Русија, биљешке са једног путовања, Ања Јефтић

Русија, биљешке са једног путовања, Ања Јефтић

Русија, биљешке са једног путовања


Када смо као дјеца читали руске бајке, пунило нас је неизрецивом радошћу сазнање о постојању једне земље чудесне по бићима која је насељавају и својим пространствима, а опет реално постојеће у атласима које смо невјешто употребљавали, више тражећи у облику континената изглед какве животиње, него што смо могли наслутити у тој слици сложен размјештај копна и мора на нашој планети. Име наше државе једва да се могло прочитати и премашало је њене мале оквире прелазећи на територије Мађарске, Румуније, Бугарске, али је зато ђацима првацима врло једноставно било да нађу име државе са једва четири слова, а два пута веће од остатка Европе - СССР. Нико је није звао тако, срицали би ес-ес-ес-ер, и онда узвикнули - Русија!

Из још ранијег дјетињства датира та чудна везаност за ову далеку земљу. Док би у осталим бајкама које су се причале пред спавање слушали о крилатим коњима, златним пауновима, змајевима, принцезама-жабама, чаробним прстеновима, зачараним дворцима и успаваним љепотицама, из руских бајки смо носили у дјечије снове нешто друго - нека срдачна доброта би се разлијевала по малим сновидећим душама док би се пред очима приказивале матушке које прате своје синове у војску, дајући им освећене водице "на здaрoвије" душе и тијела, жене које су рађале дјецу након молитве Богу и послије од те дјеце постајали јунаци који су ослобађали од разних напасти свој народ, или село у ком су живјели, биле су то приче и о сиротим дјевојакама које су женили кнезови због њихове честитости и љепоте, а у животима свих су учествовали свеци као равноправни актери људских драма. Па се знало десити да смо слушајући собитија из руских бајки и сами постајали некако озбиљни и замишљени над животом и хтјели да се жртвујемо за добро и чест отачаства као руски мужици о којима смо слушали. Тонули би у сан са златним мачем у рукама.

Причању прича и разбукталој машти која се везује за ову земљу, не само код дјеце него и код одраслих, вјероватно погодује то што је Русија земља многопространа, огромних растојања, несавладива, па се и оно што постоји и чега никад није било, нити ће га бити, може смјестити у неки од њених крајева - јер ко је прешао својим стопама све њено тле, и пребројао и премјерио га у "врстама", па да би био упућен у то шта се збива иза седам гора и мора! И сама реалност у бројкама овдје је предимензионирана за нормална схватања - у Русији је све највеће, највише и најдуже на свијету: 17 милиона км2 земље, 143 милиона становника, 9 300 км дуга Транссибирска жељезница, највећа свјетска жељезничка пруга, која повезује Москву и Владивосток, пет времеских зона; тамо је за посјету музеју потребно издвојити године - у Ермитажу ако би човјек стао испред сваког експоната по минут, требало би му 11 година да га обиђе. Имају 150 000 канонизованих Светитеља, храмове баснословних висина са утканим тонама злата у себе, или како Матија Бећковић шаљиво каже - црквењаку у цркви је потребно сјести у чамчић да би опловио кандило и упалио жижак... Па и сама њихова имена, поготово титуле, дуга су и неупамтљива. Императорској Академии Художеств Совјетник Степан Сjеменович Шћукин - стоји као натпис на гробу крај параклиса Св.Ксеније Петроградске, или она из руских романа чија дужина, уз бројност ликова који се увијек појављују са другим именом – презименом, надимком или очевим именом – стварају антропонимско замешатељство читаоцу.

