Petropolis - odlomci
Ljubov Aleksandrovna Goldberg je u jesen 1992. odlučila da svojoj četrnaestogodišnjoj ćerki pronađe neku zanimaciju van škole.
„Deca inteligencije se ne prepuštaju idiotizmu kad popodne dođu kući“, izjavila je gospođa Goldberg. Najpre je želela da Saša svira klavir, ali Goldbergovi ga nisu imali, iako u dve prenatrpane sobe u kojima su Saša i njena majka živele nije bilo mesta ni za zamišljeni klavir.
Drugi izbor gospođe Goldberg bila je violina. Sviđalo joj se da zamišlja Sašu iz poluprofila, obučenu u crno-belu kombinaciju i bez kovrdžavih šiški. Ovo je Saša dok vežba violinu. Kao što vidiš, u ovoj sveobuzimajućoj oporosti naših života ima mesta za umetnost, napisala je u svom zamišljenom pismu gospodinu Goldbergu, čiju adresu nije znala. Međutim, nakon što je novac potrošen i violina kupljena, tri učitelja violine su jedan za drugim izjavili kako Saša uopšte nema sluha i kako ju je nemoguće naučiti da svira.
„Kao da joj je medved stao na uvo“, žalila se komšijama gospođa Goldberg, a Saša je razmišljala o težini jednog medveda i o tome da li bi joj tom prilikom životinja smrskala glavu, lomeći je kao orahovu ljusku.
„Ispravi se, Saša“, rekla je gospođa Goldberg, „i zatvori usta dok jedeš.“
Zatim su došle na red audicije za balet i umetničko klizanje, za koje je i sama gospođa Goldberg znala da su pucanj u prazno kada je Saša u pitanju. Posle poslednje audicije za klizanje, na kojoj je instruktor pažljivo opisao njenu ćerku kao gojaznu i nespretnu, Ljubov Aleksandrovna išla je kući u napetoj i mučnoj tišini, dva koraka ispred Saše. Probijajući se kroz sneg za majkom Saša je zamišljeno gledala u ulične svetiljke. Pokušavala je da oceni pravac vetra prateći putanju snežnih pahuljica na svetlu, ali se činilo da sneg leti na sve strane. Saša je gledala pravo gore kada je stopalom zapela za ivičnjak i ničice se srušila u snežni nanos. Ovo je bilo i previše za gospođu Goldberg.
„Rekla sam ti da ne praviš tako velike korake. Hoćeš li da vidiš kako izgledaš dok hodaš? Gledaj!“ Gospođa Goldberg je počela da maše rukama snažno i da pravi ogromne korake.
„Vidiš? Zato i padaš non-stop! Saplićeš se o sopstvene noge!“ Saša je ustala i očistila sa sebe sneg. Desni rukav njene bunde bio je prekriven snegom sve do lakta, i kad je pomislila kako će joj biti kad se sneg bude otopio, sva se stresla.
„Moram nešto da ti kažem!“, vrisnula je gospođa Goldberg. „Gledaj kuda ideš! Trebalo bi da se vidiš u ogledalu dok se krećeš!“
(...)
Saša se probudila i uperila pogled u vlažnu mrlju na plafonu. Oči su joj na trenutak bile prazne. Dozvolila je da u njih polako uđe horor svakodnevice i zameni tragove zaboravljenih snova. Bio je to prvi dan zimskog raspusta. Voćni dan. Gospođa Goldberg je imala novu dijetu za Sašu: šest dana – normalna hrana, jedan dan – samo voće, i tako svake nedelje. Umesto voća dobila je smežurane marokanske narandže s dna frižidera i majčino obećanje da će ih biti još. Usred sibirske zime nije bilo drugog voća, a i narandže ste mogli naći samo ukoliko ste imali sreće. Gospođa Goldberg je već uveliko bila na poslu ili negde u lovu na narandže, a njen krevet bio je uredan kao da je izložen na sajmu nameštaja. Saša je ustala i otišla u kuhinju. Osećajući se pomalo buntovnički, prokuvala je vodu u zajedničkom čajniku, na koji se bio uhvatio kamenac, i privukla stolicu visećem plakaru. U uglu gornje police bila je majčina kutija s indijskom instant kafom. Saša je stavila četiri kašičice kafe i četiri kašičice šećera u svoju šolju i dodala vodu. Sledeća stanica bio je frižider. Majka je sakrila svu hranu koja je pripadala Goldbergovima, ali hrana ostalih stanara još je bila tu. Saša je pronašla pola mortadele umotane u smeđi papir, jedno jaje, parče crnog hleba i konzervu zaslađenog mleka u prahu. Pojela je omlet s mortadelom i sprala ga vrelom kafom. Za desert je pojela hleb sa slatkim mlekom. Nešto mleka je procurilo kroz hleb i napravilo nered.
