Ruski Bluz, Igor Jarkevič

Ruski Bluz




I

ISTORIJA SOVJETSKOG GLASA


Sovjetski glas neprestano vaskrsava kao Isus Hrist na Uskrs.
Sovjetsko telo se već ne kreće. Sovjetsko kolektivno nesvesno već
nestaje. Je se već ne sećam sovjetskih pogleda na svet. Ne osećam
sovjetsku atmosferu. Ne uspevam da ponovim sovjetske gestove.
Polako zaboravljam sovjetske tekstove. Oni su svi već negde daleko.
Ne čujem sve sovjetske glasove. A oni nikud nisu odlazili. Uvek su tu
pored. Postali su večni eho. Sovjetski glas se ne predaje. Sovjetski
glas se čuje i ori. Sovjetska mitologija nije ostavila jasne predstave
o glasu. Ostavila je predstave o liku. O boji. O ukusu. O seksu. Čak i o
teatru. O mnogo čemu, samo ne o glasu. Sovjetski glas postao je
najzagonetnija stvar sovjetske egzistencije.
Kod Bulgakova u "Majstoru i Margariti" postoji opis pogleda
sekretarice koji je od neprestanog laganja ostao spušten na dole. To
se moglo reći za svaki, bez izuzetka, sovjetski pogled. On je od
neprestanog laganja takođe bio spušten nekako prema kraju grla.
Sovjetski glas ipak nije lagao; Bulgakov ovde nije baš umesan.
Sovjetski se glas mešao. Mešao i skrivao iza fonograma. Govorio je,
pevao i ra dio sve ostalo što jedan glas treba da radi, samo preko
fonograma, mnogo pre njegove ekspanzije. Ruska sovjetska mitologija
bila je fonogram sovjetskog glasa. Iza nje se, eto, sve vreme skrivao i
sa njom sve vreme mešao sovjetski glas. On više ni sam nije mogao da
zna kad se čuje on, a kada fonogram. Stoga sovjetski glas nikad nije
govorio to šta je hteo da kaže. Kad je hteo da peva, ispadao je govor za
kongres partije. Kad je hteo da žali, slao je u kurac. Kad je slao u kurac, govorio je da mu je žao. Kada je preteći vikao, izvinjavao se za
prethodne loše godine. Kad je molio za oproštaj, pričao je neumesne
viceve. Kad je hteo da kaže nešto nežno, zvučao je potpuno
depresivno. Kad je pevao "Aleluja" pesmu je zvao "Napred, komunisti!"
Kad je govorio "Vaistinu vaskrese!", raportirao je "Napred!" Kad je
hteo da kaže nešto kao Hruščov, govorio je kao Pasternak. Umesto
kao Pasternak, govorio je kao referent Hruščov. Umesto kao
Berđajev, govorio je kao Babaroga. Kad je želeo da recituje stihove o
ratu, recitovao je o miru. Kad je hteo da kaže nešto pacifistički,
ispadalo je krajnje militaristički. Kada je kao Žukov hteo da kaže
nešto za podizanje morala vojske, on je kao Kozin pevao nešto
eksplicitno pederski. Kad je mislio da govori nešto antisovjetski,
govorio je nešto beznadežno prosovjetski. Umesto mističnog,
potpuno prizemno. Umesto božanskog, seljačko-upravljačko. Umesto
ezoteričkog, opet nešto potpuno depresivno. Sa tribina je govorio
nežno kao u postelji. U postelji jednako glasno kao na tribini. Sa
ekrana je govorio kao iz crkve. U crkvi, kao na gradilištu. Na
gradilištu kao u javnoj kući. U javnoj kući kao sa ekrana. Kad je hteo
da govori glasom Brežnjeva, govorio je glasom Dostojevskog. Kad je
hteo kao Dostojevski, govorio je kao Duško Dugouško. Kad je hteo da
govori glasom Duška Dugouška, govorio je glasom Lava Tolstoja. Kad
je hteo kao Lav Tolstoj, govorio je kao Solženjicin. Kad je hteo kao
Solženjicin, govorio je kao Vini Pu.