Да би прешао улицу у Москви, човјек треба да издвоји знатно више времена и пажње него за обилазак омањег парка, да би прешао пут од једног до другог градског кварта, треба бити спреман на премашање километраже на нивоу међуградске раздаљине у земљи из које је дошао, а права међуградска вожња у овој земљи значи бесконачно путовање кроз шумско-степске зоне и посну земљу руских равница, која је огромна, пуста, углавном необрађена јер је пуна силиката или ако је чернозем прекривена житним садом. О дужини дана да се и не говори, путник засићен равничарским поднебљем, на којем се наизмјенично ређају призори стидљиво цвјетних ливада или пшеничних и просових поља, са шумарцима искључиво мршавог дрвећа - јасика, бреза и оморика - мисли да ће бар ноћ умирити визуелну једноличност која га и умирује и дражи, као монотони звучни ритам. Но овдје су ноћи у доба када се обично подузимају путовања, у прољеће и љето, спора у свом прихођењу. У десет сати увече сунце једнако сија као и у пет поподне. А у пет ујутро, када се обично устаје и креће даље, да би се што више земље видјело и обишло - оно је већ прије раноранилаца на ногама - и под зракама му се опет подастиру исти они пејзажи, на којима је сасвим једноставно замислити плавне и несталне насеобине словенских племена. Јер се конфигурација терена вјероватно од тада није ни мијењала.

Сву словенску митологију је лако оживотворити овдје, а поготово зато што је то у предхришћанско доба била култура усменог типа, па се у систем вјеровања и обичаја увијек могло надоградити штошта из маште потоњих покољења. Перун, Волос, Световит, духови предака, упири (=вампири), шумски и водени духови - лешиј, водјаној - јамачно језде степама у предугим зимским ноћима, које су вјероватно биле очита погодност за развој богате народне књижевности, нарочито на оном пољу која се тиче маште и оног "чега не мож' бити" - у жанровском оквиру бајке. А на њих је касније надограђен хришћански етос. Паганство свакако није била само романтична фаза у развоју руског етноса, као уосталом ни било ком другом европском народу, и обреди и ритуали тог типа нешто су се дуже задржали баш у Русији, па средњовјековље зна за опасне и истрајне обрачуне са разноразним "волхвима" служитељима многобожачког култа. Одатле је, етимолошки, и волшебно све оно што запире у магловите струје свијести, "међ јавом и међ сном", а назив за бајку је на руском, како би другачије него - волшебнаја скаска. То је можда тамна страна чаробног седимента источнословенске приче.

Бајковитом ткању ове земље доприноси и једна специфична склоност ка декорацији руског народа, видљива на свакој разгледници која пристиже одатле, корицама књига са непоновљивим златопечатним вињетама, чак и на омотима за чоколаде или друге слаткише који изгледају као вјешто упаковани дарци из руку самих принцеза. Сиромашне руске кућице у унутрашњости су све до једне опточене китњастим украсима, који су заправо дрвена чипка обојена у различите боје. Натписи на таблама крај пута или по насељима су често исписани калиграфски, чак и на таквим мјестима гдје би се то најмање очекивало - на отпадима и складиштима старих ствари. Потом су ту цвјетни аранжмани по улицама, живописни вртови испред кућа, зграда и у парковима; постоји дословно култ цвијећа које се као мотив најчешће и користи у њиховој умјетности, и често граничи са кичем.
Тако ка кичу нагиње и црквена умјетност. Она је необичан спој оријентализма у вањском изгледу храмова, европске барокне умјетности у унутрашњем и византијског иконописа. Из ранијих времена су се задржале бајковите куполе препознатљивог изгледа "главице лука", или "пламеног жишка који иде ка небу", па дају црквама чудесни изглед багдадских предјела из 1001 ноћи. У Ермитажу се, рецимо, чува кацига турског војника (крај 15. и почетак 16. вијека), чији је врх исти такав - лукичаст, и та форма у Русији је очит утицај истока. Присутан је у архитектури тек послије освајања Казанске области у 15. вијеку, а послије ће бити поновљен на свакој цркви, осим монументалних здања петербуршког Казанског сабора и Исакијевског сабора грађеног по узору на храм Св. Петра у Риму. А тај облик постаће плодан и другдје: капе руских монаха и монахиња су на сличан начин обликоване и зашиљене, кровови старих руских грађевина често су такви, чак и они у ружним и сивим стамбеним квартовима у Петербургу, на споменицима и фигуринама.


