Dunav - odlomci
San o odiseji duha koji se vraća kući
Ova reka ima mnogo imena. Za razne narode, Dunav i Ištar označavali su gornji i donji tok, ali ponekad i celi: Plinije, Strabon i Ptolomej pitali su se gde se završava jedan a počinje drugi, možda u Iliriji ili na Gvozdenim vratima (Đerdapu). Reka "bisnominis", kako ju je nazivao Ovidije, povlači germansku civilizaciju, sa svojim snom o odiseji duha koji se vraća kući, prema istoku i meša je sa drugim civilizacijama, u mnoge polutanske preobražaje u kojima njena istorija nalazi svoj završetak i svoj pad. Germanista, koji putuje s prekidima, koliko i kada može, duž toka reke koja drži na okupu njegov svet, nosi sa sobom prtljag citata i fiksacija; ako se pesnik prepušta pijanoj lađi, njegov zamenik nastoji da sledi savet Žan Paula, koji je preporučivao da se putem sakupljaju i beleže pojmovi, stari predgovori, pozorišni programi, brbljanje sa stanica, poeme i bitke, smrtovnice, metafizike, isečci iz novina, oglasi po gostionicama i parohijama. Souvenirs, impressions, pensées et paysages pendant un vouyage en Orient, kaže se u naslovu Lamartinove knjige. Čiji utisci i čije misli? Kada čovek sam putuje, kako to vrlo često biva, treba plaćati iz sopstvenog džepa, ali ponekad je život darežljiv i pruža ti mogućnost da putuješ i da vidiš svet, pa makar samo deo po deo i nakratko, sa onih četiri ili pet prijatelja koji će za nas svedočiti na Sudnji dan, govoreći u naše ime.
Između dva putovanja, vraćamo se kući, pokušavamo da bacimo na papir mnoštvo beležaka, da prekucamo isečke iz notesa, prospekata i kataloga. Književnost je poput selidbe; ponešto se gubi, kao u svakoj selidbi, a ponešto iskače iz zaboravljenih ostava. Zaista idemo gotovo kao siročad, kaže Helderlin u pesmi Na izvoru Dunava - reka teče i blista na suncu kao životni tok, ali smisao koji odsijava je kao optička varka zablesnutog pogleda koji vidi nepostojeće svetle mrlje na zidu, neonsku svetlost iščezavanja, zavođenje prividom, ilustrovane naslovne strane.
Odsjaj Ničega pali stvari, limenke ostavljene na plaži i reflektorska svetla na automobilima, kao što zalazak sunca pali prozore. Reka nema nikakvu celovitost i putovati je nemoralno, govorio je Vajninger, putujući. Ali reka je stari taoistički učitelj, koji duž svojih obala drži predavanje o velikom točku i o razmaku između njegovih prečki. U svakom putovanju postoji bar delić Juga, razvučeni sati, opuštanje, protok talasa. Ne obazirući se na siročad na svojim obalama, Dunav teče prema moru, prema velikoj persuaziji.
Ovde izvire glavni rukavac Dunava, kaže onaj natpis u blizini izvora Brega. Uprkos toj sažetoj izjavi, viševekovna rasprava o izvoru Dunava je i sada živa i, štaviše, razlog je žestoke prepirke između gradova Furtvangena i Donauešingena. Da bi se stvari još više zakomplikovale, nedavno je pridodana smela tvrdnja, koju podržava i Amadeo, ugledni sedimentolog i tajni istoričar nesporazuma, prema kojem Dunav izvire iz obične slavine. Čak i da ne rezimiramo hiljadugodišnju biblioteku na tu temu, koja počinje Hekatejem, Herodotovim prethodnikom, a ide sve do primeraka časopisa Merian u kioscima, dovoljno je da se setimo vremena kada je izvor Dunava bio nepoznat kao i izvor Nila, u čijim vodama se uostalom odražava i u koji se uliva, ako ne in re, onda barem in verbis, u poređenjima i paralelama između te dve reke, koja se već vekovima nižu u tumačenjima obrazovanih ljudi.
