Šta treba misliti o iznenadnoj smrti? Upadljivo je da je, u različitim društvenim okolnostima, različito smatrana krajem ovozemaljskog života kakav se samo poželeti može, a s druge strane, krajem koji većina nas osuđuje. Cezar diktator je, na poslednjoj večeri (coena), veče pre nego što je ubijen, na pitanje o najpodobnijem načinu da se umre, odgovorio ovako: „Najbolje što iznenadnije”. S druge strane, božja litanija naše Engleske crkve, kad odiše poniznošću, kad kao vrli predstavnik čitave ljudske rase kleči na kolenima pred Bogom, ovakvu smrt smatra najgorom strahotom.
„Od munje i groma, od kuge, od pomora i gladi; od rata i ubijanja, i od iznenadne smrti – izbavi nas, milostivi Gospode.” Iznenadna smrt ovde je predstavljena kao kruna svih nedaća; ona je poslednja kletva; a ipak su je plemeniti Rimljani smatrali najvećim blagoslovom. U tom razmimoilaženju, većina čitalaca videće tek nešto više od razmimoilaženja hrišćanstva i paganstva. Međutim, tu zastajem. Hrišćanska crkva možda ima pravo u sopstvenom vrednovanju iznenadne smrti; i prirodno je želeti tih odlazak s ovog sveta – premda to može da se smatra i slabošću – upravo kao ono koje izgleda sasvim u skladu s pobožnošću, s pokajničkim pogledom unazad i skromnošću oproštajne molitve. Međutim, ne vidim nikakvo direktno duhovno jemstvo za ovu svečanu molbu engleske litanije. Ona mi više liči na molbu koja povlađuje ljudskim slabostima, nego na nešto iznuđeno iz čovekove pobožnosti.
I, kako god stvari da stoje, dve primedbe nameću se kao smotreno uzdržavanje od učenja, koje bi u suprotnom moglo da odluta, kao što se i dogodilo, u nemilosrdno praznoverje. Prva primdba odnosi se na to da su mnogi ljudi skloni da preuveličavaju strah od iznenadne smrti (mislim na objektivan strah onoga ko razmišlja o takvoj smrti, ne na subjektivan strah onoga koji joj podleže), zbog rđavog običaja da se naglašavaju reči ili dela, jednostavno zbog toga što im nekim nesrećnim slučajem to i dolikuje. Ako, na primer, čovek umre iznenadnom smrću u času kad se pristojno opio, takva smrt se bez ikakvog prava smatra neobično strašnom; kao da se opijanje iznenada izdiglo do bogohuljenja. Međutim, to nije filosofski. Čovek je bio, ili nije bio, običan pijanac. Ako nije, ako je ovo opijanje predstavljalo usamljen slučaj, ne može biti nikakvog razloga za naročito isticanje ovog čina, jednostavno zbog toga što je nesrećnim slučajem taj čin bio i poslednji. S druge strane, ako se nije radilo o slučajnosti, nego o jednom od običnih prestupa, hoćemo li ga, budući da je neka neočekivana nevolja učinila da ovaj običan prestup ujedno bude i poslednji, krstiti nečim sasvim običnim ili grehom nad gresima? Da je čovek imao ikakav razlog, makar i najmanji, da predvidi sopstvenu iznenadnu smrt, svakako bi se našle izvesne stvari u njegovoj neumerenosti – drskost i nepoštovanje, kao kod nekog ko možda oseća da se primiče bliže Bogu.
Međutim, to nije deo slučaja o kojem je reč. A jedini nov element u čovekovom ponašanju nije nikakav element viška nemorala, nego jednostavno viška zle kobi. Druga primedba odnosi se na značenje reči iznenada. A ujedno je i dobra ilustracija dužnosti koja nas zauvek poziva na precizno odmeravanje reči – u čemu se Cezar i hrišćanska crkva ne razlikuju; to jest, ne razlikuju se ni u kakvom razilaženju učenja kao što se razlikuju paganska i hrišćanska gledišta o moralu koji dolikuje smrti, koliko imaju u vidu drugačije slučajeve. U oba slučaja ima se u vidu nasilna smrt; [na grčkom: biathanatos] – smrt kao činjenica [na grčkom: biaios]: međutim, razlika je u sledećem
– Rimljani pod rečju „iznenada” misle na smrt bez oklevanja; dok hrišćanska crkva pod rečju „iznenada” misli na smrt bez upozorenja, stoga bez ikakve mogućnosti za versku pripremu. Siroti pobunjenik, koji klečeći čeka da u svoje srce primi hice iz dvanaest kremenjača svojih milostivih drugova, umire iznenadnom smrću u punom smislu Cezareve primedbe: jedan žestok udar, jedan strašan grč, jedan (a verovatno nijedan) izdah i sve je gotovo. Međutim, u viđenju hrišćanske crkve, njegova smrt daleko je od iznenadne: njegov prekršaj, kao početak, njegovo zatvaranje, suđenje, vreme između presude i pogubljenja, sva ga zasebno upozoravaju u pogledu sudbine – pozivaju ga da je dočeka svečano pripremljen.
U međuvremenu, kakvo god da je stanovište o iznenadnoj smrti kao pukog načina umiranja, gde je smrt u nekom od oblika neminovna – pitanje koje, podjednako i prema shvatanju Rimljana i prema shvatanju hrišćana, ima različite odgovore u skladu sa temperamentom svakog čoveka – izvesno je da, a u jednom aspektu iznenadne smrti ne može biti mesta sumnji, od svih patnji kojih čovek dopadne, od svih muka od kojih se čoveku lede čula, najstrašnija je ona koja svojim okolnostima toliko iznenađuje čoveka da mu pruža (ili mu naizgled pruža) neku kratkotrajnu i neočekivanu priliku za spas.