*


Бајка о Русији је код Срба сазрела кроз метафору у метафори Милоша Црњанског, она је бескрајни плави круг и у њему звијезда. Недосањани сан о словенској православној сили, далекој и пространој земљи која је неосвојива, народно надање многих покољења Срба у временима нововјековља када су мало по мало почели да се углављују удаљени крајеви континената усљед цивилизацијског прогреса и постају присутни у говору и животу балканских сељака. Тада је постала јасна свијест о "свјетским силама", и о томе да има нека међу њима која ће нелажно и нас да штити, јер исте вриједности његује и истом Богу се моли. Али и у то вријеме географске границе су се много спорије премашале, па величина и удаљеност, бројност становника Русије, ако ни због чега другог, а оно због својих милиона ари и стотина милиона становника није могла а да не изазове дивљење.

За Русе су Срби знали одавно, али од краја 17. вијека постали су им нарочита својта, од њих су добијали књиге и образовање, бивали им војници и помоћници, и једни другима тачка ослонца - иако несразмјерна. Та врста подршке има и своје историјско утемељење у руско-турском споразуму у бугарском селу Кучук Кајнарџа јула 1774. године, којим је Русија добила право да пред Портом заступа интересе Православне Цркве и њених вјерника који су у саставу Османлијског царства. Па потом и у учешћу безбројних српских војника на руској страни у овом периоду, који ако нису били директно заједничари у борбама са руским војницима, а онда су маштали о "Царствујучој" у неком од сербских полкова у шанчевима мочварног сјевера Паноније.

Дубљи коријени везаности Срба за овај народ су већ на нивоу етногенезе словенских племена, њиховог дуговјековног језичког јединства, а од 10. вијека и вјероисповиједања. У Русији и данас народ радо пита за Србе, а нарочито се у том питању види једна срођеност у патњи, коју осјећају као завјетно бреме православних, а Срби су им ту браћа по крви. Они у унутрашњости мисле да је у Србији још рат, што није далеко од истине, нарочито знају за Косово, и са уздасима моле да издржимо и да сачувамо вјеру. Јер то је јасно - страда се да би се сачувала или изгубила вјера, другог смисла патеније нема. Срели смо просјакињу која је говорила о завјетном пријатељству ова два народа, о цару Николају Романовом који их је научио да воле Србе, и баку-црквењака у храму Св.Николе у Москви која је била одушевљена кад је чула одакле смо и узвикнула: Ми очењ љубљу Срби! - као и многе друге који су на различите али љубављу једнородне начине говорили о истоме. А. Солжењицин чак каже да је окретање Руса Западу након пада антизападног бољшевичког режима деведестих година, нагло прекинуто управо НАТО бомбардовањем Србије, и то у свим слојевим друштва. Ипак, интересантно је да одушевљење Србима може да буде и само стечена навика и реторика. Дуге и узвишене свештеничке бесједе на ту тему често се послије службе завршавају тиме што свако оде на своју страну, ускраћен за виђење са својом тако блиском „браћом“ и заједничарење, за којим, могуће, и није било неког стварног порива...

Страдални етос код Руса није новијег датума. Они као да су од самог почетка живота прегажени неком тугом и онда им одатле све произилази, сваки животни тренутак је тиме освјешћен, по принципу трезвености коју дозирана бол нуди. Тренутак се цијени и поштује као дар, бол их чува од разводњавања живота којечиме. Рус и када је срећан, како каже Достојевски, он никад није тријумфално срећан као неки Њемац, него је његова срећа увијек обојена тугом. Ништа није необично тамо слушати у свакодневном говору о печали, муци, жалости, срдачној боли и свим сличним стањима која подсјећају на исто. Ријеткост је да ће говорити о депресији, прије о унинију, неће поменути хистерију и шизофренију, него посједнутост душе демонима. О души свакако много причају, и то је можда једна од највећих вриједности тога свијета - што им се није изгубио људски осјећај и саосјећај за душевни живот човјека који је поред њих. Некако, као да знају да сви смо ми људи иста породица и да се подразумијевају приоритети у животу - здравље, спасење, доброта. И из тога природно произилази везаност једних за друге, соборност. Свака њихова црква посвећена је неком "Собору" - никада није Преображење, Вазнесење, Успење "само", увијек је то Светопреображењски собор, Успењски собор итд. Они и храм називају "собором", означавајући тиме примарну функцију храма - која је литургијско сабрање.