Na te su se izvore odnosila istraživanja, pretpostavke i obaveštenja Herodota, Strabona, Cezara, Plinija, Ptolomeja, Pseudo-Skimna, Seneke, Mele, Eratostena; pretpostavlja se i tvrdi da se izvori nalaze u Selvi Erciniji, kod Hiperborejaca, u Pireni, zemlji Kelta ili Skita, na planini Abnoba, u zemlji Hesperida, dok druge teorije kažu da se reka račva na ogranak koji se uliva u Jadransko more i daju protivrečne opise ulivanja u Crno more. Ako se iz pripovesti ili mita, prema kojem su se Argonauti Dunavom spustili do Jadranskog mora, vratimo u praistoriju, znanje postaje nesigurnije i nestaje u gigantskom, bučnom sređivanju ogromnog, u titanskoj geografiji: Urdonau u bernskom Oberlandu, sa svojim izvorima na samim vrhuncima Jungfraua i Ajgera, prvobitni Dunav u koji su se ulivale Ur-Rajna, Ur-Nekar i Ur-Men, a koji je polovinom tercijara, u eocenu, pre nekih šezdeset do dvadeset miliona godina, izvirao otprilike tamo gde je danas Beč, u jednom od zaliva Tetide, okeanske majke, u Sarmatskom moru koje je pokrivalo čitavu istočnu Evropu.
Nimalo osetljiv na starinu i na njene indoevropske prefikse, Amadeo zanemaruje Urdonau i radije se uključuje u današnju raspravu između Furtvangena i Donauešingena, dva gradića na Švarcvaldu, udaljena 35 kilometara. Zvanično se izvori Dunava nalaze, kao što je poznato, u Donauešingenu, čiji stanovnici zakonom jamče za izvornost i verodostojnost tog podatka.
Isprepleteni ostaci vekova i kultura u delti
Juče sam bio u Muzeju delte, danas sam na delti; mirisi, boje, odrazi, promenjive senke na vodenom toku, blesak krila na suncu, tekući život koji klizi između prstiju i primorava da postanemo svesni, čak i u prazničnoj atmosferi ovog dana u kojem stojimo na mostu brodića poput nekog homerskog kralja na kolima, sve svoje neadekvatne perceptivnosti, čula atrofiranih već hiljadama godina, mirisa i sluha nedoraslih porukama koje dopiru iz svakog treperavog busena, antičkog rascepa proticanja, izgubljenog i odbačenog bratstva, Odiseja koga više nije potrebno vezivati i mornara koji više ne moraju da zapuše uši, jer pesma sirena poverena je ultrazvucima koje Njegovo Veličanstvo Ja ne može da razazna. Kormoran leti otvorenog kljuna ispruženog u vazduh, sličan praistorijskoj ptici na prvobitnoj močvari, ali neizmerni deltin hor, njegov postojani i dubok bas, za naše uši je šapat, glas koji ne uspevamo da uhvatimo, mrmor života koji nestaje nesaslušan, ostavljajući nas za sobom sa našom hipoakuzijom.
Nije kriv Dunav, koji ovde dokazuje da ne izvire iz slavine o kojoj se pričaju bajke u okolini Furtvangena, već je kriv onaj ko, pred bleskom i pred muzikom tih voda, oseća potrebu da se uhvati za onu izmišljotinu, makar samo da je prezirno opovrgne, da se udalji od teme baveći se navodnim isticanjem iz slavine kako bi izbegao pesmu reke. Verovatno i brodski dnevnik, koji je pisao neki hidrauličar a ne Odisej, prokišnjava, umesto da klizi brzo i sigurno kao brodić koji Nikolaj sigurno zna da napravi od neke kore i komadića papira. Knjige su, poznato je, vrsta sa visoko osiguranim rizikom, društvo književnika je oprezno osiguravajuće društvo i retko se dešava da loši pesnici ne budu dobro zaštićeni. Ali, da bi se mirne duše hvatale beleške na ovom mostu, među ovim meandrima delte, trebalo bi da postoji pomorska klauzula "all risks" koja sadrži baš sve rizike, uključujući i posebne havarije, istegnuća kuka, kontakt sa kontaminiranim materijama tovara, krađu, povrede prava, neizvršene isporuke, rasipanje, i/ili potonuće.
Dan je predivan a brodić je bio poput životinje među raznim rukavcima reke. U staroj delti, prema Kiliji, blato se postepeno pretvara u kopno, popustljivost bez dna postaje polako tlo na kome se gradi, sadi, skuplja, rukavci i kanali stvaraju deltu u delti, u grindurama se vrbe i topole uzdižu nad grmovima kupine i metljike, veliki beli i žuti lokvanji leže poput zemalja na prvobitnom okeanu na antičkim geografskim kartama. U blizini sovjetske granice Kilia Veke - grčka kolonija i đenovljanski trgovački centar gde je notar Antonio di Ponco beležio, u XIV veku, prodaju tepiha, vina, soli i dvanaestogodišnjih robinja, a monah Nikolo Barsi, u sedamnaestom veku, dve hiljade ulovljenih jesetri na dan - pokazuje visoke zvonike svoje crkve, koji toliko uzbuđuju lipovenske ribare u romanu Reka bez kraja, koji je tridesetih godina napisao Oskar Valter Čizek.
