Острво, кула, светионик, Радомир Д. Митрић

Острво, кула, светионик


Свет никад није довољно осмишљен
да би описао стварну патњу, за коју је
потребна јача другост која не одумире
тако лако као код Кеноа, причам ти о томе,
леди ме мисао миметике лажне, аритметика
привидне бесконачности, добро би било, кажем,
бити једрењак белине, негде у Сибиру,
светионик светла негде на Гибралтару,
у равнодушју без кончине, отпочинути,
у зеленој исландској равници, налик онима
из приче о Сигурду, тако безбрижно почивати
у вечној магли доброћудних планина, бити пасаж
на Невском Проспекту, бити негде другде,
а у ствари бити свугде, не као сад, човек
на путу за Лазарет, без иког свог, блед,
урастао у своју смрт, као уметнине у Ермитажу ,
питам се, како умрети, а не видети Белу
Фиренцу, Бургтеатар, базилику Сан Витале,
или кедрове цркве у Подмосковљу. Градимо,
а урушава нам се, од краја ка зачелу, па ипак,
у том протицању, једино смо то што јесмо,
само једна Шубертова кантата, трачак светла
на платну фламанских мајстора. Острво,
кула, светионик, ослушкујем изнутра, вертикалу
можног спасоносног путешествија. Мозаик
какофоније којој се не могу одупрети. Док пишем
из своје смрти. Кабаљероса устрељеног на плочнику
Ла Хабане, анестетичног изгнаника у огледалу
у којем се зрцали свет одозго. Свет одоздо никад
није довољно стваран да би постојао. У опису.
У матрици. Коју разбије први сан од мескалина.
Па ипак, кажу да су чудесне очи светаца које
наслика Рубљов. И Хуан Корија. То је то,
имати прибежиште у сећању, тачку ослонца.
Имати сан који спасава. Јак попут Дирерових гравира.
И шта да нису измишљени богови, малахит
или азурит. И детињство као вечни мит. Авалон нада.
Таџ Махал суза. Које су еутанизирали за казну.
Због оних који имају страх од непрепознавања.
Јер се све заправо дешава да би се затворио круг.


Радомир Д. Митрић