Pod rtom prošlosti, okeanom bez obala
Ja posmatram ljubav koju odnose vetrovi,
stada u bekstvu u noći mog života nestaju.
Moje oči su svetiljke vremena
Zemalja uspomena, mojih srećnih ostrva!
Plemićska uživanja, veličanstveni odmori!
hitri konji mojih mladićskih godina
ne zamarahu mi srce šumom svojih kopita.
Pleo sam, pleo od vetra i reči dugi šal
sa sivim kolirom podržavan grehovima.
Sa moga poslednjeg praga skrivao je Akroplj
I savijao ka zemlji svoj šlem sa perjanicom.
Da li si gladan zemlje? o kraljevstvu da li sanjaš?
Da li bi promenio kožu, rodni kraj i boju?
Dve vile su se nagle da bi uzele moj šlem
od gvožđa i njihovim poljupcem razderali moje srce.
Tužan i tihi vetar nepoznat pod zvezdama
koji nije došao sa glavnih strana sveta,
raširio je preko zaliva dan pun zle kobi:
stari svet je slomljen, pripremajmo brodove.
Maks Žakob (1876-1944)
Sa francuskog preveo Nikola Trajković
Iz knjige Vionela, Bagdala, Kruševac, 1971.