Rukavac koji vodi u Sfantu George, najduži sa svojih sto deset kilometara, u blizini Mahmudije teče duž tvrđave Salsovije, u kojoj je Konstantin naredio da se ubije Licinije, sa svoje leve strane napušta tropsku šumu i ulegnute i peskovite ledine, kraljevstvo žaba i zmija, gde temperatura leti dostiže šezdeset stepeni. Književnost delte, u stvari, više voli led nego letnju žegu; Čizek opisuje ribare koji zimi razbijaju koru reke u potrazi za ulovom, Štefan Banulesku govori o krivacu koji duva leden i oštar, evocira mećavu sa vetrom i snegom, škripu leda koji puca i topi se. Topos književnosti delte, njegov epski scenario par exellence, svakako je poplava, nanos, Dunav koji se razliva i plavi sela, plima koja ruši štale, kolibe i brloge u šumi, noseći sa svojim vodama koje bujaju punom snagom, poput svetskog potopa, domaće i divlje životinje, bikove, jelene i divlje svinje.
Delta je, za Sadoveanua, i basen naroda i ljudi, kao da Dunav nosi u more i rasipa oko sebe, razlivajući se po obalama, ostatke vekova i kultura, fragmente istorije. Ali ti ostaci imaju kratak život, za vreme poplava se spiraju sa obala i nestaju u zemlji, poput lišća i drugih otpadaka koje nanosi reka; priče o Dunavu, kaže Sadoveanu, rađaju se i nestaju u jednom dahu, poput nekog blata koje se suši. U jednoj pripoveci Stefan Banulesku opisuje sahranu dečaka za vreme zimske oluje, brodić koji ga vozi tražeći uzvisinu ili dinu u kojoj je moguće iskopati humku, pobesnele vode koje prete da odnesu sa sobom skroman grob, zimu koja briše i tu tragediju i taj bol, taj nesigurni grob, tu priču bez imena.
U pripovetkama Sadoveanua i Banuleskua često se pojavljuju Cigani, kao da je taj skitnički narod na marginama društva odgovarajuće pleme za život u arhaičnom i zaboravljenom svetu delte. Pre jednog veka to je zaista bilo kraljevstvo izopštenih i prognanih, ničija zemlja, sklonište za ljude izvan zakona sa svih strana. Turci, gospodari oblasti, nisu imali pravu vojnu posadu već neku raspuštenu miliciju skupljenu sa svih strana, neregularno regrutovanu među seljacima, koja se povezivala sa odmetnicima i razbojnicima koji su se krili po močvarama, s kojim je trebalo da se bori i da ih nadgleda, a od kojih se jedva razlikovala.
Ne vidi se granica na kojoj se reka sudara s morem
Koračam prema moru radoznao da vidim ušće, da umočim ruku i nogu u tu mešavinu prelaza ili da dodirnem diskontinuitet, hipotetičnu tačku rasplinjavanja. Prašina postaje pesak, zemlja je već dina na plaži, cipele se prljaju u baricama koje su možda takođe ušća, sićušna iskrivljena ušća u kojima Dunav krvari. U pozadini se vidi more. Na kučinastoj ledini stoje, među napuštenim gradilištima, ruševine radova u toku, grmovi vresa i miris katrana, pravoslavna, turska, jevrejska groblja starih vernika, na malom rastojanju jedna od drugih.
Popodne je, još visoko lete mnogi galebovi i čaplje, veoma brojne čaplje, i snažno grakću, bele i jednolične, debele dlakave svinje grokću u kaljugama, a na trenutke senke, koje se pružaju i slamaju na dinama, čine da izgledaju ogromne. Plaža je velika, figure su apstraktni obrisi, poneki radar van upotrebe čuči na pesku poput olupine broda ili džinovske ptice, stare dizalice zarđale i požutelih krila koje su nosile mudre taoste na njihovo nebo. More je tamno i uljasto, zaudara na naftu i ljuljuška uobičajene i očekivane otpatke; ne vidi se prelaz, linija duž koje su, prema Amijanu, ribe dolazeći s pučine udarale u prodirući talas Dunava; još je manje moguće odrediti tok reke koja je, govoreći rečima Salomona Švajgera, odlučno hrlila u Crno more i prolazila kroz njega direktno i punom snagom, da bi dva dana kasnije stigla do Carigrada još savršeno čista i pitka.
