U isto ovo vreme, Marija Stojanović

U isto ovo vreme


U isto ovo vreme,
neka osoba sa dugom crnom kosom
izlazi da se vozi po suncu
putem pored mora, bez sumnje,
do grčkog sela, malo u unutrašnjosti,
gde otac ima kuću sto godina staru,
vrt sa drvećem, ribnjak.
Odatle, more se vidi u daljini, na rubovima
horizont visoko, kao da je brdovita zemlja
na dnu činije,
vazdušna perspektiva.
Pomene neku poeziju, koju ja ostajem da tražim,
zasmejava ga moj izbezum i to
što ga vidim na srednjevekovnoj tapiseriji,
kako se šepuri u bašti s narandžama, fontanama,
istinski princ,
ljubomorna na njega, njegov grad na moru,
devojku: a) što je ima b) što to nisam ja.

Ovde je, pak, novembar,
hormonski bezdan,
a prošlost, komadi kopna što
konačno polako odlaze nošeni
veselim sedmicama
(tako da mogu da ih pogledam s obale
opraštajući se), vraća se, tuđa,
i preliva naovamo kao hladna smeđa poplava.


Marija Stojanović