Kult poezije jeste kult forme. Postojim tek kroz svoju formu. Sadržaj i forma se ne isključuju, već upućuju jedno na drugo. Oni se prelivaju jedno u drugo kao što se telo preliva u dušu a prostor u vreme. Sadržaj i forma su, dakle, povezani iznutra i njihov smisao jeste taj da u simbiotičkoj združenosti jedno drugo što bolje osvetle i preosveštaju. Napose, u krajnjem mističnom stapanju sadržaj i forma čine jedno. Nerazdvojivo jedno.
Forma nije odeća već sama dematerijalizovana i totemski očišćena kost jednog poetskog teksta, samo suštastveno biće jednog poetskog ili proznog pisma. Forma je svest okrenuta prema biću. U formi je otelovljeno ljudsko biće.
Kao i biće čovekovo, i forma je neiscrpna. Ona je pontonski most koji nam omogućava da pređemo preko ambisa subjektiviteta na drugu stranu.
Formu, dakle, proizvodi unutrašnja sila kreacije. Stoga je besmisleno tražiti formu drugde do u sebi samom. Forma je unutra, u dubinama duševnosti gde je subjektivitet, gde je intuitivno znanje, gde je ljubav.
Forma je najličnije i najintimnije organizovan verbalni materijal koji postoji. Forma je svest, razbijeno ogledalo. Pesnik ne bira formu, on s njom srasta suštinom svoga bića. Zato pesnik u formi nije zarobljen i sputan, već je s njom stopljen.
Postoji samo jedna forma koja me istinski zanima i uzbuđuje – unutrašnja forma. Moje biće je forma koja se otvara ka transcendentnom. To je tako – počinje se od forme i njome se završava. Ali, smisao je nije zavoren u formi kao kesten u svom ježastom zeleno-mrkom oklopu, već se proteže i s one strane forme. Tekst koji ne prođe kroz formu naprosto ne postoji. Iznad forme je jedino Duh, kao što je Bog iznad svega što je stvorio.
