Ostrvo, Jovan Zivlak

Ostrvo




rat nikad nije prestajao. sećam se zore kad
sam dom ostavljao. bio je posvud. za dovratkom je
držao sekiru. na postelji je sklupčao telo ogrnuto
u vučju kožu.
ličio je na pauna koje me podozrivo posmatra
i sprema se da mi iskljuje ruke. na prozore je
spuštao zastore. krio se da ga ne vidim.
znao sam da mi je disao za potiljkom
vezao mi dah i činio stvari prozirnim
na kojima sam vid posvećivao.
oslovljavao me prezirno:
ti koji žvaćeš kremen sačekaćeš da ga povratiš
naučićeš da pamtiš ono što si zaboravio
ja sam tvoje znanje koje si budan proricao
ono za čim ćeš se osvrtati biće tama
otac koji se nikad neće vratiti
more sa kojeg će dolaziti plamen
od kojeg ćeš ogluveti.
ko je jači od rata
ja koji se ni o čemu ne pitam
ostrvo od kojeg će ostati samo ime
lihvar koji će me zadužiti
oružje koje ubija pre nego što se iskuje
ili zmija koja se vere tamo gde joj nije mesto.




Jovan Zivlak