Neki čovek, s povezom na glavi, neki čovek s izgrebanim obrazima i suvim usnama, napreduje sasvim sam kroz pustinju, u kojoj, u skladu sa svim indikacijama, uopšte nema fatamorgane. Taj čovek, koji se ne odlikuje posebno nekom maštom, strpljivo nastavlja svojim putem, pokušavajući da iza toga odsustva otkrije simboliku običnu u takvim situacijama.
Nepostojanje tih vrata postoji više od njihovog otvora. Prođi kroz njih i naći ćeš se na istom mestu kuda ideš. Dokaz za to je što ne osećaš potrebu da se premeštaš, čak i ako su stalno sasvim otvorena.
Tako, kao kada nizbrdica stalno vodi prema podnožju, postoje mali neočekivani brežuljci, beznačajna uzvišenja, kad ih prelaziš, za trenutak imaš osećaj da se penješ.
Lišće opada više usled vetra nego od nedostatka zelenila. Ipak, iz svakog aspekta, vetar je oslobađajući. Uklješten, gušeći se među dlakavim nogama ovog paradoksa, neki praktičan filosof nastoji da se oslobodi dodirivanja savršenih ženskih grudi.
Sve se kreće prema centru. Centar se stalno pomera.
Naso Vajena (Νάσος Βαγενάς, 1945)
Prevod Ivan i Ksenija Gađanski