Не либе се показивања те изначалне међуљудске споне, па ни њежности, напротив. И сам језик је осјењен деминутивима, па се тепајући придјеви више и не осјећају као стилска нијанса говора - постали су саставни дио и марка језика. Код жена је особито присутна та профињеност и танкоћутност, и заиста оне истинске њежности им не мањка. Плава пут, издужена физиономија, чак и кад су снажне и крупне, имају извјесну мекоћу у покрету и заводљивост, прекривену умилном сјетом. Ријетко, ријетко се срећу мушкобањасте жене, какве су код нас рецимо понеке Романијке, Херцеговке и Црногорке, и углавном се не експонирају, у присуству мушкарца су дискретна терца. Све воде рачуна о свом изгледу, а ако и нису превише брижне по том питању, сама култура одијевања им је таква да очитује "женскастос" - у потпетицама, чипкама по рубовима хаљина, брошевима, фалтницама на сукњама, уредно почешљаним косама. Мајчински су брижне, и то је оно што можда одузима на ефемерности њиховој љепоти. Готово сваку ту жену могуће је замислити као мајку - јер зраче пожртвованошћу и мекоћом, потребом да буду заштићене и да штите, да пйтају и васпитају, не себе, него своје потомство. Немају нарочиту чврстину, но то им по полној предиспозицији и пристаје, али јакости немају ни мушкарци често, па је тешко одолити утиску да су они помало мекушњасти и слабашни.


*


Вјера код Руса је питање живота или смрти, бар код оних који призивају име Господње, а таквих је много и све више. Народ у црквама посвећено стоји, погнутих глава, ма колико да служба траје, а обично траје дуго, чак и дјеца мирују и на њима се не види никаква нервоза и нестрпљивост. У ставу видљивог "скрушења" имају вијековне узоре – још од Рубљовових фресака које је сликао за иконостас Светотројицког манастира, гдје су светитељима карактеристично повијена рамена, а послије су се те иконе пресликавале и на другим мјестима. Рекло би се, пуни су страха Божијег. То како улазе у храм, како цјеливају икону, како плачу и падају ничице на богослужењу, како те опомињу кад нешто кажеш или чак запјеваш пратећи службу, све показује да они заиста урањају у неку сасвим другу и потпуно другачију атмосферу од оне обичноживотне кад су у цркви и да не дају ником и ничему да им одузме тај комад неба на земљи, како службу доживљавају.

Руси ће се спасити молитвом, Срби страдањем, Грци милосрђем, позната је изрека. И пошто су навикли да своју молитвеност брижљиво чувају, вјероватно би им свака и најмања измјена у црквеном поретку била мрска и с подозрењем би јој прилазили. И њихов немар да изграде себи неке боље и другачије услове за живот, да среде баште и поправе довратке на кућама, не само да извире из сиромаштва, које је итекако присутно, него као да ту има и неког немара за овоземаљске ствари. Као да те ствари нису битне, не сматрају их за једино важне, огрезли у стварности једноставних и оскудних ентеријера. Али зато кад ти и такви дођу у цркве - које као из бајке ничу из барака и запуштених села, са својим златним куполама и велелепним здањем - "одузму се" од раскоши која небу на земљи и доликује, и ту задовоље вјероватно све своје потребе за виђењем материјалног добра, које у овом случају има своју прецизну сврху у величању достојанства и части храма.

