Iz knjige „Hotel Bosna (Slepci, dripci i diplomate)“
Sreda je. Prezirem je iz dna duše.
Dan na sredini svačega i ničega, ne može da valja.
U banjolučkom hotelu „Bosna“, ista lica. Znani i neznani književnici, novinari i dokoličari.
U jednom uglu sedi pesnički par, Stevka i Ranko. Pred njom vruć čaj, pred njim neka rakija. Za stolom Preradovića je tišina. Svako lista svoje novine.
Nedaleko od njih, Zoran Kostić u razgovoru s Mirkom Vukovićem. Digla se velika prašina oko Mirkovog teksta „Aljkologija, istorijski promašaj“, kritike na račun antologije srpskog pesništva druge polovine dvadesetog veka, „Nasukani na list lirike“, objavljene pre par meseci.
Uzdrmano nebo banjolučke učmale književnosti, nije se smirivalo.
Mali stol iza njih, služi kao radni prostor Tanje Stupar Trifunović. Opet je smršavila. Uskoro joj neće biti potrebna vaga. Ili novinarski posao.
Na sasvim suprotnoj strani, van običaja, sedi Ranko Pavlović. Sam. Čita novine. Izgleda da čeka nekoga.
S kiflom u ruci, pored njega prođe Branko Brđanin Bajović.
Kroz prozor ugledah Dragana Kisina. Žurnim korakom grabi ka „Banskom dvoru“. Bela košulja blešti na jarkom suncu.
Na sredini sale, Boro Kapetanović komentariše dolazak prolećnih dana.
- Ove godine su pičke rodile kao nikada, a muškarci nikada nisu bili utučeniji... To mora da ima neke veze s trešnjama! – reče.
Slobodan Lepir se zagrcnu od smeha i pruži Bori ruku.
- Zapiši ovo, molim te... Da se ne zaborave pametne misli srpskog pjesnika – reče mi.
- E, Boro, čim popijem piće, odoh ti kupiti trešnje – reče Milan Stijak.
Sigurno je da će otići. Stijak je čovek od reči. Ali, ono „čim popijem piće“ malo će se, ipak , otegnuti...
- Proleće je doba zaljubljivanja – nastavi Boro, pun neke nostalgije. – Ljudi se drapaju po ulicama, a kad otopli, možeš da se krešeši i na klupi.
- E, to je dobro – reče Lepir. – Kresanje na klupi ima posebnu draž...
Za satiromana Lepira, svako kresanje ima posebnu draž. Da je tema razgovora kresanje na kontejneru, on bi rekao isto.
- Veruješ li u ljubav na prvi pogled ?– upita me Boro.
- Nismo se sreli – odgovorih. – A, ne bi bilo na odmet...
Stvarno sam u dilemi kada se govori o toj temi. Sve, te, priče o ljubavi na prvi pogled, romani, filmovi, španske serije, zar bi postojali da nema ljubavi na prvi pogled? A, ako je ima, čemu onda tolike storije...?
Da pogledam oko sebe, primetim nekog tipa i puknem kao lubenica...?
Obazreh se oko sebe. Niko nepoznat. Niko prikladan za instant zaljubljivanje.
Onda primetih nepoznatog tipa na drugom kraju salu. Ide prema stolu za kojim sede Kostić i Vuković.
Pozdravlja se i seda za njihov stol.
Požalih što nisam ponela naočare. Sa te razdaljine ne mogu jasno da vidim crte njegovog lica.
Visok je, lepo građen i crn kao ugarak. Deluje smireno, ne cupka nogom o pod, niti čini nervozne pokrete. Ne trpim muškarce koji nisu sposobni obuzdati vlastitu nervozu.
Igra mi se učini zanimljivom.
Prestanem obraćati pažnju na razgovor za stolom, ionako je na red stigla redovna tema. Najnoviji trač o tome ko je kome dao „onu stvar“ i šta je za to dobio...
Fokusiram se na Nepoznatog.
Uvalio se u fotelju i ispružio duge noge. Kao da je u svojoj dnevnoj sobi. Hmm... Volim takav stav... Dok govori, povremeno gestikuliše. Klimne glavom ili odmahne rukom. Provuče prste kroz kosu.
- ... čim im se više ne može dići, pišu erotsku poeziju – završi Boro misao.
- Kome – upitah, pokušavajući se vratiti u priču za stolom.
- Pa, Slavku Podgorelcu... Znaš one pesme iz poslednje knjige – objasni on.
- Ne znam diže li mu se ili ne, ali pesme znam – odgovorih.
- Pa, imaš više primera. Recimo, Pavlović uvek da odličnu recenziju ženama s dobrim sisama – nastavi on obrazlagati svoju teoriju o povezanosti impotencije, erotike i književnosti.
- A, ti ne voliš dobre sise - upitah.
- E, sad ga stvarno sereš – odgovori on, ne želeći se upuštati sa mnom u raspravu o ličnim sklonostima.
- Voli, voli – doda Lepir. – Samo, one rjetko zalaze u „Bosnu“, ha, ha...
- Ko, ko? – ubaci se Nikola Vukolić. – Ma, objasnićeš mi posle, nemam sad vremena, pripremam promociju knjiga Eve Ras...
Stolu se približi i Zdravko Kecman.
- Mogla si dati neku od, onih, svojih priča za „Književnik“ – reče, posle pozdrava, naglašavajući „onih“ kao da je reč, u najmanju ruku, o udbaškoj listi s imenima banjolučkih književnika....
- One, jebačke? – upitah, kao da ne znam na koje misli.
- Da, da, pošalji koju – odgovori i nastavi svoj put od stola do stola.
Niti ću ja dati koju „onu“ priču, niti će ih on objaviti. Njegove reči su samo uobičajena procedura kada te u „Bosni“ sretne neko od urednika ovih ili onih izdanja.
Sve nešto razmišljam. Čim postanem lezbejka, osnovaću udruženje lezbejki i pokrenuti neki list. U međuvremenu...
Vratih se objektu svog interesovanja.
Glasno se nasmeja. Začuh mu glas. Dubok, melodičan. Ma, miluje...
Uh, s takvim tipom bih baš mogla podeliti ljubav na prvi pogled...
Duboko uzdahnem, puna neke, prolećne euforije.
- Šta ti uzdišeš, da se nisi zaljubila? – podrugljivo reče Stijak.
- Samo kad se ti javljaš... – odgovorih zlobno.
Moj Nepoznati ponovo raspali u smeh.
Nađoh se u nedoumici. Ako pitam ko je, ove ajkule za stolom će me prožderati, a da pustim da mi zbriše u tako lepom prolećnom danu...
Iz razmišljanja me trže Borin glas.
- Da te upoznam s mladim snagama naše književnosti – reče, gledajući meni iznad glave.
Okrenuh se.
Iza mene stoji Nepoznati.
- Drago mi je... – reče, pun poštovanja prema „starijoj teti“.
S tugom pogledah klinca ispred sebe.
Ljubav na prvi pogled, ha...
Sa ili bez naočara?
Daliborka Kiš-Juzbaša
