Ja ne računam s tim da se naš filozofski ili metafizički jezik može poboljšati do te mere da obuhvata nešto što dosad nismo uspevali da obuhvatimo, ili da bude u stanju da stvarnost koja nam je potpuno nepoznata obuhvati. Jasno je da svet vidimo kroz jezik. Jezik nije samo sredstvo komunikacije, on nam takođe pruža sliku sveta. Naše saznanje je jezičko saznanje, dakle uvek postoji opasnost da ne budemo svesni do koje mere jezik iskrivljuje stvarnost, jer stvarnost poznajemo kroz jezik. Ono što govorimo o Bogu, Apsolutu, konačnoj stvarnosti jezički nije obuhvatljivo, premda moramo koristiti jezik. Ne možemo jednostavno da ćutimo, ali ne možemo ni da računamo s tim da zahvaljujući jeziku dopiremo do neke apsolutne, krajnje stvarnosti. To je jednostavno tako. Mi smo ograničena, ništavna bića. Trudimo se da se nađemo tamo gde stvarno ne možemo da se nađemo, mada nam je stalo da se tamo nađemo. To nije nešto za šta postoji lek. U tom pogledu naša saznajna situacija se nije mnogo promenila od vremena Pseudodionizija koji je pisao o tim stvarima. Bez obzira na to moramo ipak govoriti o stvarima, o kojima se ne može govoriti. Setimo se i poslednje rečenice Vitgenštajnovog Traktata koja kaže: „O čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati”, međutim, setimo se i velikog fizičara Ervina Šredingera koji je čuvši tu rečenicu rekao da treba postupati sasvim suprotno od toga, da treba neprestano govoriti o onome o čemu se ne može govoriti, jer je zapravo to najvažnije.
Slika The Nation
