Poezija, Nikola Strajnić

Reč o sandalama


Naše su sandale od slame
polja nas njihovog sećaju rasta
gugutke jedne koja stremi

Vidiš li klokot sunca što se
topi na rušnoj
uzdi zrenja

Vetar nas posećuje svakog jutra
sa podignutom rukom: Sada!

Naše su sandale od slame
od one nezasitosti koja plamti
na ledu zaspalih okrilaćenja



Prihvatiti se smrti


Svi tvoji čvorovi noći
zasecaju u glas zumbula
kristal samoće

Raduj se ogrlici od leda
svanjivoj delti rukavaca

Svojoj se prigni trezvenosti
pričešću svojih poljubaca

Rano što zaceljuješ od dubina

od one streličave zuke pčela
što survava se u visinu



Propinjati se


Od razvejnae lenjivosti
osnažilo se srce pčele

Njen čekić nesvestice grmi
njen badem budnosti krilata

Povesmo njeno sneno zri

O plavi krici posestrimstva
O osti odaznanog dna

Pamtimo zazidanost zime
i larvu leta koja bdi



Prihvatiti se smrti


Osmeh od žalfije i tamarisa
što kroz košnicu prokišnjava
to je krst onog koji traje

Njegovo nemo srce grmi
od kositra i susnežice

Njegovo gumno sedla setu
njegova lenjost poučava

Kako niz suzu krila greju
kako obamrlost otpozdravlja

Lenjost od nevena i džanibula


Na prstima


Čim zabelasa netraženo
dah što u plavoj šumi rudi
jagnje otkotrljano s visine

čim ćilim bdenja osmeli se
trske poprolete drhtavicu
laste visine

tad sanjaj izbeljen jezik
pratamne seni polazaka
smisao koji ne doboša

i jednu malu leju smeha
što se u ćutnju razlistava


Nikola Strajnić