Овдје је присутна религиозна култура, дословно, сви машу бројаницама, носе крстове, наглас се моле и стално Бога спомињу. Све жене у храму носе мараме, од новорођенчади до старица, ријеткост је срести неког са сукњом која није до пода или без кошуље са дугим рукавима. То је толико уврежено у народу, да је један дјечак у Сарову некој жени у пролазу викнуо: "Горјећеш у паклу" јер је била у фрамеркама и без мараме, иако изван манастриске капије, али ипак у њеној близини.
Пакао, Страшни суд, смртни гријех и поврх свега антихрист су и иначе од честог помена у њиховом говору. Антихрист је присутан у народном животу као да га гледају и боре се са њим сваки дан. Сиромашна жена која је у порти манастира Дивјејево хранила просфорицама своје петоро дјеце на растанку нам је након разговора рекла, потпуно без икакве везе са темама које смо помињали: "Молите се Богу, и чувајте своју дјецу од антихриста!" То је као неки поздрав, који подсјећа на оно како су негда српске баке благосиљале човјека сваки пут кад га сретну и кад се поздрављају с њим - знајући усљед свог животног искуства да му благослов неће бити вишка. Али овај руски поздрав има и неку тежину опомене.

Канавка Мајке Божије у Дивјејеву је канал кога је по предању Св. Серафим Саровски наложио сестрама да га ископају; пречника је 500 метара и око њега се традиционално иде и изговара 100 пута Оченаш и Богородице Дјево. Мајка Божија, тако тамо кажу, у дан Страшног суда ће баш ту сачувати људе од погрома, а још су, наводно, три таква мјеста у свијету - негдје на Синају, у неком грузијском манастиру и на Светој Гори. Све иконе које приказују тај коначни суд са ватром и огњем и ланцима за грешнике, дошле су из Русије, као и тумачења Откровења у сличном духу. Дилема Андреја Рубљова око сликања Страшног суда још у 15. вијеку, бар како је то приказао Тарковски у свом филму, није била случајна.

И поред свог конвенционализма Руси имају и неке блажене лудости. Како другачије објаснити њихово нелогично, рекло би се покаткад каприциозно понашање, кад ти се час смјеше и душу на длану нуде, а у другом тренутку ти не постојиш и они те мимоиђу идући ко зна гдје. Или оно њихово чувено ритуално купање усред зиме, са пробијањем леда и наслађивање у томе. У побожној форми то је купање у источницима којима обилује мање више сваки манастир, питање је части и достојанства да се сваки поклоник бућне у неки од извора крај манастира коме је дошао у походе. Осим тога виђали смо људе по Оки, Москви, Неви како се купају у хладњикаво и облачно вријеме, на блатњавим плажама, у ријечним брзацима, по лукама и видјели да је чежња за водом код Руса на нивоу неког феномена.

Све су, али у понашању конзистентни нису, него луцкасти. Изненађује непрагматичност кад се обавља неки заједнички посао, као и кад усред тога заподјену разговор из животних срчика, у сасвим "профаним" околностима, какви се код нас воде само у посебним приликама. Па и ликови код Достојевског, ко је ту нормалан? Њихова осјећања су увијек доведена до границе интензитета, готово до "прегоријевања" и увијек, у свим ситуацијама, причају о великим и озбиљним темама. Та лудост има и своје име кад је пројављена у личности светитеља, а то је увијек у крајностима - јуродивима или "блаженим" се називају они који се понашају по аршинима не од овог свијета, него њему насупрот, а свеједно облагодаћено. Ако би се хтјело, томе би се могла наћи и психијатријска дијагноза, но кад мождане вијуге откаче под притиском емоција код њих је прихваћено и у свијести кристално раздвојено од лудила "не по Богу". Најпознатија руска црква, Светог Василија Блаженог у Москви, посвећена је управо једном од јуродивих, који су, слободно би се могло рећи - карактеристика руске побожности.

