Хиперборејска тема, Јулијус Евола

Мистерија Грала


Хиперборејска тема


Смештање примордијалног центра или седишта „олимпијске” цивилизације из златног циклуса у бореални или нордијско-бореални предео, који је постао ненастањив, друго је основно традиционално учење које смо већ изложили и на одговарајући начин документовали.[1] Традиција хиперборејског порекла у својој примордијалној олимпијској форми и у својим поновним појављивањима „херојског” типа, у основи је цивилизаторских акција које покрећу расе које се у периоду који се протеже од краја глацијалног и неолитског доба шире на евроазијском континенту. Неке од ових раса вероватно су стигле директно са севера; друге као да су за првобитну домовину имале атлантско-западну земљу, где је створена једна врста слике нордијског центра. То је разлог због кога се различити симболи и сећања који се поклапају односе на земљу која је понекад нордијско-арктичка, а понекад западна.


Хиперборејски центар, међу својим бројним називима који касније прелазе и примењују се и на атлантски центар, имао је и назив Туле, Бело острво или „Блиставо” острво – индијска shveta-dvîpa, хеленско острво Леукада[2] – „примордијално семе аријевске расе” – airyanem-vaeyo – Земља Сунца или „Аполонова земља”, Авалон.


Сећања која се поклапају у свим индоевропским традицијама говоре о нестанку тога седишта, које је потом прешло у мит, као последици смрзавања или поплаве. Ово је реална, историјска противтежа различитим алузијама на нешто што ће, почевши од датог периода, бити изгубљено или ће постати скривено или неприступачно. Ово је уједно и разлог због кога „Острво” или „Земља живих” – где се „живима” (у вишем смислу) сматрају они који чине примордијалну божанску расу – крај на који се мање-више односе већ познати симболи врховног центра света, често се мешао са „подручјем мртвих”; где се појам „мртви” односи на несталу расу. Тако су, на пример, према једном келтском учењу људи за примордијалног претка имали Краља мртвих – Диспатера – који је живео у далекој земљи с оне стране океана, на „Далеким острвима” одакле је, у складу са друидским учењем, један део праисторијских становника Галије директно стигао.[3] Са друге стране, по класичној традицији, након што је био господар земље, краљ из златног доба, Хронос-Сатурн, скинут са трона или лишен мушкости (односно: лишен моћи да „ствара”, да даје живот новом потомству), живи заувек „у сну” у земљи на крајњем северу, према арктичком мору, које је из тог разлога названо Mare Cronide.[4] То је отворило места за различите неспоразуме, али се у суштини ради само о транспозицији идеја које се односе на хиперборејску тему у надисторију или у једну врсту реалности или латентног или невидљивог духовног центра. Следећи нит наше приче, кратко ћемо се задржати на форми коју су та сећања добила у келтском, и пре свега у ирском циклусу. У основи се ради о традицијама које се односе на Авалон, на народ Туата де Данан, а потом и на само Артурово краљевство. Такве традиције имају много већи домет од локалног или историјског; често чак и географски подаци који се у њима појављују, као што се обично дешава у таквим случајевима, имају само симболичко значење.




[1] Побуна против модерног света, други део, гл. 3-5
[2] У првом реду у традицији коју преноси Диодор са Сицилије (II, 47) острво Леукада, односно Бело острво, идентификује се са земљом Хиперборејаца, смештеном на Океану, ,,насупрот земље Келта''; на њега се указује и као на Аполоново острво.
[3] Упореди H. D’Artois de Jubainville, Le cycle mythologique irlandais, Paris, 1884, стр. 26-27. Ирски назив ,,Земља под таласима'' - tir fa tonn - вероватно садржи у себи сећање на пропадање и потонуће тог седишта.
[4] Упореди Плутарх, De facie in ore lunae; Плиније, Historia naturalis, IV, 30. Овде је реч управо о Туле, која се по Страбону налазила на шест дана пловидбе од Британије, близу залеђеног мора. У вези са „херојима” и примордијалним добом у коме они на известан начин поново уживају, занимљива је традиција по којој се Хронос, бог тога доба, често јавља и као краљ хероја (Хесиод, Послови и дани, стихови 168-171).


Јулијус Евола