Праксителов реквијем за Фрину, Радомир Д. Митрић

Праксителов реквијем за Фрину


Тело налик напетом луку у пуном жару битке,
Фрино, твоје беше, тело које напиње страст,
и какво још не виде смртника око, нити бози
што су ходали наузнак људима, тада, кад те видех,
у време Великих Панатенеја, онда кад ми Зеусова
муња срце прободе, белином твојих рамена,
бељих од пене таласа из којих Афродита у пуном
сјају изађе, кад спознадох да ништа страшније,
од тога нема, Ерос кад насели ми срце, у трену,
из скривеног излазећ' вела, у свом слатком болу
и светом. Па још, кад си дошла у мој атеље,
нудећи ми нагост свога тела за торзо,
као да шетах сунчевитим олимпским вртовима,
у рану зору; но паде сакрамент тела, срушише
дело мојих руку, и кип достојан Фидије, у блато
паде скрхан од стране варвара зависти и злости
преданих. О, свете, толико туге у мени беше
да бих могао испунити сва мора света! Али ти
све превлада, оптужбе по којима не смедосмо,
твојим телом приказати Афродитину лепоту,
горе на Пропилејима, уверавајући судце, у тврдње
своје кад хитон дотаче земљу, о чему посведочи
Паусаније, а не ове моје речи које расух у ветар,
да си била најсличнија богињама од свих смртница.


Радомир Д. Митрић