II

ISTORIJA SOVJETSKE LEPOTE


Sećanja na sovjetsko umetničko klizanje na ledu
Sovjetski svet teško odlazi. On smrdi, prodorno kašlje,
senili, prestaje da razlikuje predmete, zaboravlja reči, ali još uvek
nije spreman da potpuno ode. On se očajnički hvata za slamku. Za
nekadašnju veličinu. Za himnu. Za slovenski savez. Za pravoslavlje.
Za Boljšoj teatar. Za Staljina. Za Visockog. Za rusku književnost.
Na kraju krajeva, za lepotu.
Ja nisam komunista. Ali mi je, takođe, žao sovjetske lepote koja
odlazi. Ona nije spasla ni svet, čak ni sovjetsku vlast. Nje mi nije
žao. Ona ne vredi žaljenja. Ali mi je ipak žao. Ona je bila
neponovljiva. Ona se nije fokusirala na supermodele i filmske
zvezde. Bila je raširena svuda. Zato je bila nestvarna, ali ipak
potpuno realna. Bila je surova, ali osećajna. Imala je ruske oči i mongolske jagodice. Osinji struk, ali uvek široke kukove i široka
leđa. Uvek široka ramena. Tanke, blede i malo izgrickane usne.
Nisko čelo i mačje uši. Sovjetska lepota se stidela same sebe i zato
je uvek gledala negde u stranu. Ona je uvek bila neupadljivo obučena i
izrazito aseksualna. Njena seksualnost se ispoljavala samo u vratu,
podsvesti i u govoru. Sovjetska lepota je uvek prilično hrapavo
govorila, ali kroz tu hrapavost je njena seksualnost napokon izlazila
na videlo. Mirisala je na benzin i razvrat, ali ipak više na benzin.
Nje mi je stvarno žao. Nju je teško zaboraviti. Sovjetska lepota je
sebe rodila. Ona je sebe i napravila. Bila je sama sebi dovoljna.
Sovjetska lepota je sebi bila imidžmejker i vizažist. Bila je sebi
plastični hirurg. Pokatkad bi sebi, zajedno sa borama, odrezala i
glavu.
Sovjetska lepota je imala mnogo lica i stanja u prostoru. Ona je
sve vreme izmicala. Za nju je trebalo četvere oči otvoriti. Ponekad
bi odlazila pod zemlju, oblačila se u mramor i bivala moskovski
metro. Ponekad je izrastala i postajala Ostanskinski televizijski
toranj. Ponekad se širila i tada je bila Nona Mordjukova ili
Ljudmila Zikina. Ili Sergej Bondarčuk. Ponekad je naglo mršavela
i tada bi već bila Marina Neleva ili Oleg Dalj. A nekad bi rađala
mnogo dece i bila Majka-junakinja. Ponekad bi imala oči boje čelika,
i tada je bila Domovina-majka. Ponekad bi ona letela u kosmos i tada
je bila kosmonaut Tereškova. Ponekad je sovjetska lepota sedala u
traktor i tada je bila Paša Angelinova. Ponekad je prilazila
neprijatelju s leđa i tada je bila Zoja Kosmodemjanska. Ponekad bi
odlazila da pliva u severna prostranstva i bila je ledolomac
"Lenjin". Ponekad je gradila uspešnu karijeru u partiji i tada je bila
ministar kulture Furceva. Nekad se mogla izgubiti u šumi i tada je
bila Crvenkapa. Ponekad se sovjetska lepota razdvajala i postajala
pisci Iljf i Petrov ili braća lakoatletičari Znamenski. A
ponekad se sovjetska lepota mogla podeliti i na troje.


