Putujem u nekakvom vozilu
Sedim u nekom bifeu
Izbeglica iz ništavnih ratova
Što štitovi su je izbacili i pobacili kao kopile ljubavi
Ima neke familijarne udobnosti u seti, prisnosti u melanholiji
Kada se nema šta i kome pojašnjavati
Prirodno je to poput vremenskih prilika
Godišnjih doba
Kao ovo neodlučno nebo nada mnom
U našoj posesivnoj vezi
Opsesivnim odnosima s ovima i onima
Toliko se toga ne da izraziti
I eto vraćam se sebi sada
Samoj
Sve što potisnuli smo ti i ja
Vidim ponešto od sebe baš u svemu i svakome
Upravo u ovom trenutku stvarnosti sveta
Dok sneg lagano pada kao sećanja kao uspomene
Plešući lagani valcer s nepostojećim baletanom
Iz tamo
Neke večernje škole ili kakvog kursa
Znaš – nikada nije bilo lako
Penzionisala se ja ili ne
Bilo da putujem do konca istegnuća
Iščeznuća
Rastegljivosti
Ili se pak
Čvrsto nečega držim
Kao neke strane mi prave linije
Evo, dakle, muškarca i, evo, dakle žene
Koji sede na steni
I ili će gde zaplivati ili će se skameniti: slušaj
Zvuci klarineta
Beni Gudmen
Nadiru kroz sneg i kroz grane zimzelenog šumarka
Sva se tresem u putnoj groznici
No, moram ti priznati da mi je jako milo
Što sam opet prepuštena sebi
Tek ovlašni dodar nekog potpunog stranca
Naterati me može da se do kostiju stresem
Znam – niko mi sve neće pokazati
Dolazimo i iščezavamo svi, neznani
Tako duboki
Tako površni
Među lišćem
Među kamenjem
Bacih pogled na natpise u kamenu
Tim posvetama naših prolaznosti
Večnosti u mimohodu
Svršetku
A onda sam osmotrila sebe
Tamo
I pile se očešalo o moju besmrtnost
U crkvi su palili sveće
A vosak je kapao poput suza
Tu je ta nada i sveprisutna beznadežnost
Osvedočene su one
Preda
Mnom tokom više od tri decenije
Znam da svi mi smo tek predmeti promena
Delova i da kružeći oko sunca
U svojim samo/za/dovoljnim orbitama
I menama posvađanim s menama
Mesečevim
No kako li mogu ovako da rezonujem
Kada sam večito ukotvljena u nečije plićake i
Čvrsto vezana uz nekoga
A čađavi odžaci istakli su bele zastave
Stegove zime
I mutavo se klate pod naletima vetrova što najavljuju skore
Bele praznike
Pod frigidnim nebom zimskih doba
Ogledajući se u izlozima silnih banaka tu
Na ulici
I prozorskim oknima i vitrinama javnih kuća
Pod mojim hotelskim sobičkom
Vozikam se
U nekakvom prevoznom sredstvu sedim
U nekakvom kafeu
Izbeglica iz silnih minornih genocida
Sve dok me
Ljubav ne usisa natrag
Istim putem ka
Nekome
Džoni Mičel
prevod Robert G. Tili
Slika sa zvaničnog sajta Džoni Mičel