Svaki napor, kojim ovakav spas može da se izvede, mora da bude iznenadan kao i opasnost s kojom se čovek suočava. Čak i to, čak i nepodnošljiva potreba za žurbom u takvoj krajnosti gde svaka žurba izgleda osuđena na neuspeh, i sama sebe osujećuje, tamo gde strašna zvonjava, saopštavajući da je prekasno, odzvanja u ušima kao predskazanje – čak je i ta muka, u jednom određenom slučaju, podložna nevidljivom ogorčenju, to jest, kada se očajnički poziv ne upućuje isključivo instinktu samoodržanja, nego i svesti, u ime drugih života osim vašeg ličnog, slučajno upletenog u vašu odbranu. Omanuti, pasti u službi koja se tiče samo vas, može da iz-gleda relativno oprostivo; premda je, u stvari, daleko od opraštanja. Međutim, omanuti u slučaju kada vam Proviđenje iznenada u ruke baci krajnji interes nekog drugog – nekog dragog bića koje se tetura između kapija života i smrti; to bi, kod razumnog čoveka, stvorilo mešavinu niskosti svirepog zločina i niskosti sramnog posrnuća. Čovek je pozvan, više nego verovatno, da umre; i to baš u trenutku kada, usled nekog trenutnog sloma, sam sebe osudi kao ubicu. Žmirka očima od napora, a taj napor, u najboljem slučaju, možda je beskoristan; ali, iz senke prilike koja se ukazala, male ili velike, šta ako ustukne usled izdajničkog lâcheté1? Napor je možda bio beznadežan; ali, uzdignuvši se do nivoa tog napora, izbaviće se, premda ne od smrti, nego od toga da umre a da ne izneveri sopstvene dužnosti.
Ovde predočena situacija ukazuje na strašan čir koji vreba iz najcrnjih dubina ljudske prirode. Nije da čovek, opšte uzev, nije pozvan da se suoči sa ovako gadnim iskušenjima. Ipak, moguće je, i to izdaleka, da se ovakva iskušenja kreću u najnižim zabitima prirode, verovatno, svakog čoveka – tavoreći u podzemlju jednog sveta, kako bi, možda, postala stvarnost u nekom drugom. Uz pomoć nevidljivih ogledala iz naših snova, ovakva iskušenja se kao tmina projektuju u intervalima, verovatno, u svakome od nas.
San, tako čest u detinjstvu, u kome nailazimo na lava i padamo od malaksalosti uzdajući se u nadu i životnu energiju, to neprestano padanje pred njim, objavljuje nevidljivu krhkost ljudske prirode – samo sebi otkriva duboko ukorenjene laži izopštenika – beleži njeno besprimerno izdajstvo. Možda niko od nas ne izmiče ovom snu; možda se, kao nekom turobnom čovekovom sudbinom, taj san, u svakom od nas, u svakoj generaciji, ponavlja kao prvobitno iskušenje iz Edena. Svi mi, u ovom snu, imamo udicu koju zabacujemo u najosetljivije prdele naše volje; još jednom, postavljena je zamka koja nas vodi u zatočeništvo raskošnog sloma; još jednom, kao u domorodačkom Raju, čovek se oprašta s nevinošću; još jednom, beskrajnim ponavljanjem, drevna Zemlja jeca pred Bogom, i iz svojih nevidljivih nedara pronosi slabost svog deteta: „Priroda, iz korena, diše svim svojim delima”, opet, „jaučući da je sve izgubljeno”; i još jednom, do tmurnog neba izdiže se uzdah beskrajne pobune protiv Boga. Mnogi ljudi misle da jedan čovek, patrijarh našeg roda, nije mogao da u sebi izvede tu pobunu u ime čitavog svog roda. Možda greše. Međutim, čak i da ne greše, možda u ovom svetu snova svako od nas odobrava za sebe taj prvobitni čin. Naš, engleski obred „krizmanja”, kojim smo, u godinama probuđenog razuma, prihvatali veridbe ugovorene u naše ime dok smo još bili deca – kako je samo uzvišen taj obred! Mala drvena kapija, kroz koju je beba u kolevci u tišini ostavljana da neko vreme provede uz slavu Božjeg lika, iznenada se diže u oblake kao trijumfalni slavoluk, ispod kojeg smo, uz zastave i vojničku pompu, po drugi put prošli kao krstaški ratnici Božji, sopstvenim izborom i zakleti pričešćem. Svaki čovek, u stvari, kaže: „Gle! Pokrstih se; i ono čime su se nekad zaklinjali u moje ime, time se sad zaklinjem sam”. Tako i u snovima, verovatno, u nekom nevidljivom boju ponoćnog snevača, povremeno obasjanih kao na javi, ali pomračenih sećanjima na čas kad se sve svrši, samo neka deca našeg zagonetnog roda uspevaju da u sebi prožive prvobitni pad.