III


RUSKI BLUZ

Nafta + Staljin + ruski pisac = zaštitni omotač oko Rusije

Bluz - afroamerički žanr tužne ali ekspresivne pesme. U
svakom stihu bluza mora biti prisutna reč "mama". Obavezan je takođe
i refren "mama, tužan sam". Tužan sam, mama. Mnogo sam tužan, mama. Najtužniji sam, mama!
Strašno sam tužan zbog toga što sam ruski pisac, mama! Potpuno me
je sjebala sva ta književnost, mama! Izgleda mi da su svi pisci takve
mudonje, mama! Puškin je mudonja, mama. I Babelj je mudonja, mama. I
Bulgakov, mama. I Sartr, mama. I Stiven King, isto, mama. I
Kastanjeda, mama. I Boris Akunjin, mama. A glavni mudonja je Čehov,
mama! Ispada da samo ja nisam mudonja, mama. Ali i ja sam mudonja,
mama. Jer ruskom jeziku došao je kraj, mama. Ruski se jezik ukočio,
mama. Ruski jezik liči na isceđeni limun, mama. Od ruskog mi je muka,
mama. Ruski je živeo u devetnaestom veku, mama. Živeo je i u
dvadesetom, mama. Ali u dvadeset prvom više ne, mama! Ruski jezik će
uskoro biti potreban samo Kinezima da u Rusiji kupuju naftu, mama!
I još Azerbejdžancu Šarafu, da zlostavlja tinejdžera Kostjika, mama!
I još tinejdžeru Kostjiku da ga moli da ga ne zlostavlja, mama! I još
činovniku Dzjubi da skuplja porez, mama. I još Jeleni Hangi da vodi
svoj Domino princip, mama. A svi ostali će se posrati na ruski jezik,
mama! Zašto sam ja postao ruski pisac, mamaaa!!? U školi sam imao
petice iz raznih predmeta, mama! Dobro sam računao, mama! Solidno
sam trčao na kratkim relacijama, mama. Glasnije od svih sam u horu
pevao "Išla brigada po obali", mama. Pre svih u razredu počeo sam da
se bavim onanijom, mama. I još sam oduvek voleo životinje, mama.
Nikad nisam voleo pisce, mama. Nikada nisam hteo da budem pisac,
mama. Nikada me nije privlačio nijedan oblik ruske proze, mama! Ali
zašto sam onda postao pisac, da ti jebem ma ter, mama?! Do sad mi nisu
dali nijednu književnu nagradu, mama! Nazivaju me "naručiocem
tabua", mama! Kažu da sam kavgadžija, onanista i koji sve ne kurac,
mama. Tako više ne mogu, mama. Vole me samo kurve i književnošću
sjebane novinarke, mama. A mene privlače poslovne žene, mama! Svi
me vređaju, mama! Vređa me Čehov zato što je takav mudonja, mama.
Vređaju me izdavači, mama. Vređaju me slavisti, mama. Potpuno su
prestali da me zovu na televiziju, mama! Čak i na ra dio, mama! Ne mogu
da mi oproste što nisam hteo na "Klopku", mama. Ugledni ljudi me
smatraju pornografskim piscem i zato mi ne pružaju ruku, mama.
Neugledni ljudi me ne smatraju pornografskim piscem i zbog toga mi
ne pružaju ruku, mama. Ja živim bez pružene ruke, mama! Vređa me
ruski socijum svojom večnom čvrstinom, mama. Vređaju me svojom
grubošću ruski panduri, mama. Vređa me ruska kuhinja obiljem testa,
mama. Vređa me rusko dupe svojim snuždenim izgledom, mama. Vređa me
ruska energetika odsustvom energije u sebi, mama. Vređa me ruski
jezik osećajem svog kraja, mama. Vređa me ruska birokratija zbog toga
što redovno podiže spomenike ruskim piscima, mama. Već svim
ruskim piscima ona je u Moskvi podigla spomenike, mama. Nekim
ruskim piscima podigla je dva spomenika, mama! Na primer
Šolohovu, mama. A nekima tri, mama. Na primer Puškinu, mama. I
podići će i onima kojima do sada još nije stigla, mama. Samo jednom
piscu nikada neće podići spomenik, mama. Meni, mama! Ja jedini
nisam zaslužio, mama. Iako sam već našao mesto za svoj spomenik,
mama. U zoološkom vrtu, između serpentariem i koale, mama. Mama,
našao sam još jedno mesto za svoj spomenik! U Neskučnom parku
između biblioteke i javnog toaleta, mama. To mesto za moj spomenik
čak je i bolje od zoološkog vrta, između serpentariem i koale, mama.
To je najprijatnije mesto u Moskvi, mama. Tamo će se skupljati ljudi,
mama. Najraznolikiji ljudi, mama. I svima će biti dobro, mama.
Pesnici će jedan drugome tamo čitati stihove, mama. Pederi će
razmenjivati diskove sa porno fajlovima, mama. Liberali će
očekivati liberalne reforme, mama. Radikali će razmatrati radikalne pokrete i strategiju direktnog napada, mama. Konzervativci će
čuvati konzervativne vrednosti, mama. Fundamentalisti će tamo
davati po pizdi konzervativcima, da konzervativci ne čuvaju samo
konzervativne vrednosti, nego da razmišljaju i o fundamentalnim,
mama. Zatim će se pojaviti bajkeri da po svima voze motocikle, mama.
Ali meni nikada neće podići spomenik, mama! I gde će se onda
skupljati pesnici, pederi, liberali, radikali, konzervativci,
fundamentalisti, mama?! I gde će tada po svima njima gaziti bajkeri,
mama?!


