Književnost i život - odlomci
Pisati, to izvesno ne znači nametati neki oblik (izraza) nekoj
praznoj tvari. Književnost je pre na strani neuobličenog,
ili nedovršenosti, kao što je govorio i činio Gombrovič. Pisanje
je stvar postajanja, uvek nedovršenog, uvek u času da se
učini, stvar koja premašuje svaku živu ili doživljenu tvar. To
je proces, a to će reći prelaz života koji nadilazi živuće i doživljeno.
Pisanje je neodvojivo od postajanja: pišući, neko postaje -
ženom, postaje - životinjom ili biljkom, postaje - molekulom,
sve dok ne postane - nezapažljivim. Ova se postajanja ulančavaju jedna
u druga sledeći posebnu liniju, kao u nekom Le Klezioovom romanu,
ili pak koegzistiraju na svim nivoima, sledeći vrata,
pragove i područja što sačinjavaju čitav univerzum,
kao u moćnom Lavkraftovom delu. Postajanje ne ide u drugom
pravcu, i ne postaje se čovek ukoliko se čovek predstavlja kao
preovlađujući oblik izraza koji hoće da se nametne svakoj
tvari, dok žena, životinja ili molekul uvek poseduju neki
sastojak izmicanja kojim umiču vlastitom formalizovanju. Sram
da se bude čovek, ima li boljeg razloga da se piše? Čak i kad je
reč o ženi koja postaje, ona poseduje postajanje-ženom, a to
postajanje nema nikakve veze sa stanjem na koje bi se mogla
pozivati. Postajanje ne znači dosezanje nekog oblika (identifikacije,
podražavanja, Mimesisa), već pronalaženje područja susedstva,
nerazdvojivosti ili nerazlučivosti, i to takve da
se više ne može razlikovati jedna žena, jedna životinja ili jedan molekul: oni niti su neodređeni, niti opšti, već nepredviđeni, ne prethodno-postojeći, utoliko manje određeni u nekom
obliku ukoliko se singulariziju u nekoj populaciji. Područje
susedstva može se uspostaviti ma sa čime, pod uslovom da se za
to stvore književna sredstva, poput onog zvezdastog, prema Andreu
Dotelu. (...)
Pisati, to ne znači prepričavati svoje uspomene, svoja putovanja, svoje ljubavi i svoje tuge, svoje snove i svoje utvare. Isto je kad se zgreši preterivanjem u stvarnosti ili u mašti: u oba slučaja je reč o večitom tata-mama, edipovskom sklopu koji se projektuje u realno ili se introjektuje u imaginarno. Otac kojeg neko ide da traži na kraju puta, kao u okrilju sna, u svom detinjastom shvatanju književnosti. (...)
Žil Delez
Sa francuskog prevela Aleksandra Mančić Milić