Какви се све облици људског живота не могу срести по њиховим црквама и манастирима, или градским улицама! Постоји цијела свита "божијака", људи са маргина постојања, молебствујућих по портама, који пјевају неке своје стихове и упућују чудне и не сасвим за одбацити коментаре пролазницима, дијеле папире са апокрифним житијима или молитвама. И кад просе, то никако није само камчење рубљи, него те њихова појавност нагони на дар милостиње, и само тако и доживљаваш то туткање новца у длан и послије салву благодарења.

Не само да је народно православље код њих необично, они су свједоци Тајне и кад су по свом позиву у прилици да говоре о вјери. На дјелу је мистицизам Истока на словенској основи. Нарочито свештенство има ту врсту патине, а онда томе доприноси и њихово облачење, понашање, јединствено сакрална атмосфера у православном свијету која је присутна у њиховим црквама и на службама, непорецив аскетизам и код жењених свештеника и код монаха. Усправан ход, нететурање, смиреност покрета која је у исто вријеме и усмјерена гипкост, пажња у опхођењу, цјелив који дају љубећи рамена једни другима, лепршаве мандије - све их то чини да изгледају дословно као "војска Христова". У Оптини пустињи, "православном Тибету" - гдје се мало шта промијенило од времена Св. Амвросија Оптинског, Толстоја и Достојевског, и гдје поклоници и данас спавају у вагонима у којима су се насељавали први подвижници - највише је оваквих.

Никада и нико од вјерујућих неће дозволити "транспарентност" у богословствујућем изразу, мало ће и говорити - са јасним недостатком умне вјештине - "академски" о овим питањима. Као да се плаше да ће им се тиме нешто одузети, а до краја остаје нејасно да ли се не разумију у теологију, или просто свједоче то да Истина нема своје аналогије у језику. Руска философска мисао повезана је са народним стихијама и са посебном духовно-социјалном појавом руске интелигенције, и с тим у вези врло је разумљива појава софиологије као типично руског философско-теолошког приступа у 20. вијеку. Флоренски, Соловјев, Булгаков и други артикулисали су у својим књигама спознају свијета религиозном интуицијом, са изразима неодређеног типа као што су душа свијета, космичке силе, сасуштаственост и слично, засновану и на животном опиту и на мисленој медитацији која не подноси прецизне дефиниције..

Из атмосфере строгих конвенција и дуге традиције богословског образовања, којима зрачи унутрашњост највеће руске духовне академије у Светотројицком манастиру у Сергијевом Посаду, раскошних библиотека и бескрајног низа архијерејских и професорских озбиљних портрета, проходећег благо осјени смјешак са фотографије Павла Флоренског и подсјети на тајновито умозрење о Софији и њеним сјеменима у свјету. Али се сјети и краха овог правца који је доживио у критици Георгија Флоровског упућеној свом учитељу Сергеју Булгакову. Од многи неруса се чује и да су они тврди формалисти по питањима вјере, као и да нису још изашли из "западног ропства" од 18. вијека, како је то окарактерисао Флоровски, па одатле зазор од "грчког утицаја", од измјена постојећих устава, поредака служби и катихизиса. Ипак, као нарочит контраргумент овој замјерци у Духовној Семинарији постоји "светогорски хол" у ходнику Академије, гдје су изложене стварчице старца Пајсија и других познатих савремених светогорских духовника, чиме се студенти и професори посебно поносе говорећи: "Ко каже да ми не поштујемо Грке!".


*


Светотројицка Академија је образовни гигант интернатско-манастирског типа, гдје се образују будући свештеници у средњим, вишим и високим школама. Уз то добијају и одређено васпитање, и некако је код Руса образовање, и свјетовно, увијек повезано и са васпитањем. Прва школа за дјевојке у Русији био је Јекатерински институт, кога је у 18. вијеку основала Екатерина Петрова, кћерка Петра Великог са намјером да то буде школа за будуће дворске даме. Данас постоје женски интернати, углавном при манастирима, гдје се учење не савршава само на школском часу, него је посведневно устројство њихових активности усмјерено ка томе да им да и знање и васпитање у исто вријеме. У Светотројицки манастир у Мурому долазе женска дјеца још у раном узрасту и остају ту до пунољетства, с тим да послије те школе оне нису обавезне да остају у манастиру, али добијају сасвим солидан темељ за будући живот у знању, рукодјељи и васпитању.