IV


POSLEDNJA DECA MOSKVE


Moskva je zamrla. Moskve više nema. Moskva se zavukla u
ofisni oklop i udavila u blatu birokratije. Moskva se zaglavila u
automobilskim zastojima. Moskva je zasmrdela kao govno korupcije,
kao teška sovjetska prošlost, kao pravoslavni jelej i prepečena
pita iz gruzijskog restorana "Genacvali".
Moskva je u klimaksu.
Moskvu će spasiti samo njena poslednja deca - gradski ludaci.
Uskoro Moskvu neće spasiti čak ni oni.
Ali zasad oni Moskvu spašavaju.
Oni isplivavaju, kao podvodne mine, sa samoga dna ruskog
društva. Oni se pojavljuju iznenada kao nindže. Zatim teško i dugo
pričaju kao Dostojevski. Zatim, takođe, kao nindže, iznenada nestaju.
On je kao govno. I kao votka. Na govnu i na votki ne mora biti
napisano da je to govno, da je to votka. Ali čim probaš, odmah shvataš
da je to govno. Ili da je votka. I na gradskom ludaku nije napisano da je
on gradski ludak. Ali čim probaš gradskog ludaka, odmah sve
shvataš. Svaki od njih ima svoju strategiju. Ponekad oni prose pare.
Ili nešto za jelo. Ili prodaju knjige o indijskim religijama ili
medikamentima. Ili se predstavljaju kao Cigani i hoće da gledaju u
dlan. Ili kao panduri, i traže da pokažete pasoš. Svaki stupa u
kontakt kako ume.
Ala Borisovna će, na primer, prvo pitati kakva je to kuća blizu
ili kako tamo da prođe. Ako je odmah pošaljete u kurac, Ala
Borisovna neće otvoriti branu ludila. Ali ako odgovorite -
otvoriće. Ona će tada pročitati antisemitski epigram, gde su u
suštini zvuci isti, i stupiće u kontakt.


Ničeg dobrog u gradskim ludacima, naravno, nema.
Među njima je sve više žena.
Ali još uvek je više muškaraca.
Svi su oni nacionalisti, šovinisti, antisemiti i ksenofobi.
Ali u razumnim granicama, i ne idu dalje od reči.
Uopšte uzev, oni su sasvim bezazleni.
Psihijatri ih se plaše.
Policajci ih se, takođe, plaše.
Cigani ih biju. Azerbejdžani ih biju, takođe.
Oni su, nesumnjivo, najinteresantnije što sada u Moskvi
postoji. I u ruskom društvu. Oni teško zapadnu za oko. Ostalo ih je
sasvim malo. Ranije ih je bilo više.
Sada ih već u centru nećeš sresti. Iako je moguće da ih ponekad
sretneš u centru. U Zamoskvorečju ih još ima.

