Sa Istoka, iz Istočne Evrope, prema Zapadu i Zapadnoj Evropi, kretale su se pesničke (i ne samo pesničke, naravno) migracije. Izlazak na Zapad bio je imperativ, politički, potom i egzistencijalni. Okretanje ka Zapadu istovremeno je i sučeljavanje sa svetom, sa vrednostima koje su bile evidentne u kulturi, književnosti, umetnosti, pa i svakodnevnom životu. Kad je Rusija u pitanju, prvi takav zaokret ka Evropi pokušao je Petar Prvi, pre tačno 300 godina, gradeći Peterburg upravo kao neruski, tipično evropski grad i premestivši u njega prestonicu koja je trebala da postane "prozor u Evropu". Ovaj monarh, kako je to zapazio Josif Brodski, "nije trpeo od tradicionalne ruske bolesti, na kompleks manje vrednosti u odnosu na Evropu".1 Bio je Evropejac, pa "Zapad za njega nije bio terra incognita".2 Zapad nije bio terra incognita ni poljskim, odnosno srpskim vladarima, kao ni intelektualcima, potom i pesnicima, koji su u njemu studirali, preuzimali od njega ideje, stilove, poetike... U Poljskoj, kao i u Jugoslaviji, uticaj Zapada vidljiv je znači na različitim planovima i u brojnim formama, otuda ta, heliocentrična težnja ka njemu, naročito izrazita u XX veku, a sve evidentnija i u novom veku koji teži ka još većoj evropskoj integraciji.
Heliocentrizam je prisutan već i u samim pojmovima: Istok - koji podrazumeva i Izlazak, dok Zapad znači i Zalazak Sunca, njegovo Rađanje i Umiranje. To bi se, više nego metaforično moglo odnositi i na put pesnika emigranata. Njihovo kretanje od izlaska (Istoka), ka zalasku (Zapadu). Pridodamo li tim stranama sveta i odrednicu Evropa, dobijamo logičnu, prirodnu putanju koja nas prati od Jutra do Mraka, od Buđenja do ponovnog Usnuća, tj. od Rođenja do Smrti. Da li je zbog toga taj put predodređen pesnicima koji ne mogu pobeći od svoje sudbine, kao ni od ove, ma koliko oveštale metafore.
Zato je svaki pesnik, kako je to primetila Cvetajeva, "emigrant Kraljevstva Nebeskoga i zemaljskog raja prirode. Pesnici nose - svi ljudi od umetnosti - ali pesnici ponajviše - poseban pečat nelagodnosti, po kome se čak i u njegovom rođenom domu može prepoznati. Emigrant iz Besmrtnosti u Vreme, koji se ne vraća u svoje vreme."3 Otuda i tvrdnje da je progonstvo (egzil, emigracija) blisko pojmu očuđenja, koje je elaborirao Viktor Šklovski. Po njemu, funkcija književnosti leži u očuđavanju automatizovane slike sveta, u obnovi umetničkog viđenja i umetničkog jezika, koje se postiže odvajanjem umetnosti od stihije svakodnevice, odvajanja koje podseća na iskustvo emigranata.4
Ono što se dešavalo na Istoku tokom XX veka (mislimo pre svega na pojavu totalitarizma i svega što je iz njega proisteklo), Zapad je uglavnom posmatrao sa distance, a to je za emigrantske pisce predstavljalo više od teme, pravi košmar, koji ih je pratio bilo gde da su pobegli.5 Promene do kojih je došlo na Istoku, poslednje decenije veka, za mnoge emigrante stižu prekasno. Čak i oni koji su još živi osećaju da čak i sada, "kada je istorija iznenada postala ljubaznija, privlačnija, atraktivnija, čak primamljivija", ne mogu, zbog prethodnog iskustva, da se oslobode skepse i da "nevino i oduševljeno" uživaju u "iznenadnoj mutaciji" (A. Zagajevski).6 Treba pamtiti, ali i praštati, predlaže Danojlić. "Praštanje nije stav pasivnosti i jevtine trpeljivosti; ono je živ i vazda iznova ispunjavan oblik pamćenja. Pamćenja kojem ne robujemo, koje služi nama, i životu. Praštanje je osnova zdravog opštenja sa onima koji su nam nekad morali naneti zlo. Ono proizlazi iz prihvatanja tragike istorije, iz uviđanja nesrećne ustrojenosti života. Praštajući, živimo sa jedino mogućim i postojećim svetom."7
S druge strane, ni Zapad nije idealizovan u emigrantskoj književnosti. Kako se boravak u tuđini produžava, sve je tamniji, depresivniji oreol bezdomnosti: nostalgičnim uspomenama sve više se pridružuju prizori smrti, mirenje sa porazom, sa nemogućnošću povratka, ne primećuje se više Sunce, Dan, Svetlost, nego samo Noć, bez mesečine, često i bez zvezda (koje su ih nekad vodile), i konačna Tama.
