Зидање куле, Радомир Д. Митрић

Зидање куле

Шта сам то зидао
и гдје бијах подучен грешно?


Даринка Јеврић




У осами умиру сове. У бесловљу
безречне тишине. Под крошњом каквог
бора заустављеног у јесени столећа,
у мртвозорју, док руши се твоја лична
Картагина. Слово раслабљено у времену
галопирајућег ништавила. У годинама које
прекрива песак, на обалама које нећеш
никад више походити. Шта си то градио
и рушио, невидљиви анђеле мога срца,
да ли, еквилибријум туге у хербаријуму
ћелија које одгојих за гробну смрт.
Канцерогену. Тежу од Јудиног пољупца
и Вендерсових филмова. Који плачу
сада никад остарити у мудрости неће.
Као Рилке. Као Буда и Лао Це. И Один.
Нити ће у туђем телу сазидати храм.
Од љубави. Која је ако те порекне, страшнија
од саме лепре коју ти калеми ветар на једро
тела. Буди пепео, препелица сачувана
за ливаде рајске, буди изнутра стена,
без страха од претварања свега видљивога
у прах. Ако си шизма, одбегао самогласник
из азбуке савршеног Логоса, како ћеш
постати глоса вечног света, хармонични
одзвук гласа којим те Бог и сад ословљава.
Ологословљава. Како ћеш кад ти отупе
чула а ти заборавиш куда да упериш
унутрашње око. Около тебе кад Ад обвлада.
А крај тебе не буду руке које су начиниле
кулу, од суза. Од светлости. Која не познаје
грех. И које исконски знају да се Апокалипса
већ догодила. Ако је веровати Шаламуну.




Радомир Д. Митрић