Male proze, Mišel Turnije

Male proze - odlomci


Portret teži da pobedi smrt. U njemu je mnogo više obraćanja budućim generacijama nego savremenicima. Poduhvat uopšte nije uzaludan ako se uzme u obzir mesto koje u našim životima zauzimaju sva ta naslikana, izvajana ili fotografisana lica čiji su modeli zauvek nestali. Slika postaje čovekov odgovor vremenu koje uništava sve. (...)


Posmatrate li pažljivo neki pejzaž, njegove obronke, šume, kuće, reke i staze - videćete da je njegov sklad u osetljivoj ravnoteži koja vlada između onih delova koji su nepokretni i puteva koji ih spajaju. I to bez čovekovog prisustva, jer u toj igri između pokretnog i nepokretnog nije potreban ni šetač ni spavač. Dovoljne su same stvari. (...)


Autoportret: na svom samrtničkom odru Žeriko je desnom rukom slikao svoju levu ruku.


Način starenja. Dve jabuke ostavljene na polici za zimu. Jedna se nadme i istruli. Druga se smežura. Ako možeš, izaberi ovu drugu vrstu starosti, čvrstu i živahnu.


(...) I ne kažem da postoji ključ koji može da otključa sve tajne brave sveta. Taj crveni končić, tanak i ponekad nevidljiv, pa ipak neprekidan, od jedne do druge slike, može da pomogne putniku koji, zadivljen "jugom",... hoće da sačuva sever.


(...) Svake noći moja žena spavaće uz mene, jer ima mračnih sati u kojima telo ne podnosi usamljenost iz straha da ne umre do bola. (...)


Mišel Turnije