Poezija, Danica Đorđević

Poezija, Danica Đorđević

Još jedan izgubljen dan


Sunce se bori s nebom
Poslednji put u ovom mesecu.
Brani se od udaraca bičem
I pokušava da prospe još koji zrak
Da potvrdi svoje postojanje i u januaru.
Danas moja šaka nije moja.
Izgleda isto.
S istim iskrzanim crvenim lakom na kažiprstu
I istim srebrnim prstenom sa slabim odsjajem.
Izgleda isto.
Ali znam da nije moja.
Nebesko plavo je upravo postalo nebesko sivo.
Programski.
Borhes i prozaide.
Devojka s polovinom lica,
Fotosenzitivnost i neo-ditiramb.
Sakriću se iza akronima
I nadati se da ćeš proći pored mene
Kao prolaznici u vašingtonskom metrou
Pored Betovenove simfonije.


Krvarila Je Sunce


Učim da koračam po oblacima sama.
Dan tri.
Lekcija broj jedan.
Ne peku koraci toliko da ne mogu da izdržim.
Ne nedostaje mi ljubičasta toliko
Koliko osećaj da ne lebdim sama
U ovom bledom svetu ljudi koji uvek žure
S nečijim srcem u džepu.
Svaki stih je nova rana unutar mog tela,
Ali i novi melem koji briše svaki šamar duše.
Tako ih malo ima sad,
A tako mi mnogo stihova treba,
Pa čačkam mirišljavim štapićem rupu oko srca
Kako bih izvukla neki na silu.
Krvarila je sunce
I bilo je kasno za ples.


Ništa


Delići moje kože se odlepljuju s tela,
Padaju i izgaraju pre nego što dotaknu zemlju.
Mislim da ne umem da zatvorim kapke više.
Kad god to uradim,
Hiljadu sitnih igala se zabada u očnu jabučicu,
Svaka suza otrovno peče i kao lepkom vezuje stvarno i nestvarno.
Mašta se materijalizuje u obliku tačke,
Bez forme i boje,
Ukusa i mirisa.
Tačka s licem umornog prosjaka.
Pošto su ćoškovi postali obli,
Pokušavam da se prekrijem notama,
Ali one kao da imaju koplja u rukama
I napadaju me, siluju moj mozak.
Tišina šušti.
I to mi se ne sviđa.
Pokušavam da pobegnem,
Ali ni tonovi ne pomažu.
Šuštanje je jače.
Skromnost je potcenjena vrlina,
Modifikovana forma pozitivne mane.
Ja želim iza,
A ne iznad oblaka.
Ne kontrolisati kišu,
Već biti u ravni s njom.


Fragmenti


1.1


Jedan poljubac da te zaboravim.
Dva da te se setim.
˝Clap your hills three times and you’re home, Dorothy.˝
Lupila sam sedam puta i opet ništa.
I dalje zurim u isto nebo
I zaključujem da ne volim sedmicu.
Tako glup broj, tako glup broj.

Više se ne gubim u obrisima dima;
Deluju kao da im je duša isisana i bačena nasred puta.
Sada šetam kejom mirišljave štapiće s aromatom cannabisa
Umesto odraza koji mi se samo ponekad
Isceri s visine.

Ne volim da čekam, ali volim da me čekaju.
Ne volim ni zvezde, pa ih često šutiram
I ne obraćam pažnju na njihove svetlucave tirkizne oči.
Često levitiram ležeći na orošenoj travi,
Vreloj haubi nekog auta ili nečijim stepenicama
I rešavam mesečevu ukrštenicu.
Moj alter-ego, pet slova;
Omiljeni grad, pet slova;
Omiljeno ime, pet slova;
Omiljeno mesto, sedam slova.
Jesam već rekla da je sedam glup broj?


2.1


Od juče moram da razmišljam zeleno.
Navikavam se na bežanje od sunčevih zraka
I kucanje karata u autobusu.
Ne trebaš mi, ne trebaš mi.
Ponavaljam to stalno sebi s nadom
Da će se koje slovo useći u um.
Besomučno duge šetnje s ukusom cimeta
Me odvoje od tla na sekund ili dva,
Dovoljno dugo da zagrlim oblak.
Kap po kap, delići senkovite devojčice se slivaju sa mene
Duž vrata i kukova, sve do patika i lepe se za pertle,
Pa ih neprimetno gazim kada se neka podvuče ispod đona.
Pri okretu sam gurnula čašu i prosipala snove.
Krivim nespretnost.


2.2


Bezbroj narandžastih krugova,
Loše odštampanih sunaca bez sjaja,
Loše replike Faberžeovih jaja
I ukrštenice.
Mnogo ispunjenih i jedna nedovršena.
Glagol u prezentu koji želim,
A ne umem da izgovorim.
Sedam slova.
Sedam je tako glup broj.


2.3


Danas sam sedela na Cvetnom trgu, bez cvetova,
Skrivajući se od sunca i pogleda koji ujedaju.
Dok se tuširam, gledam svoj odraz u ogledalu
I brojim ožiljke na telu,
A mislim o tome koliko ih ima ispod kože.


3.1


Noću se pokrivam preko glave,
Ne zbog straha i hladnoće,
Već zbog dosadnih komaraca koji bi da me okuse
I tišine s mirisom marcipana s kojom odbijam da razgovaram
Sada kada sam daleko od Plutona.
Zvukova u sobi – ukupno šest.
Zvuk cigarete koja gori,
Zvuk škripanja olovke po papiru,
Zvuk televizora iz susedne sobe,
Zvuk tuđeg prevrtanja po krevetu,
Zvuk nepoznatih koraka
I zujanje komarca oko pramenova moje kose.
Jedan zvuk sam pojela da ih ne bi bilo sedam.
Sedam je tako glup broj.


3.2


Već satima pokušavam da se uspavam
I zatvorim zvezdastu kutiju
Po kojoj čeprkam ležeći i grleći mrak.
Ona samo produbljuje moje unutarnje ožiljke.
Pokušala sam i da igram sa senkama,
Ali su bile previše spore,
Pa nisu mogle da prate ringišpil u mojoj glavi
Koji je pokrenuo ti.
-Danice, kad ćemo da pijemo čaj?
-Nema vremena, moraš okrenuti još jedan krug!
-Ali, Danice, muka mi je od krugova!
-Sedam je tako glup broj!


3.3


Pre par dana sam ubila leptira.
Dva puta.
Sad mi se komarac sveti.
Pitam se da li ja jurim njega ili on mene?
Verovatno oba, samo je pitanje trenutka.
Izmorile su me šetnje.
Šetnje po trgovima,
Šetnje po sobi,
Šetnje preko mostova,
Šetnje do centra,
Šetnje nazad, uzduž i popreko.
Nadala sam se da ću svakim korakom
Moći da izbrišem po jednu reč,
Ali umesto toga dobila sam samo bolove u kičmi.
Komarac je mrtav.
Iz osmog pokušaja.
Sedam je tako glup broj.


Danica Đorđević

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".