SLUTNJA ZIME
Polako, leto se završavalo pljuskom kiše.
J. Hristić
Uvek, na kraju, mora biti taj pljusak.
Zamišljena međa između lakoće i ozbiljnog -
Završili smo svoja putovanja,
željni sunca i igre - svega!
Još jedno leto iza nas, i more,
veliki sentiment, u kojem bi se mogli udaviti.
Napuštali smo naše zimske kaveze, kao
obavezu održavanja plamena u peći,
drhtavicu smetova, svet u snu.
Završili smo s pejzažima, kroz prozor
autobusa u suncu, svetlucavoj vodi zalaska.
Dok putem isplovljavamo
ka dobrim starim sobama vidim nestvarni su...
Gradovi, kao preslikani, na vodi.
U noći, dok duša spava otvorenih očiju.
Gradove u kojima smo mogli poživeti,
daleko od svojih, vraćajući se sebi.
Isprali nakupljenu kišnicu otrova.
Na trenutak odložili maske.
Patetika roni iz vozačevog kasetofona,
ka zavičaju.
U istoj sobi počeli, u istoj okončaćemo,
S ponovnom slutnjom zime.
Prisećajući se lakoće,
stvarnosti svojih udova...
U senovitom kutu sobe ta maska čeka.
Jasmina Topić