Dok sam se približavao poštanskom uredu u Mančesteru, shvatio sam da je ponoć dobrano prošla; međutim, na moje veliko olakšanje, budući da mi je bilo od značaja da se do jutra domognem Vest-morlanda, po sjajnim očicama poštanske kočije koje su blistale u mraku okolnih kuća, shvatio sam da sve nade nisu još izgubljene. Vreme polaska odavno je prošlo; ali, nekom srećom, veoma neobičnom u mom iskustvu, poštanska kočija nije ni bila spremna da krene. Popeo sam se na sedište u loži, gde mi je ogrtač i dalje ležao kao da sam ga ostavio u Bridžvoter Armsu2. Tu sam ga ostavio ugledajući
se na nekog nautičara koji je na mesto otkrića postavljao zastavu, kako bi sav ljudski rod odbio od predela, signalizirajući hrišćanima i nevernicima da je, uz dužno poštovanje, svoj presto za večna vremena postavio na to netaknuto tle: odatle natpis jus dominii na vrhu brda iznad njega, i odatle pravo da pobode koplje u središte zemlje ispod njega; dakle, da će sve ljude koji se zateknu posle ove opomene – visoko gore, među kopljima ili bespravno naseljene – smatrati uljezima – to jest, da će takvima, verne i poslušne sluge rečene zavese, odseći glave.
Može biti da moj ogrtač nije bio tako cenjen, a jus gentium3 možda je bilo grubo prekršeno mojom malenkošću – jer, u mraku, ljudi čine mračna dela, a otrov je veliki saveznik morala – ali, ispostavilo se da, te noći, nije bilo nijednog drugog putnika; a zločin, koji bi u suprotnom bio sasvim verovatan, izostao je zbog odsutnosti zločinca. Usput, svakako bih, u ovom času, budući da su tačne okolnosti od suštinskog značaja za moju priču, mogao da pomenem da oko kočije nije bilo nikog sa sličnim opisom – stražara, kočijaša i sebe uzeo sam u obzir – osim jedne jedine osobe – odvratnog stvorenja od klase u svetu poznate pod imenom posvećenici, ali koje oksfordski studenti ponekad nazivaju „Trojancima”, kao suprotnost našoj grčkoj prirodi, a ponekad „gamadi”. Turski efendija, koji se ponosio sjajnim poreklom, nijednom rečju neće pomenuti svinju. Ipak, više nego je često imao razloge da pomene ovu životinju, budući da mu je, po ulicama Stambola, ovo podlo stvorenje cepalo ili prljalo pantalone, neprestano mu se motajući između nogu. Ipak, u kakvoj god da je žurbi, uvek je pazio da, iz poštovanja prema društvu s kojim večera, ne izgovori to gnusno ime, nazivajući podlaca „ono drugo stvorenje”, kao da sve druge životinje čine jednu grupu, a ova odvratna zverka (kojoj, kako Hrisip primećuje, so služi kao opravdanje za dušu) drugu i nepoznatu grupu po strani od svih stvorenih. Dakle, ja, inače engleski efendija, koji držim do dobrog porekla kao i svaki otomanski sin, molim čitaoce da mi oproste što sam ovog posvećenika pomenuo po njegovom prostom prirodnom imenu. Više mi se to neće dogoditi; i, ako mi se bude ukazala prilika da razmotrim tako bolnu temu, uvek ću ga nazivati „ono drugo stvorenje”. Nadajmo se, međutim, da se takva žalosna prilika neće ukazati. Međutim, sasvim slučajno, takva prilika se ukazuje upravo ovog časa; jer, čitalac će, kad pređemo na priču, sigurno upitati: „Je li to drugo stvorenje bilo prisutno?” Nije; to jest, tačnije, možda nije. Stvorenje smo izbacili – ili je ono, kao po prirodi slaboumno, samo iskočilo – ne odmakavši ni deset milja od Mančestera. O tom slučaju, želim da istaknem filosofsko gledanje na moralne sklonosti. Kad umrem, ili kad čitalac umre, recimo od groznice, nikad se neće doznati jesmo li u stvarnosti umrli od groznice ili od doktora. Međutim ovo drugo stvorenje, u slučaju da je iskočilo iz kočije, uživaće u pregledu leša; stoga će zaslužiti epitaf. Jer, insistram na tome da žrtve komisije za pregled leševa zavređuju najbolje epitafe. Kratak je, pa publika može da nađe vremena da ga pročita; jezgrovit je, tako da preživeli prijatelji (ako iko može da preživi takav gubitak) mogu da ga se sete bez naprezanja; pod zakletvom je tako da nitkovi i doktor Džonson ne mogu da traže dlaku u jajetu.
„Umro usled napada jake tupavosti, na mesečini podletevši pod točkove kočije za Glazgov! Prinesite rečenom točku – dva penija.” Kakav jednostavan natpis u kamenu! Niko nije tako kriv kao desni točak; i s tako malo prijatelja; i ako bude preveden na lep latinski, premda će biti donekle teško pronaći odgovarajuću Ciceronovu reč za „desni točak”, ni sam Marcel, taj veliki majstor nadgrobne elokvencije, ne bi mogao da sastavi bolji epitaf. Ono zbog čega ovu malu primedbu nazivam moralnom, proističe iz obeštećenja na koje ukazuje. Ovde je, kako se pretpostavlja, to drugo stvorenje, zver ovog sveta; i njemu (ili tom) sleduje epitaf. Vama i meni, naprotiv, ponosu vaših prijatelja, ne sleduje ništa. Međutim, zašto se zadržavati na temi gamadi? Popevši se u ložu, uzeo sam malu količinu laudanuma4, pošto sam već dvesta pedeset milja – to jest, od mesta sedamdeset milja udaljenog od Londona – prevalio samo na najjednostavnijem doručku. Nije bilo ničeg neobičnog u uzimanju laudanuma. Ipak, slučajnošću, pažnju mi je privukao moj pomoćnik u loži – kočijaš. Pa ni u tome nije bilo ničeg neobičnog. Slučajno, i s velikim ushićenjem, pažnju mi je privukla činjenica da je ovaj kočijaš, u pogledu veličine, bio pravo čudovište i da je imao samo jedno oko. U stvari, Vergilije ga je predskazao kao „Monstrum. horrendum, informe, ingens cui lumen adempium.”5
Odgovarao je u svakom smislu – bio je čudovište – strašno, bezoblično, ogromno, bez jednog oka. Ali, zbog čega bi me ovo uznemiravalo? Da je bio jedan o Derviša iz Hiljadu i jedne noći, i da je obarao pogled plaćajući tako za svoju zločinačku ljubopitljivost, kakvog prava sam imao da likujem zbog njegove nesreće? Nisam likovao: nisam uživao nikakvom kažnjavanju ljudi, čak i kad je bilo zasluženo. Međutim, zbog ovih osobenih crta u trenu sam prepoznao svog starog prijatelja koga sam pre nekoliko godina, na jugu, upoznao kao najvećeg majstora među kočijašima. Bio je čovek koji je, oslanjajući se na Proroka i dvadeset njegovih pristalica, od svih Evropljana najbolje upravljao šestopregom u punom galopu preko Al Sirata, tog čuvenog Muhamedovog mosta preko bezdana.
