Bartlbi i kompanija - odlomak
4.
U stvari, ova bolest, sindrom Bartlbija, datira iz davnina. Danas je to već jedna endemična bolest savremenih književnosti, ovaj negativni poriv i privučenost ništavilom, zbog čega neki književni autori ne uspevaju nikad da to postanu.
Naš vek, zapravo, počinje paradigmatičnim tekstom Hofmanstala (Pismo Lorda Čendouza datira iz 1902.), u kome bečki pisac obećava, uzalud, da više neće nikad napisati ni jedan jedini redak. Franc Kafka ne prestaje da aludira na suštinsku nemogućnost književne materije, pre svega u svojim Dnevnicima.
Andre Žid je stvorio jednog lika koji kroz ceo roman pokazuje nameru da napiše knjigu koju nikada neće napisati (Močvare). Robert Muzil je hvalio i skoro pretvorio u mit ideju o "neproduktivnom autoru" u Čoveku bez svojstava. Mesje Test, alter ego Valerija, ne samo da je dbacio pisanje, već je izbacio svoju biblioteku kroz prozor.
Vitgenštajn je objavio samo dve knjige: čuveni Tractatus logico-philosophicus i jedan rečnik ruralnog austrijskog jezika. U više navrata je spominjao poteškoće koje je imao pri izlaganju svojih ideja. Slično kao u slučaju Kafke, i kod njega se radi o zbirci nedovšenih tekstova, skica i planova za knjige koje nikad nije objavio.
Ali, dovoljno je da se baci pogled na književnost XIX veka da bi se shvatilo da su "nemoguće" slike ili knjige jedno gotovo logično nasledstvo romantičarske estetike. Frančesko, lik iz Hofmanovih Đavoljih eliksira, nikada ne uspeva da naslika savršenu Veneru. U Delu o nepoznatoj umetnosti, Balzak nam priča o slikaru koji uspeva da naslika samo jedan deo stopala usnule žene. Flober nikada nije dovršio projekat Mladić, koji bez sumnje daje orijentaciju čitavom njegovom delu. A Malarme je samo uspeo da nažvrlja na stotine stranica trgovačkih računa, i skoro ništa više od svoje planirane velike Knjige.
Tako nam iz davnina stiže moderni spektakl svih ovih ljudi paralizovanih pred apsolutnim dimenzijama koje svako stvaralaštvo nosi u sebi. Ali isto tako, paradoksalno, i agrafi čine književnost. Kako to piše Marsel Benabu u delu Zašto nisam napisao nijednu knjigu: "Ali, pre svega nemojte da pomislite, čitaoče, da su knjige koje sam napisao jedno čisto ništa. Baš nasuprot (da to jednom bude jasno), one kao da lebde u nekoj univerzalnoj književnosti.".
Enrike Vila Matas
prevod Marije Dimitrijević
