Polje Aresovo
Predstava II
a neka si
jedno od sporednih lica u drami.
Jedno od onih koji otvaraju scenu. Sekundanti su
junacima u času dvoboja.Pratioci su
kralja. Ili nestaju u prvom činu.
Ipak ostaju skriveni u zadnjem delu
scene (tamo gde se kartaju
ravnodušni mehaničari i električari).
Motreći krišom iza zavesa
kako leševi padaju jedan po jedan.
Čekajući vreme da izađu
kada su ih svi zaboravili
kada niko više njih ne očekuje.
Smrt u eksarhiji
Rekli su mi da si umro. Ali ja te opet nalazim
u kafani kako igraš tavli kockicama sa živima.
Čak i dobijaš. Imaš i kravatu.
I to ti koji je za života nikad nisi nosio.
Koji se nikad nisi motao po gradskom trgu.
Koji si se uvek sklanjao u kuću
posmatrajući bez reči susede i prolaznike.
Rekli su mi da si umro, kome da poverujem
nestao si naglo ne izgovorivši ni reč
ne ostavivši ikakvu poruku
kapci na tvojim prozorima zatvoreni, zvono na vratima pokvareno
tvoj pas tužan a svetla pogašena.
Da li postojiš ili ne, kome da poverujem
kako ti se glas promenio
ostali ne govore, gledaju kako igraš
gledaju kako se smešiš dok bacaš kocku
i stalno dobijaš, stalno dobijaš.
A ti nisi bio navikao da dobijaš, uvek si bio gubitnik.
O jednom Rafaelovom detalju
(Incoronazione della Vergine)
Nevidljivi anđeli
vidljivog neba
drže rukama harfe
po kojima sviraju noževima.
Biografija
XVII
Zemlja se diže. Stalno se diže. Prekriva te.
Ti ne činiš ništa. Čekaš kišu. Da proklijaš,
kako kažeš. U to, naravno, ne veruješ.
Kad bi bilo ptica bilo bi grana. Kad bi bilo
grana ti bi bila jedna.
Svakako ne njaviša. Ipak dovoljno jaka da neko
može da se osloni nogom.
Roksanina kolena
U podnožju Himeta
Postaću satir. Loviću te beloruka drijado.
Kroz šume i crno granje. Dodirnuću ti kosu.
Ništa nećeš nositi. Osim jedino
sasvim mali delić svoje duše. I on prozračan.
Kao poništen smokvin list.
Poezija i realnost
Poezija i vreme
Poezija je vreme bezvremene sadašnjosti. Zato što ogoljava prošlost i sadašnjost od njihove vremenosti: obezvremenjuje slike iz prošlosti odvajajaći ih iz sećanja; briše iz sadašnjosti njene aktualne elemente potapajući je u devičanski zaborav. Prošlost i sadašnjost se u poeziji sreću u jednoj bezvremenoj tački, u dubokoj, nerazrušenoj, večitoj sadašnjosti.
Naso Vajena
preveli Ksenija Maricki Gađanski i Ivan Gađanski