Vazduh je sparan, žedan sam, neko mi nešto viče izdaleka, ali ne razumem, svinje i dalje grokću oko velikih gvozdenih ptica, Dunav je baruština u koju uranjaju njušku i ni sa jedne strane ne spušta se u more ona bistra voda o kojoj govori stara knjiga, zašto bi naše putovanje moralo da se završi ni u čemu? pita se jedan Argezijev stih. Horizont je nepregledan i sivkast, kao bedem veoma visok i napuknut, sunce probada more belim kopljima, ivica jednog oblaka klizi i spušta se, kao njene trepavice kada sklapa oči, da nismo u mučnoj zemlji Istoka mogao bih da je pozovem u neki bar na plaži, delta, prema vodičima, mesto je na kome se ukrštaju seobe ptica, šest migracioniih pravaca u proleće i pet u jesen, ako bismo uspeli da sledimo događaje i celu putanju samo jedne ptice selice, kao što je želeo Bifon, saznali bismo sve, platonsku nostalgiju, eros daljine, prema Stefanu iz Vizantije i Evstatiju Skiti su donji tok Dunava zvali Matoas, reka sreće, galebovi i čaplje grakću, svinja kljovama čupa busen trave zajedno s korenjem, žvaće ga i komada, posmatra me tupim i okrutnim očima, veoma izbliza.
Ne postoji ušće, Dunav se ne vidi, blatni potočići među šašom i peskom, nije rečeno da stižu iz Furtvangena i da su okrznuli Margitino ostrvo. Pa ipak, jedno ušće, bilo koje među mnogima, neprebrojnim, ne može da nedostaje Regulationu u vidu precizne podunavske beležnice, pa tražim, kao što se traži ključ, jednu reč koja ne dolazi, stranicu koja nedostaje, zaviruje se u svaki džep i svaku fioku, u pasošu nedostaje pečat a bez pečata ne može da se putuje, nikakav Steamer balancant te mature, niti pesma mornara u srcu.
Zastoj, po svojoj prirodi, pripada i svetu papira, kancelarijskih spisa, birokratske procedure, koja se svaki put zakomplikuje da bi se na kraju, u poslednjem trenutku, a da se i ne zna kako, sve završilo kako treba. Greška je bila tražiti ušće s ove strane, u otvorenom i neodređenom prostoru dina i plaže, horizonta i mora, sledeći tanke mlazove vode koji se nejasno šire i rasipaju. Treba se vratiti unazad, a pokret, kojim jedan ljubazni, loše odeveni vojnik, koga smo zaustavili dok je na biciklu prolazio baruštinama i koji na naše pitanje pokazuje gde se Dunav uliva u more, sličan je pokretu onog bledog i ljubaznog vodiča duša, Tađi-Hermesa, koji pokazuje neku daleku tačku u beskraju, u beskonačnosti mora koja poništava svaku empirijsku ograničenost; ali ono što pokazuje vojnik u košulji, smejući se i istežući ruku, ulaz je u luku, stražarnica u kojoj stražar, iza loše obojene rampe koja preseca ulicu, kontroliše ko ulazi i traži propusnicu.
Dunav se, nužno usmeren kanalom, uliva u zonu luke rezervisanu za zaposlene, pod nadzorom Kapetanije gubi se u moru. Pristup završetku zahteva dozvolu, propusnicu, ali kontrolori su svetski ljudi, ne razumeju dobro šta to stranac želi, ali shvataju da je bezopasan i dopuštaju mu da prošeta i da baci pogled na to ništa što ima da se vidi, na kanal koji se uliva u more, dok su u pozadini brodovi, dizalice, grede, kutije naslagane na dokovima, pečati na poštanskim paketima, potvrde o carini.
Dakle, ovo je sve? Posle tri hiljade kilometara filmske trake ustajemo i udaljavamo se na trenutak iz sale, tražeći prodavca kokica, i rasejano se izvlačimo kroz sporedni izlaz, sa zadnje strane. Malo je ljudi, žuri im se, jer već je kasno a luka se prazni. Ali, kanal teče lagano, miran i siguran, u more, nije više kanal, ograničenje, Regulation, već tok koji se otvara i prepušta vodama i okeanima cele planete, i stvorenjima iz njihovih dubina. Učini, o, Gospode, da mi smrt bude - kaže jedan Marinov stih - kao reka koja hrli u more, silno.
Klaudio Magris
