Iz knjige "Ljudi od zemlje"
Sećanje
Živeti, neprobuđenih čula
između dva sveta;
sa sećanjem o nekom dobu
za koje niko ne zna,
ne želi da sazna.
Misliti, o onome što traje,
prolazi mojim venama,
oslikava se mojim očima,
nema ime i niko ga ne prepoznaje
a strašno podseća
na svakog
i sve što postoji.
Nasmejani Eros
Hoću da nestanem
u pukotini sveta
onoj što samo je on
poznaje,
odakle se goropadno smeje.
On, koji sputava
naše misli,
pokrete, ruke koje se
bezuspešno traže
u zagušljivom vremenu
koje još nije ni sutra
već otužno sad
koje ga hvata za krila
ne bi li pobeglo
kroz onu
napuklu maglu.
Mozaik
Slike prošlosti
stoje u nedovršenom mozaiku;
čekaju nekog
da ih nanovo složi,
vrati na svoje mesto.
Spuštaju se bez reda
ne verujući nikom
i ne gledajući za sobom.
Iz knjige "Autoportreti"
Samoglasnici
Glasovi u sklopu,
oklopu
slova
od olova;
teško se kotrljaju
od olovke
ka papiru,
ka suncu,
ka početku
do prve reči
koja traži
tišinu okamenjenu.
Pogled kroz ključaonicu jednog pesnika
Samo pukotina ga deli od vlastite svesti,
a čini se između je čitav ponor.
Okreće se.
Sebe gleda u izvrnutom ogledalu.
Podsvest.
Vidik se širi.
Propada u zamku izokrenute stvarnosti.
Budi se.
Opet je sanjao ključaonicu
i sopstveni glas
kako se igra rečima ni u ludilu izgovorenim.
Ni u ludilu?
Da li svest izvrće podsvest ili...
Ko je ključar tvoje svesti?
Pesnik?
Pesnik je ludak obešen naopačke da viri kroz veliku ključaonicu sveta.
*
Pisanje nevidljivim mastilom
Mojsijeve tablice
Silazio je niz goru
tromo.
Pustio je kamenje da ga sapliće.
Lakše je sa kamenjem,
treba izdržati poglede.
Iako je samo jedna reč upisana
nije je pročitao.
Čudni su to znakovi.
Poruka prazna za upisivanje -
svejedno ipak je poruka.
Pustio ih je da broje i zapovedaju.
Pa opet jedno su zaboravili,
a on je samo prećutno klimnuo glavom -
svejedno...
Longinovo koplje
Dugo je zurio u proreze na njegovim grudima.
Slepljena kosa na čelu smetala mu je da zamahne.
Drška je fino klizila kroz vlažne dlanove.
smetalo mu je neprijatno ćutanje raspetog
kao i bledi pogled upravljen njemu.
Sve je smetalo...
Oluja koja se spremala da zamahne
kao i masa koja se u iščekivanju čuda
razočarano razišla, pa ipak, sutra je vredelo doći ponovo...
Gledao je u već raspuklu masu - Oca koji drži usnulog sina u naručju,
razočaranog.
Ruka se odvojila,
osetio je blagi drhtaj,
mišica se zategla do bola,
kao da nije njegova.
kao da nije
već sutra.
na trenutak pozajmljeni osećaj moći grebao je njegove grudi.
Zatim je preciznošću jednog Rimljanina
pogodio pravo u nigdinu
i u odsustvu čuda
pustio iluziju da traje.
Druga kula Vavilonska
Umnožene kule raspinju vidik.
Stubovi čuvaju slike iščezlih svetova.
Luke se iznova začinju bez reči,
razlivaju se u tišinu zaboravljenog jezika.
*
U iščekivanju jutra čuvari spretno slažu slova
napokon razumljiva.
Ujed
Uvijala se oko njegovog opuštenog tela, dok ga je sunce bolo svojim kosim zracima, praveći uporne osmice oko zamišljene ose u pesku. Ubrizgani otrovi mileli su telom u pravilnim osmicama.
Pustinjak je ležao i lagano menjao oblik. Najzad se sklupčala u oreol iznad njegove glave.
Eliksiri radosti nisu pomogli.
Jelena Arsenijević
