Utopija izmene sveta, Mihailo Đurić

Utopija izmene sveta - odlomak


Odmah treba reći da put nije samo raskrčen prostor, brazda duž neke površine, most iznad neke provalije. Najmanje je to samo prirodna staza kojom se nesmetano može tumarati unaokolo. Put se ne prostire samo kroz prirodnu sredinu, mada se u njoj najlakše raspoznaje njegovo postojanje. Svojom osnovnom namenom doseže taj čudni posrednik mnogo dalje i mnogo dublje nego što se na prvi pogled čini. Put nema samo prirodno, već isto tako, ili možda čak i pre svega, duhovnopovesno značenje. ... Da tako kažemo: put je smisaona odrednica ljudskog postojanja, zvezda repatica na nebu ljudske kulture, povesna kočija koja od jednog određenog mesta vodi ka nekom drugom, takođe unapred tačno određenom. Samo zahvaljujući tome što putevi postoje, što je njihova mreža svuda razapeta, čovek dobija mogućnost da smisaono uredi svoj život. Naravno, ništa ne ide automatski, samo od sebe, niti je uspeh u svakom slučaju obezbeđen. Putem se može napredovati ka postavljenom cilju, može se posustati na putu, a može se i zadovoljno stati na bilo kom proizvoljno odabranom mestu. Sa puta se može skrenuti u stranu, može se izgubiti njegov pravac, a može se i svesno odustati od puta. Sve se to zbiva otkako postoji ljudski rod. Istim se putem može čak i vratiti na polaznu tačku. Slično prirodnim putevima, tako su i povesni putevi prohodni u oba smera. Štaviše, postoje tek ukoliko udružuju oba mogućna pravca u neraskidivo jedinstvo. Na to, verovatno, upućuje Heraklit kad kaže: ''Put nagore i put na dole jedan je te isti.'' (fragment 60.) Nešto slično nagoveštava i Marx : ''Ukidanje samootuđenja prelazi isti put kao i samootuđenje.'' Samim tim što otvara mogućnost odlaska, put takođe pruža mogućnost povratka.
Nema nikakve sumnje da je put bitno ljudska stvar. Možda čak najljudskija od svih ljudskih stvari. Toliko je svojstven čoveku, toliko pripada njegoviom biću, da se ''biti na putu'' s pravom ističe kao čovekova suštinska odredba. ... Tek ukoliko ide nekim putem, čovek postaje čovek u punom smislu reči. Kao biće koje nikad i nigde ne miruje, čovek je doista putnik po prevashodstvu. I to ne samo u čisto religijskom smislu, utoliko što dolazi na ovaj svet da bi se pripremio za odlazak na onaj drugi. U stvari, čovek je na putu za sve vreme svog ovozemaljskog postojanja, svejedno da li se svesno odlučuje za neki put ili naprosto zatiče sebe na nekom od njih. Samo čovek zna za put, samo se on upućuje nekud, samo se njemu otvara tako nešto kao mogućnost smisaonog kretanja u određenom pravcu. I samo čovek zna za bespuće, samo se on može zaplesti na putu, samo se njemu može dogoditi da promaši cilj prema kojem se uputio.
Metafora puta je duboko ukorijenjena u opštoj svesti europskog Zapada. To je sasvim razumljivo, budući da je njen značaj jasno istaknut na samom početku tradicije europske metafizike. Niko drugi do Platon opisao je filosofsko saznanje kao ''dialektičko putovanje'', kao ''penjanje nagore'', kao ''uzdizanje duše na mesto koje se može samo umno shvatiti''. Naravno, put duše nije ravan, već stupnjevit, mučan je i naporan, prohodan samo za poneke. Sreća čeka čoveka tek na kraju puta, gde mu se pravo biće otkriva u nepomućenom sjaju i u kristalnoj jasnoći. Metaforom puta poslužio se ne manje izdašno i Hegel na kraju europske metafizičke tradicije da bi njome obeležio povest sveta kao povest ljudske svesti. Hegelova Fenomenologija duha je ''istraživačko putovanje'' u punom smislu reči, ona pokazuje ''put prirodne svesti koja se uzdiže do istinskog znanja'', u njoj se opširno izlaže ''put duše koja prolazi kroz niz svojih oblikovanja kao kroz stanice koje su joj naznačene njenom prirodom da bi se pročistila u duh, te tako dolazi s potpunim iskustvom o samoj sebi do znanja o onome što je ona sama po sebi.'' Put je, dakle, i ovde težak i stupnjevit, kao i kod Platona, a vrednost je putovanja takođe dovedena u zavisnost od krajnjeg cilja, to jest od najvišeg stupnja znanja čije dostizanje jedino obezbeđuje trajno iskupljenje.
No uprkos tome što je iskustvo puta u velikoj meri odredilo pravac misaonog razvoja na Zapadu, pa čak i pravac razvoja čitave europske književnosti – što naročito upečatljivo potvrđuje Dante, koji je usred polovine života izgubio ''pravi put'' (la dritta via) i zatim ga ponovo našao – veliko je pitanje koliko je tradicionalan način upotrebe metafore puta stvarno primeren suštini samog fenomena. ... Mora li put stvarno imati određen pravac? Mora li se put shvatiti samo iz perspektive kraja, samo s obzirom na krajnji cilj koji ga omogućuje? Zar se, doista, mora zanositi nadom, zar se, doista, mora upravljati prema idealističkim projekcijama onaj ko hoće da sledi put? Zar vrednost puta stvarno zavisi od nečeg što je izvan njega? Zašto se put ne bi mogao shvatiti kao nit koja se naprosto pruža kroz prostor, ali ne vodi nikud određeno? Zašto se sreća ne bi mogla sastojati u samom putovanju, a ne u nečem što se nalazi tek na kraju puta?
Nekoliko važnih uputstava za drukčije razumevanje današnje situacije bespuća može se naći kod Heideggera, u njegovim škrtim izjašnjenjima o mišljenju kao svojevrsnom putu. ... Po Heideggerovim rečima, put mišljenja se ne prostire odnekud nekamo kao kakva utabana saobraćajnica, niti uopšte postoji negde po sebi. U stvari, put se pojavljuje tek u ''upitnom hodu'' mišljenja, njegovu trasu utire tek ''misaono pitanje''. Bitno je kretanje, u ovom slučaju pitanje, i to korak po korak. Mišljenje gradi svoj put tako što stalno iznova pita, što stalno iznova sve stavlja u pitanje. Ova je gradnja neobična, pa se ne može porediti ni s čim poznatim. Ono što je izgrađeno ne ostaje da leži iza, kao nešto odvojeno od onoga što tek treba izgraditi, već biva ugrađeno u svaki sledeći korak. Ipak, kretanje mišljenja nije nikakvo kretanje nasumice. Nema nikakve proizvoljnosti u njegovom napredovanju. Mišljenje dospeva na put koji mu je primeren samo ukoliko tačno odgovara svom bitnom zadatku, ukoliko misli ono što treba misliti, ukoliko promišlja samu stvar mišljenja.


Mihailo Đurić