Zvao sam ga Cyclops mastigophorus, Kiklop bičonosac, sve dok nisam zapazio da pored takve veštine bič nije ni od kakve koristi, osim da tera dosadne muve s glave konja prednjaka; posle čega sam mu njegovo grčko ime promenio u Kiklop diphrélates (Kiklop kočijaš). Ja, i mnogi koje poznajem, kod njega smo studirali umetnost dizgina. Neka mi čitalac oprosti na ovoj reči, previše elegantnoj da bi bila pedantna. I, isto tako, ovu moju primedbu treba shvatiti kao gage d’amitié6 – da nije bilo, niti može biti, tako pedantne reči koja, podržavajući sopstvenu osobenost, podržava i logičku tačnost; ili koja ispunjava ambis razumevanja. Kao njegov učenik, premda sam plaćao dodatne časove, ne mogu da kažem da me bogzna kako ceni. A to što nije mogao da sagleda moje vrednosti, svedoči o njegovom beskonačnom poštenju (premda, obratite pažnju, ne i o njegovoj pronicljivosti). Može biti da treba da mu oprostimo zbog njegove apsurdnosti u svemu ovome, imajući na umu nedostatak jednog oka. To ga je činilo slepim za moje vrednosti. Razdražen slepilom poput ovog (svakako se ne radi o zavisti?), uvek je uživao u razgovoru sa mnom, tom mojem umeću u kome sam, nema sumnje, bio nenadmašan. U takvim prilikama, naši susreti bili su pravo uživanje. Ali, šta je Kiklop radio ovde? Jesu li mu lekari preporučili severnu klimu, šta li? Shvatio sam, iz objašnjenja koja je ponudio, da je bio životno zainteresovan za parnicu koja se rešavala u Lankasteru, tako da se verovatno prebacio u ovu postaju, povezavši svoje zanimanje sa potrebom da uvek bude pri ruci u parnici koja se vodila.
U međuvremenu, zbog čega smo zastali? Svakako, predugo smo čekali. Oh, ta poštanska kočija koja uvek kasni, i taj poštanski ured koji uvek okleva! Ne mogu li se naučiti na mom primeru? Neki ljudi mi prigovaraju da kasnim. Dakle, svedok si mi, čitaoče, da sam stigao na vreme. Ali, mogu li oni da stave ruku na srce i kažu da su bili tu na vreme? U životu sam često bio prisiljen da čekam ispred poštanskog ureda; ali, oni nikad ni minut nisu čekali na mene. Šta ih je zadržalo? Stražar mi kaže da se noćas nagomi- lala ogromna količina pošiljki za inostranstvo, zahvaljujući haosu izazvanim ratom i poštanskom službom, jer još ništa nije otpremljeno parobrodom. Čitav sat, kako izgleda, poštanski ured bio je zaokupljen razvrstavanjem pošte za Glazgov i odvajanjem iz hrpe pošiljki onoga što ide za usputne gradove. U ovom trenutku, čujemo kako se odvija ovo mlaćenje slame. Ipak, najzad je sve gotovo. Zatrubi u svoj rog, stražaru. Zbogom, Mančesteru; izgubili smo čitav sat zbog tvojeg naopakog vladanja u poštanskom uredu; koje za mene, premda ne mislim da učestvujem u bilo kakvom prigovaranju, u suštini predstavlja dobitak, kao uostalom i za konje, budući da nas sve to kašnjenje prisiljava da ovaj poslednji sat nadoknadimo u sledećih osam ili devet. Najzad krećemo, brzinom od jedanaest milja na sat; i u početku, ne vidim nikakve promene u Kiklopovoj energičnosti ili veštini.
