Apocalypse, detalj, Luca Signorelli
Apokalipsa.Umbrijska škola oko 1490.
Nije više tako mlad, uzdiše,
uzima jedno veliko platno, grozničavo razmišlja,
dugo i mukotrpno razgovara sa naručiocem,
jednim škrtim karmelićaninom iz Abruca,
priorom ili članom crkvenog veća. Ubrzo će zima,
zglobovi prstiju pucketaju, granje
pucketa u kaminu. Uzdiše, premazuje osnovnom bojom,
ostavlja da se osuši, premazuje drugi put,
skicira, nestrpljivo figure
na malim kartonima, ističe ih belom bojom.
Okleva, utrljava boje, više nedelja
ništa ne radi. Onda, jednog dana,
a već je Pepljava Sreda ili
Marijino Sretanje, umače, u ranu zoru,
kičicu u ispečenu umbru i slika:
Biće to mračna slika. Kako počinje
da se slika propast sveta? Požari,
ostrva koja nestaju, munje, zidine, bedemi i kule
što se, čudno i postepeno, ruše jedne za drugim:
tehnička pitanja, problemi kompozicije.
Da bi se ceo svet uništio ima dosta posla.
Naročito je teško naslikati buku,
cepanje zavesa u hramu,
zveri koje urliču,grmljavinu. Sve
treba, naime, da se cepa, da bude razderano,
sve sem platna. A termin je
utanačen: najkasnije do Zadušnica.
Do tada mora u pozadini, da opet premaže,
po hiljadu puta, penastom svetlošću, zeleno,
pobesnelo more, probodeno jarbolima
brodovima koji okomito tonu u dubinu,
olupinama, dok napolju usred jula,
i psa mrzi da se mrdne na prašnjavom trgu.Slikar je ostao u gradu sasvim sam,
napušten od žene, učenika, posluge.
Izgleda umorno, ko bi to pomislio,
smrtno umoran. Sve je oker, bez senke,
ukočeno i pritajeno, kao u nekoj
zloj večnosti; jedino slika nije. Slika
je sve veća, biva polako sve mračnija, popunjava
se senkama, čeličnoplavo, zemljanosivo, tamnoljubičasto,
caput mortuum; popunjava se đavolima, jahačima,
pokoljima, sve dok se propast sveta
srećno ne završi, a slikar,
za trenutak tek, ustane laka srca;
bezumno veseo, kao dete,
kao da mu je poklonjen život,
poziva, još isto veče,
ženu , decu, prijatelje i neprijatelje,
na vino, sveže gomoljice i šljuke,
dok napolju rominja prva jesenja kiša.
Hans Magnus Encensberger
uzima jedno veliko platno, grozničavo razmišlja,
dugo i mukotrpno razgovara sa naručiocem,
jednim škrtim karmelićaninom iz Abruca,
priorom ili članom crkvenog veća. Ubrzo će zima,
zglobovi prstiju pucketaju, granje
pucketa u kaminu. Uzdiše, premazuje osnovnom bojom,
ostavlja da se osuši, premazuje drugi put,
skicira, nestrpljivo figure
na malim kartonima, ističe ih belom bojom.
Okleva, utrljava boje, više nedelja
ništa ne radi. Onda, jednog dana,
a već je Pepljava Sreda ili
Marijino Sretanje, umače, u ranu zoru,
kičicu u ispečenu umbru i slika:
Biće to mračna slika. Kako počinje
da se slika propast sveta? Požari,
ostrva koja nestaju, munje, zidine, bedemi i kule
što se, čudno i postepeno, ruše jedne za drugim:
tehnička pitanja, problemi kompozicije.
Da bi se ceo svet uništio ima dosta posla.
Naročito je teško naslikati buku,
cepanje zavesa u hramu,
zveri koje urliču,grmljavinu. Sve
treba, naime, da se cepa, da bude razderano,
sve sem platna. A termin je
utanačen: najkasnije do Zadušnica.
Do tada mora u pozadini, da opet premaže,
po hiljadu puta, penastom svetlošću, zeleno,
pobesnelo more, probodeno jarbolima
brodovima koji okomito tonu u dubinu,
olupinama, dok napolju usred jula,
i psa mrzi da se mrdne na prašnjavom trgu.
napušten od žene, učenika, posluge.
Izgleda umorno, ko bi to pomislio,
smrtno umoran. Sve je oker, bez senke,
ukočeno i pritajeno, kao u nekoj
zloj večnosti; jedino slika nije. Slika
je sve veća, biva polako sve mračnija, popunjava
se senkama, čeličnoplavo, zemljanosivo, tamnoljubičasto,
caput mortuum; popunjava se đavolima, jahačima,
pokoljima, sve dok se propast sveta
srećno ne završi, a slikar,
za trenutak tek, ustane laka srca;
bezumno veseo, kao dete,
kao da mu je poklonjen život,
poziva, još isto veče,
ženu , decu, prijatelje i neprijatelje,
na vino, sveže gomoljice i šljuke,
dok napolju rominja prva jesenja kiša.
