Petrovgradska prašina - odlomci
Na kamenom gradskom trgu, ukrašenom zastavama
i lampionima, slavili su glavni praznik
tačno hiljadu godina od nestanka
poslednjeg talasa Panonskog mora.
Neki čovek u filcanom šeširu držao je
govor i mahao belom
maramicom, ispred opštinskog
balkona prošao je karneval a onda je počeo
vatromet.
Čulo se uzastopno ispaljivanje petardi i
njihovo leteće fijukanje kroz vazduh ali niko
nije mogao da na nebu vidi njihovu rasprska-
vjuću svetlost.
Nebo je bilo puno zvezda i samo je onaj sa
dobrim, lovačkim okom mogao među zvezdama da
razazna tamne mlazeve petardi i rojeve crnih
iskrica.
To su stare, pokvarene rakete koje je doneo
jedan ruski carski cirkus, 1917. godine objasnila
mi je tetka Milka a onda me iznenada
ostavila samog na trgu.
Otrčala je u crkvu da sa vatrogascima,
oficirima i ostalim svojim udvaračima smiruje
podivljalo uže koje je samo išlo gore-dole
i bez prestanka vuklo zvono.
...
Voda Mrtvog Begeja strašno opada svakih
sedam godina. Ribe i rakovi se sklanjaju u Tisu
a na suvom dnu reke pokaže se, u bledozelenoj svetlosti,
sve što postoji u glinenom koritu.
Dočekao sam taj dan 1959. godine i ugledao
na dnu Mrtvog Begeja sva bića koja su u davnoj
prošlosti sasvim javno živela na površini
Panonskog mora: džinovske kornjače, biserne
školjke, gvozdene zmije, jepuri, kratkorepci,
dugorepci, andraci, štrkovi i podvezice.
Bila je i jedna kljova atlantskog slona.
...
Jednog zimskog predvečerja deda Cveta je
na velike drvene saonice okačio fenjer i iz
štale izneo dva braon jelena sa ispreplete-
nim rogovima.
Upregao ih je i otišao negde daleko.
Evropa broj Dva - odlomak
odlomak
23.
Alkohol sam od moskovske centralne stanice i u vozu, do Buharecka, pio bez prestanka; tokom pešačenja kroz tundru nisam uzeo ni kapi, plašio sam se da ga ponesem jer sam se plašio malodušnosti koja bi me obuzela i primorala da se okrenem i vratim u Buhaneck. Ali, sada sam se osvetio toj svojoj razumnosti. U pravu je stari Vilijem Blejk kad kaže da svi putevi preteranosti vode ka dvorcu mudrosti: jezik mi se od vodke i zvučne poezije skvrčio kao jegulja na žaru, nepci, grlo i stomak su goreli, usne ispucale i osušile, tražeći, valjda, još opijata, ali sam se, uprkos tome, osećao dobro, preterano dobro, napet kao antilopa u pobedničkom finalu na stadionu; mogao sam još da pijem ali – kada i s kim? Nisam primetio da neko izlazi ali sada, odjednom, svi behu otišli. Ne, Fanfara je ostala, ležala je na podu, poluzatvorenih očiju; plava kosa beše joj umazana prosutim kavijarom a njega je bilo toliko mnogo da je, kroz svetlucavu crnu masu miliona jajašaca, moglo da pliva sto moruna. ''Sto moruna bi moglo da pliva kroz ovaj kavijar a da im ne vidimo leđna peraja'', rekoh Fanfari na uvo, izvalivši se pored nje. I odmah se pokajah jer se setih da nismo u svetu gde se vrednosti mere štetom i gubitkom. ''Daj mi ruku, Viktime'', šapnu ona. Dao sam joj ruku a ona ju je vodila do svog gležnja, povukla je na list i potom na bok. Ćutala je, čekajući da shvatim šta želi. Shvatio sam; lagano sam prelazio naelektrisanim jastučićima prstiju preko svakog raspoloživog dela a to joj je prijalo, skinula je džemper i suknju, otkrivši onaj veš koji me je toliko uzbudio kada je vodila ljubav sa Zidom. Odbacila je grudnjak i gaćice, zelene čarape. Skidala je i mene, deo po deo, mahinalno sam okrenuo glavu prema prozoru: lice Tulasi Divasa nije se nalazilo priljubljeno uz staklo. Disala je isprekidano, podrhtavajući kao igla seizmičkog aparata, mrmljajući reči neke mantre koju sam pokušavao da razaberem, uši su mi se pretvorile u najerogineje zone. Ukrstila je svoju ruku sa mojom, čineći mi isto što i ja njoj, dotičući svaki centimetar kože. Ležali smo, zapravo, nepomično, kretale su se samo ruke, naročito prsti, oboje zatvorenih očiju, nesposobni da se od pića i, možda, stida gledamo u oči... Uzbuđenje je raslo, srce je kucalo čas brzo, čas sporo i teško, kao da će svakog trenutka da stane...