Od Mančestera do Kendala, koji je praktično (mada ne i zva- nično) prestonica Vestmorlanda, u tom času pred nama je bilo još sedam deonica od po jedanaest milja. Prvih pet, počinjalo je u Mančesteru, završavalo se u Lankasteru, koji se, stoga, nalazio četrdeset pet milja severno od Mančestera, na istovetnoj udaljenosti od Liverpula. Prve tri deonice završavale su se u Prestonu (zbog razlikovanja od drugih gradova istog imena, prozvan je gordi Preston) odakle su se putevi iz Liverpula i Mančestera, u pravcu severa, stapali u jedan. U ove prve tri deonice položeni su temelji naše noćne pustolovine, kao i njeno odvijanje i kraj. Tokom prve deonice, shvatio sam da je Kiklop bio smrtnik: zaprepašćujuće je naginjao snu – u šta nikada ranije nisam posumnjao. Ako čovek postane rob grozne navike da zaspi, ni sve vozarsko umeće samog Apolona, ni Aurorini konji, neće mu biti ni od kakve pomoći u upražnjavanju sopstvene volje. „O, Kiklope!” izustio sam ne jednom, „Kiklope, prijatelju moj; i ti si smrtan. I hrčeš bez premca.” Tokom ovih prvih jedanaest milja, odala ga je ova slabost – koju je, žalim što to kažem, delio s čitavim paganskim Panteonom – samo s manjim prekidima. Probudivši se, izvinio se, što je, umesto da popravi stvari, samo učvrstilo zlokobne temelje predstojeće katastrofe. Letnje zasedanje suda u to vreme održavalo se u Lankasteru: što znači da tri dana i tri noći Kiklop nije legao u krevet. Danju je iščekivao neizvestan poziv da svedoči u procesu za koji je bio zainteresovan ili je pio s drugim svedocima, pod budnim okom pravozastupnika. Noću, to jest, u onom delu noći kad je bilo najmanje povoda za opijanje – vozio je. Tokom druge deonice postajao je sve dremljiviji. Na drugoj milji treće deonice, konačno i bez borbe predao se svom opasnom iskušenju. Sav njegov otpor samo je uvećavao tu konačnu klonulost. Sedam slojeva sna izgleda da se sručilo na njega; i da zaključimo slučaj, naš vrli stražar, pošto je po petnaesti ili šesnaesti put otpevao „Ljubav u ružičnjaku”, a da mu ni Kiklop ni ja to nismo tražili, i bez aplauza za svoj jadni trud, takođe se potišteno uvukao u san – bez sumnje ne tako dubok kao kočijašev, ali dovoljan da napravi štetu; ali, opet, bez ikakvog opravdanja. I tako, najzad, na oko deset milja od Prestona, obreo sam se u kočiji Njegovog veličanstva na liniji London–Glazgov koja je u tom času hitala brzinom od oko jedanaest milja na sat.
Ono što ovaj nehat čini manje zločinačkim nego što bi se inače smatralo, bilo je stanje puteva noću, tokom zasedanja suda. U to vreme, svi sudski predmeti prenaseljenog Liverpula i prenaseljenog Mančestera, s ogromnim pojasom naseljenih seoskih oblasti, bili su, po nekom drevnom običaju, premešteni u liliputanski Lankaster. Kako bi se prekinulo sa ovom starom tradicijom, bio je neophodan sukob s interesima moćnih ustanova, bio je neophodan ogroman sistem novih sporazuma i nova odluka Parlamenta. Uz sadašnje stanje stvari, dva puta godišnje, poslovno telo koje se iz južnog dela zemlje valjalo u pravcu severa, bilo je tako veliko da je barem dve nedelje, do krajnjih granica iscrpljivalo dvojicu sudija zaduženih za rešavanje predmeta. Posledica je bila sledeća – svaki konj pogodan za ovakvu službu, čitavom dužinom puta, iscrpljivao se prevoženjem rojeva ljudi, učesnika u različitim parnicama.
Do sumraka se, stoga, obično dešavalo da su, usled krajnje iscrpljenosti ljudi i konja, svi drumovi bili pusti. Osim ogromnog iscrpljivanja u susednoj grofoviji Jork zbog osporavanja izbora, ništa slično nije zabeleženo u Engleskoj. Ovom prilikom, duž puta je vladala uobičajena tišina i pustoš. Nije se čuo ni točak, ni kopito. I, dokle god je sezala ova nestvarna raskoš pustog druma, ispostavilo se i da je noć bila jedna od onih naročito svečanih i mirnih. Premda donekle svestan opasnosti, i sam sam se predao sveprožmajućem miru kao da tonem u dubok san. Mesec je bio avgust, baš onaj u kojem sam rođen; praznik koji ljudima od duha nagoveštava svečane i često uzvišene misli7. Grofovija je bila ona u kojoj sam se rodio – na koju je, i to u njenom južnom delu, više nego i u jednoj drugoj oblasti za koju je čovek znao ili zna, palo izvorno prokletstvo rada u najtežem obliku, ovladavši ljudskim telom ne samo kao da je robovsko ili kao da pripada kažnjenicima u rudnicima, nego i delujući na pomahnitalu volju. Ni u jednom kutku zemlje, nikada takva količina ljudske snage nije svakodnevno isisavana. A upravo u ovo doba godine, kad takođe zaseda sud, taj strahoviti orkan ponude i potražnje – koji možda neupućenom izgleda kao da celog dana nadire u Lankaster i iz njega, šibajući po grofoviji tamo–amo, i koji po pravilu jenjava u sumrak – išao je ruku pod ruku s neizbrisivom odlikom Lankašira kao prave metropole i tvrđave rada, patetično usmeravajući misli ljudi ka tim nedopuštenim priviđenjima o počinku, o uzvišenom odmaranju od nesloge i razdora, prema kojima, kao prema nekom tajnom nebu, najdublja stremljenja čovekovog srca bez prestanka putuju.
