”Studen beše taj dolazak,
Baš najgore doba godine
Za putovanje, i to tako dugo:
Drumovi teški a vreme oštro,
Upravo usred zime.”
A kamile nažuljane, bolnih nogu, zadrte,
Ležu u sneg što se topi.
Ponekad bi zažalili
Za letnjim dvorcima na padinama, terasama
I svilenim devojkama koje nose šerbet.
Pa onda gonići kamila psuju i gunđaju
I beže i traže pića i žena,
I noćne se vatre gase, i nigde da se skloniš,
I gradovi neprijateljski i varoši neprijazne,
I sela prljava i za sve mnogo ištu:
Ne beše nam tada lako.
Konačno smo odlučili da putujemo noću,
Spavajući na mahove,
A u sluhu glasovi nam pevaju i kažu,
Sve je to ludost.
Zatim zorom siđosmo u blagu dolinu,
Vlažnu, ispod crte snega, mirisnu od bilja,
Gde beše brzi potok i vodenica što razbija mrak,
I tri drveta na niskom nebu,
I stari neki beli konj u galopu niz livadu.
Zatim dođosmo do neke krčme s lozom nad vratima
Otvorenim, šest se ruku kocka u srebrnjake,
A noge tuku prazne vinske mešine.
Al tu ne beše obaveštenja, i tako smo nastavili put
I stigli uveče, ni trenutak prerano
Da pronađemo mesto: beše (može se reći) u redu tako.
Sve to beše vrlo davno, sećam se,
I učinio bih sve to opet, ali objasni,
To mi objasni,
To: bejasmo li čitavim tim putem vođeni zbog
Rođenja ili Smrti? Beše tu Rođenje, svakako,
Dobismo dokaz, ne sumnjamo. Viđao sam i rođenje i smrt,
Al zamišljah ih drugačije: za nas ovo Rođenje
Beše teška i gorka agonija, kao Smrt, naša smrt.
Vratili smo se u naše krajeve, ova Kraljevstva,
No ne osećajući se više ugodno tu, u starom proviđenju,
Sa tuđim jednim svetom što drži se čvrsto svojih bogova.
Radovao bih se još jednoj smrti.
Tomas Sterns Eliot
