom zastanku, devojčurke
sa mačkom u krilu, u dovracima plavo obojenih drvenih kapija,
iznenada izmeštenih u Plavo neba i okeana, u Belo oblaka
rasutih u arhipelage, gde predstava o prostoru iznenada gubi
podudarnost sa pamćenjem ili kartom u mojim rukama, gde se
mostovi ne završavaju, a ulice, koje prepoznajem iz ranijih
snova, odjednom počinju da se mrse u nerazgovetnom i
neprijatnom spletu nepoznatog.
Nazad ne mogu. Zaboravila sam ime pansiona, kvart u
kome sam odsela. Taksisti otkazuju poslovnu predusretljivost i
odbijaju da učestvuju u košmaru koji me snalazi u totalnom
zaboravu tačke odakle sam krenula. Čitava mreža gradskog
saobraćaja izlišna je, jer ne znam kuda bi trebalo, i kojom
linijom, da me povede. Zarobljenik sam željenog. Samog putovanja, koje se ukazuje
kao blagodet, i kao kazna. Poput zagubljenog priveska, otkinuta
sam od velikog i pouzdanog kontinenta rutine, življenja u
poznatim i uhodanim uslovima. Oskudnim po toj uhodanosti, kojoj
sam upravo želela umaći. Ne znam da li me tolika količina
napuštenosti čini srećnom ili gorko uznemirenom.
Ali, zovem se Tunuma.
Hodam u cipelama sa potpeticama od srebrnih drahmi, od
majušnog bronzanog petaka. Koraci zvone po jutarnjim
pločnicima grada, i taj zvon obliva okna mansardi i rasipa se u
pelargonijume, koje na rodnom jeziku inače zovem muškatlama,
na male balkone kapricioznih linija, u san nepoznatih spavača,
koji će me, na putu svojih snova, dotaći ramenom, zagledati se u
moju putnu mapu i reći nešto o varoši u kojoj smo, po čemu ću
znati da tu postojim. Da, jesam Tunuma.
Čak i u hladnom ozračju jutra koje me obnaži, kao
pokrivač tokom noći skliznuo sa bedra, budeći me.
Gladnu gradova.

Tanja Kragujević, Kutija za Mesečinu

Juni, 2001.
Prethodni Post Idući Post