Afrikanac - odlomci
O licu koje sam dobio prilikom rođenja, imam svašta da ispričam. Pre svega, da je trebalo da ga prihvatim. Potvrditi da ga ne volim, bilo bi kao da mu dajem važnost koju ono nije imalo dok sam bio dete. Nisam ga mrzeo, nisam obraćao pažnju na njega, izbegavao sam ga. Nisam ga gledao u ogledalima. Čini mi se da ga nikada nisam posmatrao, i to godinama. Na fotografijama bih okretao glavu, kao da je neko drugi bio tu umesto mene.
Kada sam imao oko osam godina, živeo sam u Africi, na Zapadu, u Nigeriji, u jednom dosta izolovanom delu, u kome, izuzev moje majke i oca nije bilo Evropljana i gde se, za dete kao ja, ljudski rod svodio na Iboe i Jorube. U kolibi u kojoj smo stanovali (reč koliba ima nešto kolonijalno u sebi što danas može da deluje čudno, ali koja sasvim dobro opisuje službeni smeštaj koji je engleska vlada davala vojnim lekarima; tu se nalazila cementna ploča umesto poda, četiri neokrečena zida od fasadnog kamena, krov od talasastog lima pokriven lišćem, nije bilo nikakvih ukrasa, mreže za spavanje su bile kačene za zidove umesto kreveta; jedini ustupak luksuzu je bio tuš, povezan gvozdenim cevima za rezervoar na krovu koji se grejao pomoću sunčeve energije), u toj kolibi, dakle, nije bilo ogledala, slika, ničega što nas je moglo podsećati na svet u kome smo do tada živeli. Moj otac je okačio na zid raspeće, ali bez ljudskog lika. Tada sam naučio da zaboravljam. Čini mi se da sam ulaskom u kolibu počeo da brišem svoje lice, i lica svih onih koji su me okružavali.
(...) Afrika je predstavljala više telo nego lice. Ona je bila žestina osećanja, žestina apetita, žestina godišnjih doba.
(...) Zbog toga dana su dani u Ogoji postali moje blago, sjajna prošlost koju nisam smeo da izgubim. Sećam se odsjaja na crvenoj zemlji, pukotina na putu od sunca, trke bosih nogu kroz savanu do utvrđenja termita, naše mačke koja se pari s malim tigrovima na limenom krovu, mrtvila posle groznice u zoru, i hladnoće koja se uvlači pod mrežu protiv komaraca. Te toplote, vreline, drhtaja.
(...) Da nisam imao tu čulnu spoznaju Afrike, da nisam dobio to životno nasleđe još pre rođenja, šta bi se sa mnom dogodilo? Danas, postojim, putujem, osnovao sam porodicu na dugom mestu. Međutim, ja sam neprestano obuzet nekom nevidljivom materijom koja se kreće između zidova stvarnosti, tada me obuzima vreme iz prošlosti, koje sam proveo u Ogoji. To dolazi u talasima, omamljuje me i opija. I ne samo to sećanje iz detinjstva, neverovatno precizno za svako osećanje, za miris, ukus, razlike, i trajanje.
Žan Mari Gistav le Klezio