Руси имају и иначе дугу традицију у образовању - универзитети, факултети, семинарије, конзерваторијуми, институти који носе називе по познатим пјесницима, философима и научницима на сваком су кораку и углавном су подржани од стране државе. Народ је нарочито обдарен за умјетност и природне науке. Прво је плод гена и његе грађанске културе – фантастична композиторска остварења, изврсна позоришна и надалеко позната балетска извођења, богата књижевност уткали су се у свјетску баштину и истанчала дух многима који су долазили у додир с њима. И ово друго је дар гена, с тим што је склоност ка физици, хемији, астрономији повезана и са природним ресурсима земље – богате нафтом, гасом, металима и другим – па је потреба за њиховим искориштавањем у складу с тим развијала и одређене таленте, а даље и успјехе на многим пољима попут освајања свемира и нуклеарног наоружања. Свуда по земљи су разасути центри за атомска, космонаутичка и биохемијска истраживања.

Оно што се подразумијева под „технолошким напретком“ обично се данас не везује за Русе, мада је њихов допринос овом пољу велики. Но и њихов дар за технику се разликује од западног. Кад виде нешто од савремених направа које су им новитет, покажу чудну заинтересованост, али не такву која би настала из побуде некога ко се не разумије „у то“, а требало би јер му је фах, па зато брже боље хоће да види како механизам функционише и како да унаприједи свој рад. Не, њима у том моменту очи бљесну више као дјеци која би да отворе радио и виде коначно људе који говоре из њега. Није чудо да један технолог сликарства код нас није у цијелој Србији могао пронаћи никога ко би му помогао у егзотичној намјери да направи креч по средњовјековном рецепту, никога до једног Руса хемичара који је на раду у Винчи!

Њихова физика никада није „гола“, граничи са метафизиком одвајкада, и прије пострелативистичког односа савремене физике према твари. Научна фантастика како ју је приказао Тарковски у мотивима својих филмова није тако нестварна као science fiction америчке филмске продукције, него као да има неку подлогу у стварности. Има ту и танане прожетости вјером, или осјећањем Софије, а сами истраживачки центри су на путу до највећих светиња, као центар у Калуга на путу за Оптину, или онај у Саровској пустињи, у склопу кога је и црква Св. Серафима и у који нема приступа нико до оних који тамо раде и њихових породица. Или, на примјер, постоје такве иконе као што је Богородичина "Мјера и подобије чудотворног образа" из манастира Ваалам, која је три пута обишла космос са руским космонаутима...

Поред тога, научно истраживање је уско везано и за војну индустрију, а војска има код Руса још из времена царева посебан статус и уско је повезана са односом према држави и нацији. То је јасно уобличена оданост која се данас послије времена комунизма поново јавља у изворном облику покорности централизованој власти, цару или сада предјседнику Путину. "Вјерна Богу, цару и отаџбини" назив је књиге једне руске дворске даме који би се као крилатица могао примијенити на овај однос, који има, како и стоји у наслову - свој поредак оданости. У храму Христа Спаситеља кога су срушили безбожници (увијек кажу тако за комунисте), а који је у рекордном времену обновљен 2000-2005.г., постоји посебно направљено мјесто за цара и царицу, а посебно стасида за предсједника.