DEVOJČICE



Ali deca su ipak preživela. Čak se nisu ni promenila. Ako
ništa drugo, dečji hu mor se nije promenio. U ruskom životu se mnogo
toga promenilo, ali dečji hu mor nije. I sam sam očekivao da se
promeni. Ali ostao je isti. I hvala Bogu. Dečji humor je jedinstvena
stvar u Rusiji sa obeležjem prave karnevalske stihije. Dečji hu mor
tako lako prelazi preko fekalija, genitalija i liberalne histerije,
{to se za humor odraslih ne može reći. Bahtin svesno nije želeo da
konstatuje karneval dečjeg humora, i sav karneval pripisivao je
nečem drugom.
Najprijatnije mesto u našoj zgradi su stepenice iza kanala za
smeće. Tu ne duva. Tiho je. Lep je pogled na Zamoskvorečje, i dalje, na
centar grada. Tu je zaista lepo. Prijatno je. Leti nije toplo, zimi nije
hladno. Devojčice su tako počele tamo da se okupljaju.
Ja tamo ponekad pušim. Ponekad čak i sa prijateljima. Tamo nam
je tiho. Tamo gledamo Zamoskvorečje, i centar u daljini. Tamo
shvatamo da je najbolje mesto u životu - iza kanala za smeće.
Devojčice nisu čule kad sam prišao kanalu za smeće. Ili su
čule, a pravile se da ne čuju, iako sam im prišao sasvim blizu.
I čemu više ta matematika, Tanja? - devojčice su, po svemu
sudeći nastavile započeti razgovor. Govorile su onako kako obično
govore devojčice - već spokojno ženski, a još uvek pomalo dečje
piskavo. Ja ću da budem glumica. Ili manekenka. Meni je bitan imidž.
Efektno dupe. Zvonki glas. Pristojna faca. Negovana koža. Treba mi
biokefir. Lorealova krema. Piling. A matematika za šta? Gledam je
kao budala. I ona u mene gleda kao budala. I čemu sve to, Tanja?
Hrabra si ti, Olja - uzdahnu Tanja. - Ne smeš tako sa matematikom. Sa
matematikom moraš oprezno. Ona ima posla sa vešticama i crnim
magovima. Mogu da se uvrede ako je nazivaš budalom. I da ti naprave
puno nezgoda u životu.
A meni je od matematike mnogo strašnija književnost, - uključi
se u razgovor još jedna devojčica. - mene plaše pisci. Naročito
Čehov. Gleda me kroz svoje naočare kao da hoće da mi uzme dušu! Šta
sam mu loše uradila? Kao da sam ja njemu uzela dušu! Šta hoće od
mene? Strašno! Tako bi ga pukla posred naočara!
- A ti se, Kaća, ne plašiš kad te gleda? - I ja se, Ana, plašim književnosti i pisaca, - složi se Kaća. -
Samo što mene više plaši Gogolj. Gogolj još strašnije od Čehova
uzima dušu. Ma svi su oni takvi. Svi oni vade dušu!
- Devojke, vreme ideala je za nama, beznadežno reče Tanja. - Ti
nisi pisac, Kaćušaa, ne zamaraj se time. Neću ni da obraćam pažnju na
pisce. Nek idu do đavola. Ali, kad razmisliš, ne znaš čime da se
baviš. Ne bih da ličim ni na koga od poznatih. Na Čehova, normalno,
ne. On je čudan i strašan. I uzima dušu. U pravu si, Ana, što bi ga
pukla po naočarima.
- Nemoj tako, Kaćice, - tako nežno, prosto pevušeći, reče Ana, -
bilo ideala ili ne, mora se živeti, Kaćice! Život je samo jedan,
mila. To je rekao Čehov. Ja bih njega, u svakom slučaju, pukla po
naočarima, da više nikome ne zaposeda dušu, ali to je lepo rekao.
Pogledaj samo moje roditeqe, ni oni nemaju ideala. Ni u Boga ne
veruju. I platu retko primaju. Ali njima su stihovi ideal, i oni veruju
u stihove. Tata voli klasičnu poeziju, i čita je umesto molitve, pre
jela. Pre doručka - Puškina. Pre ručka peva pesmu Okudžave. Pre večere opet Puškina. Do kurca! I ne plaši se ničeg. Plaši se samo
jedne stvari - da će oligarsi kupiti svu poeziju i da neće moći da čita
pre jela. Deca su me razveselila. Pre svega zbog toga što nisu nestala. I
zbog toga što je rusko detinjstvo postalo zanimljivije. U njemu su se
pojavile kurve sa železničke, pederi, "Tatu", kompjuter i tibetanski
restorani. U mom ruskom detinjstvu za vreme Brežnjeva toga nije
bilo. Iako se dečji humor nije mnogo promenio. U mom ruskom
detinjstvu za vreme Brežnjeva bili su ti isti suicidni kompleksi,
život je i tada bio samo jedan, i svi su tako hteli da razbiju Čehova po
naočarima; i tada je Čehov zaposedao dušu. Sada je možda još i gore.
Možda on sada još žešće zaposeda dušu. To se u ruskom detinjstvu
nikada neće promeniti.
Devojčice se i dalje okupljaju iza kanala za smeće.



Igor Jarkevič

odlomci iz zbirke pripovedaka u pripremi

Sa ruskog preveli Biljana i Velimir Ilić