„Voće!“, prosiktala je Saša ližući kapi s prstiju. Kada su joj ruke bile čiste, napravila je još jednu šolju kafe i vratila se do frižidera. Saša Goldberg je čvrsto rešila da će uživati u svom odmoru. Zimski raspust će se završiti za šest dana i njeni školski drugovi će je čekati kod kapije Srednje škole broj 13 u Azbestu 2, spremni da joj izbiju ranac iz ruku i gurnu je unazad niz zaleđeno stepenište. Zdravo, rugobo! Hoćeš li da umreš sad ili kasnije? Iščupaće svoje knjige i sobnu obuću iz dubokog snega, kao rođendanske svećice iz glazure, i požuriti na čas. Saša je negde iz dubine frižidera iskopala emajlirano lonče Stepanovih i podigla poklopac. U njemu su po bledozelenkastoj čorbi plivali komadi kuvane piletine. Dok je pila tečnost direktno iz lončeta, Saša je nakratko zamislila kako govori majci šta se dogodilo kod Broja 13. Naravno da to nikad ne bi uradila. Pomisao na to da je njena kći derle koje pre časa algebre zabada ledenicu u svoju krvavu nozdrvu ne može postojati u realnosti Ljubov Goldbergove. Gospođa Goldberg bi pokušala da čistom snagom volje umanji Sašino poniženje na licu mesta. Pitala bi: „Zašto ti to rade?“, i sama odgovorila: „Trebalo bi da se malo više družiš s njima. Primećujem da nemaš nijednu prijateljicu.“
Sijaset dijeta bi se pojavilo iz zalihe starih Burdi; mogla bi se iz ormana vratiti i šiljata gumena prostirka za vežbe za dustabanlije. Saša je znala da bi svaka protivmera propala i da bi na kraju u jednom trenutku osetila majčin prezir u punoj meri. Sipala je još jednu šolju kafe. Za desert više nije bilo ničega, osim stare teglice za med pune bombonica protiv kašlja. Ove bombonice su bile u frižideru otkad Saša zna za sebe. Probala je da skine poklopac, ali se on kristalizovao za teglu. Tresući se od previše kafe Saša je udarila teglom o sudoperu, sprala krhotine stakla u odvod i sisala gomilu zamrznutog mentola dok se nije pretvorila u poluprovidni zeleni disk. Posle treće šolje kafe ponestalo joj je šećera. Bilo je skoro vreme ručka. Komšije koje su radile u fabrici azbesta trebalo je da se uskoro vrate kući na ručak. Saša je pobacala posuđe u sudoperu, uzela narandžu iz frižidera, bacila romboidnu marokansku nalepnicu i vratila se u krevet. Tamo je oljuštila narandžu, ugurala koru iza daske kod uzglavlja kreveta i, sisajući gorke parčiće, čitala Žila Verna sve do mraka. U šest sati začula je majčine korake u hodniku i, malo kasnije, kratku svađu u kuhinji. To zapravo i nije bila svađa jer su jedino komšije vikale. Gospođa Goldberg nije podizala glas – nikad se ne bi spustila tako nisko. Saša je znala da njena majka samo stoji tamo, bleda i mirna, kao sveti Sebastijan privezan za drvo.
„Hranite li vi ikada to dete?“, urlala je gospođa Stepanova. Gospođa Goldberg je gospođi Stepanovoj zatvorila vrata ispred nosa i prekrstila ruke.
„Objasni, Aleksandra.“ Ovo je bio sasvim simboličan predlog. Saša je slegnula ramenima.
„Skini pantalone“, rekla je gospođa Goldberg. Saša je ustala s kreveta, zadigla flanelsku spavaćicu i svukla pantalone. Nakon što je pretukla Sašu otmenim kožnim kaišem s patentom, gospođa Goldberg je odvukla stolicu do baba Ženjinog velikog rumunskog ormana od iverice i skinula urolane Sašine crteže i vodene boje. Saša je okrenula glavu, pripremajući se da slegne ramenima. Bilo je bitno da pokaže kako joj nije stalo. Nesvesna napetosti koju je stvorila, gospođa Goldberg je stavila crteže na sto i polako ih okretala, sišući donju usnu uz tanani zvižduk.
„Dogovorila sam za sutra razgovor u Likovnoj školi u Sedmom srezu“, rekla je naizgled pomirljivim glasom.
„Ako te prime, ići ćeš tri puta nedeljno posle škole.“
„Sedmi srez je Bogu iza nogu“, odgovorila je Saša, trudeći se da sakrije olakšanje.
„Jesi li sigurna da je mesto pogodno za inteligenciju?“
„Ne podsmevaj se, detka“, uzdahnula je gospođa Goldberg. „Ne treba ti još jedan tik.“
