Brodski je retko provodio celo veče u jednoj kući. Obično bi smislio da u istom danu provede vreme u više društava. Bilo mu je dosadno da dugo razgovarao s istim ljudima i plašio se da je na drugom mestu zanimljivije. Propuštao je kroz sebe ljude kao što kit propušta planktone u potrazi za dragocenom hranom.
Opisivanjem ljubavnih priča naše mladosti mogao bi se sačiniti "Dekameron". Romanse i rastanci, izdaje i praštanja, brakovi i razvodi… Jedni su se rastajali sa lakim ozledama na srcu, drugi - sa teškim ožiljcima… Mislim da je mučna romansa i raskid Josifa Brodskog sa Marinom Basmanovom bila najtragičnija stranica njegovog života. Još nije prošlo dovoljno vremena da se iznose sve pojedinosti i peripetije te drame. Dvoje od njenih učesnika su živi i ako žele mogu o tome da pišu sami. Htela bih samo da ispričam kakav je utisak na nas ostavljala Marina i da se setim nekih epizoda čiji smo svedoci bili.
Marina je tih godina bila visoka i vitka, visokog čela, blagog ovalnog lica, sa tamnokestenjastom kosom do struka i zelenim očima…Veoma bleda, sa plavkastim žilicama iznad slepoočnica, sa tromom mimikom i tihim glasom bez intonacije, Marina je izgledala pomalo anemična. Međutim, neki su u njenoj bledoći, pasivnosti i odsustvu jarko izraženih emocija videli nekakvu zagonetnost.
Po profesiji Marina je slikarka, izgleda - ilustrator knjiga. O stepenu njenog dara ne mogu da sudim jer nikada nisam videla njene radove. Pre trideset i sedam godina Brodski je uzbuđeno govorio o njenom talentu i muzikalnosti. Uostalom, njega je uzbuđivalo sve što je bilo u vezi s njom. Često sam viđala Marinu u filharmoniji, obično bez Josifa, tih godina on nije bio stalni posetilac simfonijskih koncerata, mada je odlično znao Mocarta i Hajdna.
Marina je živela u ulici Glinke, nekoliko kvartova od naše kuće. Veoma često je sa Josifom dolazila kod nas, ali mi nijedanput nije pošlo za rukom da zapodenem s njom ozbiljan razgovor i da čujem njeno mišljenje o "kosmičkim pitanjima ". Bila je ljubitelj filmova. Sećam se da joj je omiljena glumica bila Marija Kazares u filmu "Parmski kartuzijanski manastir".
I pored svih pokušaja, niko iz našeg društva nije uspeo da se sprijatelji sa Marinom. Jedino je uspeo Bobišev, ako se to može nazvati druženjem. Ona je, činilo se, bila dosta stidljiva… Dešavalo se da za celo veče ne progovori ni reči, usta ne otvori… Ali bi ponekad u njenim zelenim očima bljesnulo nešto luckasto i tada bi se nametalo pitanje: da to ona nekog tiho ne zavodi?
Odnosi između Marine i Brodskog bili su stalno pod nekom tenzijom čak i na vrhuncu njihove romanse. U danima idile, posle dugih šetnji po Novoj Holandiji, on i Marina bi, prozebli, svratili kod nas da se ogreju i da popiju čaj. U burnim danima, nakon iscrpljujucih objašnjavanja njihovih odnosa, Josif bi se pojavio sam, razbarušen i nesrećan i mi smo davali sve od sebe da ga umirimo i utešimo…
Jednom je Josif došao usred dana, bez najave i po njegovom prebledelom licu i ukočenom pogledu bilo je jasno da se dogodio očekivani raskid. Ali, da je bio samo ukočen pogled! Zglob leve ruke bio je zamotan zaprljanim zavojem. Prizor, da budem iskrena, ne za one sa slabim živcima. Mi ništa nismo smeli da pitamo, a i on nije davao nikakva objašnjenja - samo je mračno pojeo tanjir supe i otišao.
Ubrzo su se pomirili i svratili kod nas, nasmejani, sa cvećem. Tih dana je Brodski izgledao kao da svetli iznutra. Nije mogao da skine oka sa nje i zadivljeno je pratio svaki njen pokret: kako zabacuje kosu, kako drži šoljicu, kako se ogleda, kako skicira nešto olovkom u notesu…
Posle izvesnog vremena prizor se ponovio. Izbezumljen pogled, drhtave usne i prljavi zavoj na levoj ruci. I taj drugi put, srećom poslednji, moj muž primeni nad Brodskim šok terapiju.
- Slušaj, Osja - kaza Vitja - dosta s tim, prestani da nas plašiš. Ako nekad zaista odlučiš da se ubiješ, zamoli mene da ti objasnim kako se to radi.
Od tada zavijene ručne zglobove kod Josifa nikada više nismo videli.
Marina Basmanova je odigrala veliku ulogu u životu Brodskog. Josif nikada i nikoga nije tako voleo kao Marinu Basmanovu. Dugo godina je bolno i neutešno tugovao za njom. Ona je postala njegovo priviđenje i izvor njegovog nadahnuća. Jednom je priznao da je Marina - njegovo prokletstvo.
Marini je posvećeno preko trideset pesama, među njima "Isak i Avram" i "Nove stance za Avgustu". Bez obzira na to kako će budući biografi Brodskog ocenjivati Marinine postupke, mi treba da smo joj beskrajno zahvalni: zahvaljujući njoj ruska poezija se obogatila ljubavnom lirikom najvišeg dometa…
Poslednji put Brodski je video Marinu pred svoj odlazak, krajem maja 1972. godine. Na Zapadu je otpočeo sasvim novi život, ispunjen novim susretima, novim utiscima i novim zanosima. Ali bol gubitka u duši se nije stišavao.
Napisan 1975. godine ciklus pesama "Deo govora" počinje obraćanjem Marini čuvenim stihom, punim duboke i neizrecive tuge: Niotkuda, s ljubavlju…