Tako, na primer, Bunjin, u pesmi iz 1938, "Nočju, v temnom sadu..." (Noću, u tamnom vrtu), izlazi iz svog tamnog doma, u ponoć, u tihi vrt, kako bi se pomolio nebeskom bezdanu, pokušavajući još jednom da odvoji svoju zvezdu, onu kojoj se zavetovao, od drugih koje trepere u dalekoj svetlini:
Temen dom, polnoč v tihom sadu.
Pomolis pod nebesnoju bezdnoy,
Na zavetnuju gljadja zvezdu
V beloy rossipi zvezdnoy.8
Četrnaest godina kasnije, godinu dana pred smrt, u pesmi "Noč" (Noć), priznaje da samo Bog zna njegovu sad već umrlu tugu koju je od svih drugih tajio:
Ledjanaja noč, mistral
(On ešce ne stih).
Vižu v okna blesk i dal,
Gor, holmov nagih.
Zolotoy nedvižniy svet
Do posteli leg.
Nikogo v podlunnoy net,
Tolko ja da bog.
Znaet tolko on moju
Mertvuju pečal
To, čto ja ot vseh taju...
Holod, blesk, mistral.9
"Svet je rascepljen", primećuje Zagajevski.10 "Svet se suviše izmenio", konstatuje Danilo Kiš, nadajući se da "nestaće 90% poroka" i da "ljudi će suvereno vladati svojim noćima".11 Ironija, naravno, ne umanjuje, naprotiv, pojačava apsurdnost njegovog proroštva, a u pozadini ovog naizgled naivnog i površnog zapažanja nalazi se apokaliptična slika XX veka. Svet se izmenio do neprepoznatljivosti. Oduvek u dualizmu, pokazivao je, često i previše, svoju zastrašujuću, Tamnu stranu.
..1 Josif Brodski, Dyptyk petersburgski, czyli przewodnik po przemianowanym miescie. - Warszawa 2003, s. 8.
..2 Isto, str. 8.
..3 Marina Cvetaeva, "Poet i vremja", u: M. Cvetaeva, Izbrannaja proza v dvuh tomah. Tom 1. New York 1979, s. 372.
..4 Prema: Olga Matič, "Diaspora kak ostranenie (russkaja literatura v emigracii)", Russian Studies, vol. II, No 2, Sankt-Peterburg 1996, str. 158-179.
..5 Vidi: A. Zagajevski, "Promene na Istoku", u: A. Zagajevski, Mali Larus (prevela B. Rajčić). - Beograd 2000, str. 153-157.
..6 Isto, str. 154.
..7 M. Danojlić, "Pamćenje i praštanje", u: M. Danojlić, Muka duhu. - Beograd 1999, str. 462.
..8 Ivan Bunin, Sočinenija. - Moskva 1982, str. 143.
..9 Ivan Bunin, Sočinenija. - Moskva 1982, str. 144. U prevodu ova pesma glasi: Ledena noć, mistral / (On još nije stih). / Vidim u prozoru blesak i daljinu, / Šuma, golih brda. /Zlatna nepomična svetlost / Legla je u postelju. / Nikoga na mesečini, / Samo bog i ja. / Samo on zna moju / Mrtvu žalost / Koju od svih krijem.../ Hladnoća, blesak, mistral.
10 Adam Zagajevski, Mali Larus. - Beograd 2000, str. 171.
11 Danilo Kiš, Pesme, Elektra. - Beograd 1995, str. 49.
Zoran Đerić