Iskosa s leve strane približavamo se moru, koje je, pod sadašnjim okolnostima, takođe neizostavno u stanju sveopšteg mira. More, vazduh, svetlost imaju ulogu orkestra u ovoj sveopštoj uspavanci. Mesečina, s prvim bojažljivim drhtajima zore, počinje da bledi: a njeno bledilo doprinosi još kićenijem utisku, neznatnom srebrnkastom izmaglicom koja se, nepokretna i snena, taloži po šumama i poljima, prekrivačem ujednačene prozirnosti. Osim kopita naših konja, koji, držeći se peskovitog ruba puta, tek neznatno remete mir, u okolini nije bilo nikakvih zvukova. Na nebu i na zemlji, vladao je isti veličanstveni mir; i uprkos svemu tome, seoski učitelj pobrinuo se da nam upropasti najuzvišenije misli o detinjstvu, kojem smo i dalje verni, za razliku od besmislica o ograničenom prostoru. U šta god se zakleli svojim pretvornim usnama, u dubini duše i dalje verujemo, i zauvek ćemo verovati, u vazdušaste predele koji premošćuju ukupan jaz između zemlje i središta nebesa. Ipak, samouvereni poput dece koja bez straha koračaju kroz svaku odaju kuće svog oca, i pred kojima se nijedna vrata ne zatvaraju, i mi se lakim korakom u toj sabatnoj sanjariji koja nam se ponekad na mah ukazuje u noćima poput ove, uzdižemo sa utuljenih polja ovog sveta, nagore prema stopalima našeg Boga. Iznenada, iz ovakvih misli, probudio me je potmuli zvuk, nalik nekom pokretu u daljini. Na trenutak je visio u vazduhu; osluškivao sam sa strahopoštovanjem; međutim, onda je zvuk iščezao. Pošto sam se probudio, nisam mogao a da ne primetim, sav uznemiren, sve brže kretanje naših konja. S desetogodišnjim iskustvom, naučio sam da procenim kretanje; i shvatio sam da smo u tom času hitali brzinom od trinaest milja na sat. Nisam se izgovarao ni na kakvo prisustvo duha. Naprotiv, pobojao sam se da sam bedno i jadno lišen tog kvaliteta u pogledu preduzimljivosti. Oduzetost usled neverice i zbunjenosti, kao nekakva težina od mračnih nedokučivih sećanja, kočila mi je udove kad se pojavi znak za opasnost. Međutim, s druge strane, imao sam taj prokleti dar da, makar u mislima, čim iskrsne nagoveštaj moguće nevolje, vidim ceo njen tok: u osnovi, više nego jasno i za kraće od jednog trena vidim kako će se odvijati; s prvom slogom neke goropadne rečenice, već mi je jasan onaj poslednji. Nije reč o tome da sam se plašio za sebe. Šta je to moglo da nas ozledi? Naša masa i brzina štitile su nas od opasnosti u slučaju sudara. I pregrmeo sam na stotine opasnosti koje su izgledale jezivo, a kojima smo se smejali dok smo ih se sećali, silno zebeći za sopstvene poslove. Kočija nije bila građena, osećao sam to zasigurno, da bi me izneverila, mene koji sam se prepustio njenoj zaštiti. Međutim, svaka kočija s kojom bi mogli da se sudarimo, bila bi slaba i nikakva u poređenju s našom. I primetio sam sledeću zlosrećnu okolnost. Nalazili smo se na pogrešnoj strani puta. Ali, opet, druga strana, ako je uopšte postojala, takođe bi mogla da bude na pogrešnoj strani; a dve pogrešne stvari možda mogu da iznedre jednu pravilnu. To nije bilo izvesno. Isti motiv koji nas je odvukao na desnu stranu druma, to jest utabaniji pesak, budući da se znatno razlikuje od popločanog središta, takođe može da privuče i druge. Naši fenjeri, i dalje upaljeni, trebalo bi da ukazuju na opreznost s naše strane. I svako ko nam ide u susret, trebalo bi da se osloni na nas u pogledu mimoilaženja8. I pored toga što je karika u predviđanju bilo hiljadu puta više, sve sam ovo video – ne rasplinuto, ne ni sa kakvim naporom – nego kao blesak strašnog predskazanja.
Ah, čitaoče! U ovom postojanom, premda naglom, nagoveštaju zla koje se možda nakupljalo pred nama, kakva li se mračna zagonetka, kakav li se uzdah jada, izgleda, prikradao kad se iz daljine ponovo začuo zvuk točkova! Samo šapat – šapat na, slutim, četiri milje od nas – tajno je najavljivao propast koja, iako nagoveštena, nije bila ništa manje neizbežna. Šta je moglo da se preduzme – ko je bio taj koji je nešto mogao da učini – da obuzda taj uraganski trk ovih pomahnitalih konja? Šta! Nisam li mogao da se dokopam dizgina u rukama usnulog kočijaša? Ti, čitaoče, misliš da bi u tvojoj moći bilo da to učiniš. I ne sumnjam da ispravno procenjuješ sebe. Međutim, zbog načina na koji je kočijaševa ruka visila između njegove gornje i donje butine, ovo je bilo neizvodljivo.
Stražar je, takođe, kad je opasnost prošla, zaključio isto. Ali, ti i dalje misliš drugačije. Pogledaj, onda, tu bronzanu jahačku priliku. Taj okrutni jahač, već dva veka drži đem u ustima svog konja. Obuzdaj ga, na tren, ako imaš milosti, i operi mu usta vodom. Ili čekaj, čitaoče, oslobodi me tog mermernog cara; otpusti tu mermernu konjicu iz tih mermernih uzengija Karla Velikog. Zvuk iz daljine se pojačava i sada je više nego jasno da je to zvuk točkova. Ko i šta to može biti? Je li to namernik u seljačkim taljigama? Je li to vesela mladež u dvokolicama? Ko god da je bio, nekako smo morali da pokušamo da ih upozorimo. Na drugoj strani leži spontana odgovornost, ali je na nama – i, jao meni! to nama bio sam isključivo ja – ležala odgovornost da ih upozorimo. Ipak, kako je to moglo da se izvede? Nisam li mogao da zgrabim stražarev rog? I već sam se, samo što sam pomislio, probijao preko krova do stražarevog sedišta. Ali, zbog toga što je pošta za inostranstvo bila naslagana po krovu, ovo je bio težak i čak opasan korak za nekoga izmučenog putovanjem od gotovo tri stotine milja.