Постојање јаког "центра" у народу се доживљава као гаранција очувања цјеловитости Русије, територијалне, духовне и сваке друге, како каже Владислав Сурков данашњи идеолог Кремља. Та власт је увијек због реалних околности многољудне и многопростране земље била далеко, и зато се лако могла митологизовати, а томе је доприносио урођени идеализам Руса. Сам цар је институција за себе и једино кроз повјерење његовој конкретној личности се могла изразити оданост народа према власти. Народ је једноставно научен да се клања царевима, они су и њихови највећи задужбинари и сва велелепност која се може срести било у црквама или у владарским разиденцијама - потиче од њих. Москва није залуд "трећи Рим". Овдје и просјаци знају да испричају понешто, додуше окрзано од историје којој припадају, а цар је у тој причи свеопшти народни заштитник у овом свијету, тврђа и чувар вјере. Код Срба би ријетко неки просјак или неук човјек знао да каже што о српским владарима, а и ако зна то је доживљај краља као националне осовине, ријетко вјерске. Многи код нас и данас тако доживљавају вјероисповијест, па тврде да су и "Руси - Срби"!
Оданост држави се види и у неугаслом одзиву на војнички позив, о чему свједоче гарнизони добровољаца који су учествовали и многи од њих пострадали у најновијим сукобима са Чеченима. У московским књижарама постоји цијела едиција књига "Русские полководци" (Малиновски, Спиридов, Шеин, Рјепин, Ушаков, Долгоруков...), и рафови посвећени војној историји, и оној најновијој везаној за "спецслужби". Постоји и много житија православних руских војника који су постали светитељи. Још од средњег вијека војни поглавари и кнежеви су долазили у манастире прије битака, или их даровали послије извојеване побједе, а многи кнежеви су поткрај живота узимали монашки чин. Међу особито слављеним војсковођама су Свети благовјерни кнез Александар Невски, Свети Димитрије Донски и други, а из руско-француског рата Свети Преподобни Теодор Ушаков, који је на икони необично представљен - са француском периком на глави, у униформи са еполетнама. На путу из Сергејевог Посада за Муром сада, у 21. вијеку, постоји Светоалексејевски манастир гдје се сирота и одбачена дјеца васпитавају да буду војници, а у томе их подучавају игуман и тамошња братија...


*


Русија иако можда још војничка, више није царска земља и недосањани сан. Двочасовни лет Београд-Москва гуши илузију несавладивости простора, неопходности припреме за "далек пут" и све оно што се на њему може десити, а према томе и демистификује бајку о овој земљи одњихану у покољењима и покољењима. Већинско становништво данас живи у градовима, на селима свега једна петина. Москва је свјетска метропола у којој је намножено појава и раса са свих страна свијета укрштених са оним аутентично руским, она је територијално мали тас који је усљед срозавања остатка Федерације надоље, одлетио на кантару моћи у висину. Обично се говори о крајностима руског друштва - честитост сеоских богомољаца, или онога што је остало од побожне грађанске Русије, с једне стране, и дивљање у луксузу "тајкуна" послије транзиције, неморал Московљана и лоше имитирање западне културе, проблематично испијање алкохола на сваком мјесту у неограниченим количинама, с друге стране.

У унутрашњости људи живе у махом запуштеним селима и насељима, дрвеним кућама које ми зовемо бараке, са неуредном и у шибље зараслом окућницом, возе бицикле и стара кола, одијевају неку гардеробу СССР-овске каквоће, које је код нас одавно нестало под приливом робе са америчког тржишта или турских бувљака. Није ријеткост срести неког у кућним папучама на улици, а да при том није нити просјак, нити маргиналац у свом селу, или у пролазу осјетити воњ тијела. Али оно што плијени код Руса, нарочито дјеце, јесу ликови per se продуховљени, какви се ваљда још само тамо могу срести. Издужена кошчата лица, испосничка тјелеса, свијетла пут, дуге косе и браде, небопарни осмијех који је далеко од сваког конформизма, улагивања и површности, самосвојност, утврђеност у реалности односа са Богом. Као да имају неки геном нарочите племенитости који не зна ни за огрубјелост усљед сиромаштва, ни за недостатак васпитања, ни за срозану културу живота, чак ни за мањкавост личне хигијене, манира, поткованости "вишим вриједностима еманципованог друштва", или ма шта друго што би их култивисало. Лица им остају иконична у архизначењу те ријечи, свјетлија од оних одњегованих у раскоши.


Ања Јефтић

јули 2007.

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".