Ogledalo
U zrcalu puši se šolja s kakaom,
leprša se til - prema buri,
na ljuljašku, stazom u drveća pakao,
iz sale ogledalo juri.
Teturaju brodovi, vazduh se davi
u smoli; od umora snen,
pogubio povrtnjak slova u travi,
prelistava listove Sen.
Za kapijom staza u stepu se pruža,
gde bilja uspavljuje čar,
svetluca na čvoru i ljušturi puža
u sumraku kvarca žar.
To ogromni vrt se komeša u sali,
sve trešti - na staklu ni traga.
Ko kolodijum da prostor zali -
i stvari, i stabala žagor.
I sve bi potopila staklena kopija,
sve preliva suvim ledom,
da grana ne gorči, jorgovan ne opija -
da pokret hipnozi se preda.
Svet bezmerni tapka u tom mesmerizmu
i samo će vetar da veže
što stremi u život i lomi se prizmom
i rado u suzama pleše.
Ne čupa duša ko rudača šalitrom,
ne kopa ko ašovom blago.
To ogromni vrt se komeša u sali,
sve trešti - na staklu ni traga.
I nema tog carstva u uduhu hipnoze
što oči bi moje zapahnuo.
Tako posle kiše puževlja loza
puzi po očima statua.
U ušima žubor, na prste se propinje
i cvrkuće štiglic od sreće.
Po usnama možeš rastrljati gloginje,
čapkunstvom ih opiti nećeš.
To ogromni vrt se komeša u sali,
zamahuje, ljut, iz sve snage,
i ljulja se, šunja, i klizi ko salo -
na staklenoj tabli ni traga.
Boris Pasternak
prevod Miodraga Sibinovića