I, na sreću, pre nego što sam izgubio mnogo vremena na ovaj pokušaj, naši pomahnitali konji zavili su okukom koja nam se ukazala na onom delu druma gde neizostavno mora da se dogodi sudar, tamo gde dve strane izgleda ne odolevaju iskušenju, a svaki spas izmiče usled nemogućnosti da se dopre do stražara.
Pred nama se pružao širok drum, prav kao strela, verovatno šest stotina metara dug; a senovito drveće koje je raslo s obe strane, spajajući se visoko iznad nas, ostavljalo je utisak kao da hitamo ispod svodova katedrale. To drveće odlagalo je svečanost prve zore; ali, bilo je dovoljno svetla da se na drugom kraju ove gotičke aleje opazi svetlo, lelujavo poput trske, pod kojim je sedeo mladić, a do njega mlada dama. Ah, mladi gospodine! Kud ste to pošli? Ako je neophodno da ovoj mladoj dami došapnete svoje misli – premda, u ovaj čas, na ovom pustom drumu, ne vidim nikoga ko bi bio rad da ih čuje – nije li, stoga, smislenije da vaše usne prinesete njenim? Mala kočija mili brzinom od milju na sat; a oni u njoj, obuzeti nežnostima, razume se povili su glave. Između njih i večnosti, po svim ljudskim merilima, nema više od minut i po. Šta bih mogao da preduzmem? Čudno je, a onom ko sluša priču možda bude i smešno da mi je bila neophodna sugestija iz Ilijade da bih pribegao jedinoj stvari koja mi je preostala. Ali, tako je bilo. Iznenada sam se dosetio Ahilejevog uzvika, i to je pomoglo. Međutim, jesam li mogao da viknem kao Pelejev sin, potpomognut Paladom? Ne, nikako: ipak, u tom času nije trebalo da drekom podignem celu Aziju na oružje; biće dovoljno da viknem tek toliko da prestravim dva nepromišljena mlada srca i jednog konja pregnutog u čeze. Viknuo sam – ali, mladić me nije čuo. Viknuo sam još jednom – i ovog puta me je čuo, jer sada je podigao glavu.
I eto, sve što se moglo, učinio sam: više od toga, od mene nije bilo moguće. Prvi korak učinio sam ja: drugi je bio na mladiću; treći, na Bogu. Ako je, rekoh sebi, ovaj neznanac hrabar čovek, i ako, uistinu, voli devojku pored sebe – ili ako, u slučaju da je ne voli, oseća obavezu koja svakom čoveku dostojnom tog imena nalaže da učini sve od sebe za ženu poverenu mu na staranje – u najmanju ruku, pokušaće da je spase. Ako u tome ne uspe, neće biti ništa više mrtav, niti će umreti okrutnijom smrću, zbog toga što je pokušavao; i umreće kao junak, ako suočivši se s opasnošću, zagrli onu koju jeuzalud pokušavao da spase. Ali, ako ne pokuša, ako bez borbe odustane od svoje dužnosti, ništa manje izvesno, poginuće kao nedostojna kukavica. Biće ništa manje mrtav: a zašto da ne? Zbog čega bismo žalili za jednom kukavicom manje na ovom svetu? Ne; neka pogine, bez trunke sažaljenja; i u tom slučaju, sve za čime ćemo žaliti biće sudbina bespomoćne devojke, kojoj sada, zbog njegovog neuspeha, ostaje da, u jednom prebrzom odlasku na nebo – bez trunke vremena da se pomoli – kroz nepunih sedamdeset sekundi, ode Bogu na istinu.
Ali, kukavica nije bio: iznenada je čuo poziv i iznenada se na poziv odazvao. Video je, čuo je, shvatio je da se opasnost primiče: samo što se mračna senka nadvila nad njim; i već je odmeravao svoje snage da joj se odupre. Ah! Kakva je to prosta stvar, reklo bi se, koja bodri, kad vidimo da je kupuju i prodaju za šiling na dan: ah! kakva je to uzvišena stvar, reklo bi se, kad neka strašna neman u velikim dubinama života tera čoveka da, kao gonjen uraganom, hita uz vrletni breg nekog planinskog venca, odakle se pružaju dva puta, i dok bira svoj, glas mu gromko poručuje: „U ovom je pravcu nada; pođi drugim i plakaćeš zauvek!” Ipak, čak i tada, u sred pobesnele pučine i mahnite opasnosti, čovek je sposoban da se suoči sa okolnostima – sposoban je da se na trenutak povuče i bude nasamo s Bogom, i da od njega zatraži savet! Sedam sekundi, može biti, od preostalih sedamdeset, stranac je nepomično gledao u nas, kao da pretražuje i odmerava svaki element predstojećeg sudara. Još pet sekundi sedeo je nepomično, kao neko zabavljen značajnim stva- rima. Još pet sekundi sedeo je podignutog pogleda, kao neko ko se sav ožalošćen i krajnje sumnjičav moli za savet koji će ga odvesti do najboljeg izbora. Potom je iznenada ustao, stajao uspravno, oštrim povlačenjem uzengija naterao konja da se propne i okrene na zadnjim nogama, kako bi svoje male čeze postavio gotovo uz naš desni bok. Time se ipak njegov položaj nije popravio; osim što je prvi korak stvorio mogućnost za drugi. Ako se ne učini više od toga, kao da ništa nije ni učinjeno; jer, male kočije i dalje su se nalazile po sred naše putanje, samo u obrnutom pravcu. Ipak, čak i u tom trenutku nije bilo kasno: možda je preostalo još petnaest ili dvadeset sekundi; a jedan snažan juriš napred možda bi bio od koristi u oslobađanju prostora. Napred, onda: napred! Za tren oka – oni jurnuše! O, napred, napred, moj hrabri mladiću! Jer, strašna kopita naših konja – i ona takođe jurišaju! Tren za tre- nom ide, a još brže idu kopita naših konja. Ne strahujem za njega, jer u njemu snage ime: strahujem za onog koji vuče, za njegovu strašnu dužnost; strahujem za konja kome on zapoveda. Jedan udarac, jedan trzaj, galop i skok, kao preko ograde, i krotko stvorenje domoglo se krune to jest samog središta druma. Zamašnija polovina malih čeza tad je umakla našoj natkriljujućoj senci: to je bilo očigledno čak i nekom uspaničenom poput mene. Ali, malo vredi da jedan kraj prođe neokrnjen, ako se baš u onom koji će da strada nalaze ljudi. Zadnja strana kočije – zar je zaista bila van opasnosti potpunog uništenja? Kakva sila može da odgovori na ovo pitanje?