Pada Dubok sneg - poezija
Baci sendvič
Nas Lenone i Raskoljnjikove koji smo glupi za
Betovene
i koje je majka raskrečena nad Kremljom rađala
i Belom kućom povijala – opet zeza zvezda,
kosmički šizofreničar.
Rodili smo se u plamenu da bi magla bila gusta
i da se ni semafor ne vidi.
Kosmos? Zašto kosmos?
Dugo je Džojs, na primer, viksao Uliksa
na biciklu dočekivao fin de siecle, a danas, gle
opet jedanaesti tom rečnika čeka red na kiši,
o, pašću na teleće grudi!
Šta je čačkao onaj manijak oko ruže? Sadio?
Ubadao se, sve svoje sobom noseći?
Noseći penkalo u ambulantu, pesnik se lako
zaneo,
zapenušen u zapevanosti. Kolone automobila
glasale su
dizanjem dizalice. Kosmos? Zaštokosmos?
Venera nas vuče, ginemo za njenu vaginu,
Jupiter nas tera, Mars, Mars!
Čekaj! Polako!Vrati blagajnici bioskopsku
kartu.
Ako dva romantičara podele lanč-paket na
raskrsnici,
ko je otišao sit u pogrešnom pravcu?
Baci sendvič, tiho i daleko. Još se nije otopio
ledeni breg
koji je poljubio ''Titanik''.
Neko iz aviona baca letak da je Buda debeo.
Čemu to?
Odavno završih gimnaziju, zar se to ne vidi po
latinskom snegu
koji se dobija kad se u momentu poslednjeg
izdisaja
kondenzuje dah i drži pod pritiskom u
zamrzivaču?
Fluidum animae immortalis, devojačko prezime ti
je fluidum,
još čuvam tvoj immortalis, himen za nebesko
pohovanje.
Šta će biti s nama, šta će biti s nama? Šta će
biti s nama...
Eugenika
Pa da, uskoro će ovaj grad nastanjivati
Kinezi, Ajnštajni i nekoliko miliona Merilin.
Od mene će klonirati sedam ili sedam stotina
nečega, gurača rikši ili TV-gledalaca,
ne odlučujem ja.
Možda će kopirati i krvavu ideju koju sam
sakrio
kad su mi uzimali otisak?
A kad umrem, u briljantnom času prelaska u
staro gvožđe,
od mene će štedljivi industrijalac napraviti
koje god hoće biće, makar kakvu karmu,
za uspomenu na dugo sećanje.
Vojislav Despotov
Vojislav Despotov (1950 – 2000) čitavo svoje veličanstveno jezičko delo ispisao je kao nezaustavljivi esej o postojanju svega vidljivog i nevidljivog. Taj esejizam bio je snažno iskazan već u njegovoj prvoj knjizi (Prvo tj. Pesmina slika reči, 1972) a i pre toga, u legendarnoj zrenjaninskoj publikaciji Pamfleti,1968, obajvio je nekoliko magistralnih eseja.
