Tunuma, Tanja Kragujević

Tunuma, Tanja Kragujević

Tunuma


Zaboravila sam da putujem. Zvuči kao bolest, koju upravo
tako opisujemo: zaboravila sam da govorim, da čitam, da hodam.
Kao obeleženost, nedostatak, nemanje.
Stoga valjda i sanjam da putujem. Obolela od nemogućnosti
izmeštanja, promene vazduha, koja i jeste sinonim disanja.
A snovi su tu, kao i uvek, ne samo nužna pomagala već i
skeneri što sa svom mogućom preciznošću otkrivaju bolna
mesta. Kao da nigde i nema tako neposrednog dodira sa zbiljom,
kao što je sužanjstvo bolu u koje su upravo oni skupili svu našu
osetljivost, neosetno, poput mreže, pobuđujući je da učini
jedino što može, svaki put ponovo otvarajući svoj put snovne
priče.
I tako, uvek iznova započinjem putovawa, čineći u snu sve
što je za odlazak neophodno. Pozivam agencije, listam imenike,
proveravam pasoš, naručujem buđenje, ostavljam cedulje
voljenom, sa uputstvima koje će mu poslužiti u mom odsustvu, sa
telefonskim brojevima i adresama na kojima ću se možda
zadesiti i gde me, u slučaju krajnje potrebe, može naći.
Mada su to, u osnovi, obični snovi, sasvim nalik
najjednostavnijim, a opet razgaljujućim putovanjima. Izlazak na
trgove, osunčane platoe, među kolonade, avenije i golubove, na
pristaništa, brdske staze, u pećine. I u svakoj od tih prilika
fotografski pamtim nikada viđeno: male grifone na kamenim
kućama uronulim u mediteransko bilje. Oblo kamenje uličica u
kojima po toploj klimi srca prepoznajem skretanja, nerazgovetna
imena firmi na dućanima, dečake koji se sapliću, radosno mi u
trku najavljujući novi vidik na bregovitom zastanku, devojčurke
sa mačkom u krilu, u dovracima plavo obojenih drvenih kapija,
iznenada izmeštenih u Plavo neba i okeana, u Belo oblaka
rasutih u arhipelage, gde predstava o prostoru iznenada gubi
podudarnost sa pamćenjem ili kartom u mojim rukama, gde se
mostovi ne završavaju, a ulice, koje prepoznajem iz ranijih
snova, odjednom počinju da se mrse u nerazgovetnom i
neprijatnom spletu nepoznatog.
Nazad ne mogu. Zaboravila sam ime pansiona, kvart u
kome sam odsela. Taksisti otkazuju poslovnu predusretljivost i
odbijaju da učestvuju u košmaru koji me snalazi u totalnom
zaboravu tačke odakle sam krenula. Čitava mreža gradskog
saobraćaja izlišna je, jer ne znam kuda bi trebalo, i kojom
linijom, da me povede. Zarobljenik sam željenog. Samog putovanja, koje se ukazuje
kao blagodet, i kao kazna. Poput zagubljenog priveska, otkinuta
sam od velikog i pouzdanog kontinenta rutine, življenja u
poznatim i uhodanim uslovima. Oskudnim po toj uhodanosti, kojoj
sam upravo želela umaći. Ne znam da li me tolika količina
napuštenosti čini srećnom ili gorko uznemirenom.
Ali, zovem se Tunuma.
Hodam u cipelama sa potpeticama od srebrnih drahmi, od
majušnog bronzanog petaka. Koraci zvone po jutarnjim
pločnicima grada, i taj zvon obliva okna mansardi i rasipa se u
pelargonijume, koje na rodnom jeziku inače zovem muškatlama,
na male balkone kapricioznih linija, u san nepoznatih spavača,
koji će me, na putu svojih snova, dotaći ramenom, zagledati se u
moju putnu mapu i reći nešto o varoši u kojoj smo, po čemu ću
znati da tu postojim. Da, jesam Tunuma.
Čak i u hladnom ozračju jutra koje me obnaži, kao
pokrivač tokom noći skliznuo sa bedra, budeći me.
Gladnu gradova.

Tanja Kragujević, Kutija za Mesečinu

Juni, 2001.

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".