Pogled krajičkom oka, misao čovečija, krilo anđela, šta je od ovoga dovoljno brzo da protutnji između pitanja i odgovora i razdvoji jedno od drugog? Svetlost ne stupa ništa vidljivijim koracima nego što je naš nezaustavljivi hod prema čezama koje očajnički pokušavaju da umaknu. To ovaj mladić mora da je osećao i više nego jasno. Leđa su mu sad bila okrenuta nama; više nije uspevao da pogledom prati približavanje sloma; ali, po strašnom zvuku klepetanja naše opreme, više je nego dobro shvatio – da je gotovo sa svakim njegovim pokušajem. Već se pomirivši s tim, odustao je od borbe; i, možda je u srcu šaptao: „Oče, koji si na nebesima, dovrši na nebu ono što sam ja na zemlji počeo.” U svom nezadrživom letu, protutnjali smo pored njih brže od vodeničnog jaza. Oh, onog trena kad smo prošištali, u njihovim mladalačkim ušima mora da je zazvečao bes uragana! Da li ždrepčanikom, da li bedrom našeg konja prednjaka, smrskali smo desni točak malih čeza, koje su stajale donekle ukoso i ne tako daleko da bi bile tačno u ravni s našim najbližim točkom. Udarac je, od žestine, strahovito odjeknuo. Ustao sam užasnut kako bih osmotrio štetu koju smo, izvesno, pričinili. Sa uzdignutog sedišta gledao sam naniže i unatrag na prizor iza nas koji je u trenu ispričao svoju priču i zauvek mi se urezao u srce.
Konj je ležao nepomično, s prednjim nogama na popločanom delu pluta. Od svih, samo on nije patio. Mala trščana kočija – delom zbog strahovitog uvrtanja točkova u poslednjem naletu, delom zbog zastrašujućeg udara – kao da saoseća s užasom, sva je podrhtavala i poskakivala. Mladić je sedeo kao skamenenjen. Uopšte se nije micao. Ali se, od užasa, njegov nemir isto tako pretvorio u nepokretljivost. I nije se usuđivao da pogleda okolo; jer, znao je da, ako mu je išta preostalo da učini, to više nije mogao da učini. A ipak nije bio načisto da li su spaseni. Ali, dama – Ali, dama! O, nebesa! Hoće li ikad iz mojih snova nestati taj prizor dok ustaje i pada na svoje sedište, pada i ustaje, mahnito diže ruke ka nebu, hvata neki nestvaran predmet u vazduhu, malaksava, moli se, bunca, očajava! Čitaoče, zamisli i sam elemente ovog slučaja; dopusti mi da ti pred očima dočaram okolnosti nezabeležene situacije. Iz dubine i dubokog mira tihe letnje noći – iz patetične smese ove slatkaste mesečine, svanjivanja i prvog jutarnjeg svetla – iz muževne nežnosti ove ljubavi koja laska, šapuće i romori – iznenada, iz šuma i sa polja – iznenada iz dvorana na nebu, kao iz otkrovenja – iznenada kao da zeva pod njenim nogama, skače na nju, kao treptaj oka – Smrt, krunska utvara sa svitom svojih strahova i glasom poput rike lavova. Trenuci su odbrojani. U treptaju oka naši leteći konji odvukli su nas do kraja ove senovite aleje; pod pravim uglom nastavili smo prema odredištu; na okuci druma prizor je u trenutku iščileo iz mog vidnog polja i zauvek se uselio u moje snove.
1 Kukavičluk. – Prev.
2 Pab u Hamer Hilu, selu u Šropširu. – Prev.
3 Međunarodno pravo (lat.). – Prev
4 Opijumska tinktura. – Prev.
5 „Ta nakaza grozna, ružan, ogroman, jedinog oka lišen.”, Vergilije, Eneida, 3.
knjiga. – Prev.
6 Prijateljsko jemstvo (franc.). – Prev.
7 Ovde ostajem dužan jednom nejasnom sećanju na predivnu frazu u Geraldu
Kambrijskom, to jest, suspiriosæ cogilationes. – Aut.
8 Ovo je stručni izraz; i prepostavljam da je izveden iz francuske reči carlayer,
izbeći ulegnuće ili nekakvu prepreku. – Aut.
Tomas de Kvinsi
Sa engleskog preveo Milan Miletić