Ja mislim da je Vojislav Despotov imao izvesnu ideju o zaboravljenosti čoveka na Zemlji, o čoveku kao biću zaboravljenom u dubinama vremena, čije dve trećine mozga nisu iskorišćene i koje se samoreprodukuje poput kiborga, očujući iz kosmosa šifru, poruku koja će otvoriti davno zaključana vrata svrhe postojanja.
On je bio pesnik metajezika, metapoezije, koji je pisao “usred pesme”, postavljajući scene jezika snažno vezane za njegovo sopstveno fizičko telo(za iluzije fizičkog tela, kako se kasnije pokazalo).
Pripadao je umetničkom krugu jugoslovenske Avangarde sedamdesetih godina (Nova umetnička praksa), koja je svet osećala kao materijalan, dodirljiv, stvaran. Materijalnost sveta, pokazaće se, beđe neizdržljiva iluzija i stvaraoci su posrtali pod težinom svesti da se ništa ne može dotaći, dodirnuti. Jedan ondašnji savremenik, čuveni H.L. Borhes, smisao postojanja našao je među himerama književnih likova i scena i njegov svet je pripadnicima Avangarde izgledao kao vesela dečija igra. Isti Borhes nestao je onda kada se za njega ispraznio smisao književnih zavrzlama, a pripadnici Nove umetničke prakse nestajali su pred spoznajom da ništa nije materijalno, dodirljivo, da svet, suštinski, ne postoji.
U osnovi dela Vojislava Despotova je i daleka ideja o virtuelnosti sveta svega što smo u stanju da pojmimo. Materijalnost se pokazala kao jezička opsena, mozak je bio prevaren čulnim senzacijama. Avangarda je pokazala da je telo ipak samo slika u jeziku, ako ne za onog ko se suoči sa nestankom, ništavilom, a onda za one koji o tom nestanku, ništavilu, svedoče. Život na koncu biva samo odjek u mozgu.
Vojislav Despotov je bio suočen i sa svešću da ako čovek veruje u postojanje svega, mora prihvatiti i mogućnost postojanja ničega, tj.večnog nepostojanja. Nema reinkarnacije, nema ni više života. Postaće ništa, ko beše sve. Ove aporije nastaju u jeziku, ali tamo su i sve naše strepnje, zanosi, snovi, ljubavi i mržnje. Mi još nismo videli nekakva božanska bića koja bi nam mogla potvrditi istinitost našeg uverenja da je život pad u materiju. I o tome je govorio esejizam Vojislava Despotova, posebno u knigama Vruć pas(1985) i Neočekivan čovek(1992).
Ta telesnost pesništva sedamdesetih godina (pa i Vojislava Despotova) nije bila posisana sa majčinim mlekom, niti sa sisa nacionalnih i religijskih mitova. Umetnici Nove umetničke prakse uspostavljali su sopstvenu tradiciju i ona nije bila lokalna. Taj put beše teži od prepuštanja dubinama istorije i jezika naroda iz kojeg su potekli. Prošlost, njihova prošlost, bilo je ono što su sami odabrali i Vojislav Despotov o tome zapisuje lepu rečenicu:
“Reka teče svojim poznatim koritom, a pesma nikada.”
Biti pesnik, pevati sopstvenu pesmu, odsanjati sopstveno postojanje, to je bila ta avantura u kojoj Vojislav Despotov beše jedan od najvećih. On je znao da pisac piše “o Čemu” i da je to zahvalna tema. Tajnu identiteta nismo otkrili, Vojislav Despotov je nestao, ni tajnu tog nestanka ne znamo, ali sve njegove knjige svedoče da je neustrašivo prešao pustinju literature i života i da o tome postoje zapisi, tragovi.
