O TAJNI DEGRADACIJE
Svako ko odbacuje racionalistički mit o "progresu" i interpretaciju istorije kao neprekinuti, pozitivni razvoj čovečanstva, naći će se vremenom privučen ka pogledu na svet koji je uobičajen za sve tradicionalne kulture i koji ima, u svome središtu, pamćenje procesa degeneracije, postepenog zamračenja ili kolapsa prethodnog, višeg sveta. Kako dublje prodiremo u to novo (i staro) tumačenje, sučeljavamo se sa različitim problemima, među kojima je najvažnije pitanje tajne degeneracije.
U svom doslovnom smislu, ovo pitanje nikako nije novo. Dok razmišljamo o veličanstvenim ostacima kultura čije ime nije čak ni doprlo do nas, ali koje su prenele, makar preko svojih fizičkih ostataka, veličinu i moć koje su bile više od zemaljskog, jedva da je iko propustio da postavi sebi pitanja u vezi smrti kultura i da oseti neadekvatnost objašnjenja koja se obično daju tom prilikom.
Možemo zahvaliti grofu Gobinou za najbolji i najpoznatiji rezime ovog problema, a takođe i za majstorski kriticizam glavnih hipoteza o tome. Njegovo rešenje na bazi rasne misli i rasne čistoće takođe ima dosta istine u sebi, ali ono zahteva da bude prošireno sa nekoliko opservacija koje se tiču višeg reda stvari. Jer bilo je mnogo slučajeva u kojima je kultura kolabirala, iako je rasa koja ju je stvorila ostala čista, što je posebno jasno kod određenih grupa koje su patile od sporog, neizbežnog nestanka, mada su ostale u toj meri rasno izolovane kao da su bile ostrva. Jedan primer pri ruci je slučaj Šveđana i Holanđana. Ovi narodi su u istom rasnom stanju danas u kakvom su bili pre dva veka, ali je danas malo tragova njihove herojske dispozicije i rasne svesti koju su nekada posedovali. Druge velike kulture izgleda da su prosto ostale stojeći, mumificirane: one su dugo bile iznutra mrtve, pa je bio dovoljan najslabiji udar da ih obori. To je bio slučaj, na primer, sa drevnim Peruom, tom gigantskom solarnom imperijom koja je bila uništena od strane nekoliko avanturista pokupljenih od najgoreg ološa Evrope.
Ako gledamo u tajnu degeneracije sa isključivo tradicionalističke tačke gledišta, još je teže potpuno je razrešiti. U tom slučaju, to je pitanje podele svih kultura u dva glavna tipa. Na jednoj strani imamo tradicionalne kulture čiji su principi identični i nepromenljivi, uprkos svim razlikama uočljivim na površini. Osa ovih kultura i vrhunac njihovog hijerarhijskog reda sastoji se od metafizičkih, nadindividualnih sila i akcija, koje služe da objave i opravdaju sve što je tek ljudski, privremeno, samo predmet nastajanja i "istorije". Sa druge strane je "moderna kultura", koja je faktički antitradicija i koja iscrpljuje sebe u stvaranju čisto ljudskih i ovozemaljskih situacija i u potpunom razvoju ovih, u traganju za životom, potpuno odvojenom od "višeg sveta".
Sa polazašta potonjeg, čitava istorija je degeneracija zato što pokazuje univerzalnu deklinaciju ranijih kultura tradicionalističkog tipa i presudni i nasilni uspon nove, univerzalne civilizacije "modernog " tipa. Iz ovoga se rađa dvostruko pitanje.
Prvo, kako je ikada bilo moguće da se ovo dogodi? Postoji logička greška koja je u osnovi cele doktrine evolucije. Nemoguće je da više može da nastane iz nižeg, a veće od manjeg. Međutim, zar se sa istom teškoćom ne suočavamo u rešenju pitanja doktrine involucije? Kako je uopše moguće da nešto što je više padne? Ako možemo da načinimo proste analogije, bilo bi lako odgovoriti na ovo pitanje. Zdrav čovek može da oboli; bezgrešnik može da se okrene grehu. Postoji prirodni zakon koji svako uzima zdravo za gotovo: po kome svako živo biće počinje sa rođenjem, raste i jača, a onda dolazi starost, slabljenje i dezintegracija. I tako dalje. Ali, to je samo iznošenje stavova, a ne objašnjavanje, čak i kad bi dozvolili da se ovakve analogije stvarno odnose na gorepostavljeno pitanje.
Drugo, nije samo stvar u objašnjavanju mogućnosti degeneracije određenog kulturnog sveta, nego i mogućnost da degeneracija jednog kulturnog kruga može da pređe na ljude van tog kruga i povuče ih sa sobom. Na primer, mi ne moramo samo da objasnimo kako je antička zapadna stvarnost kolabirala, već, takođe, treba da pokažemo razlog zbog koga je bilo moguće da "moderna" kultura praktično pokori čitav svet, i zašto je ona posedovala moć da okrene toliko mnogo naroda od svih ostalih vrsta kulture, i da drži primat i tamo gde je status tradicionalne vrste izgledao živ (treba da se setimo samo arijevskog Istoka).
Osvrćući se na ovo nije dovoljno reći da se bavimo samo materijalnim i ekonomskim osvajanjem. Ovaj pogled izleda vrlo površan iz dva razloga. Na prvom mestu zemlja koja je pokorena na materijalnoj bazi, takođe doživljava, na duge staze, uticaje više vrste koji odgovaraju kulturnom tipu osvajača. Možemo tvrditi, u stvari, da evropsko osvajanje, skoro svuda, seje seme "evropeizacije", tj. "moderni" racionalistički, individualistički način mišljenja, neprijateljski prema tradiciji. Drugo, tradicionalni koncept kulture i države je hijerarhijski, a ne dualistički. Njegovi nosioci ne mogu nikada da se poistovete, bez teških posledica, principima "ostavi Cezaru ono što je Cezarovo " i "Moje carstvo nije od ovog sveta". Za nas "tradicija" je pobednička i kreativna prisutnost u svetu onoga što "nije od ovog sveta", tj. Duha, shvaćenog kao sila koja je moćnija od bilo koje tek ljudske ili materijalne.
Ovo je osnovna ideja autentično tradicionalnog pogleda na život koji nam ne dopušta da govorimo sa prezirom tipičnim za materijalna osvajanja. Naprotiv, materijalno osvajanje je znak, ako ne duhovne pobede, ono bar duhovne slabosti, ili vrste duhovnog "odstupanja", u kulturama koje su pokorene i gube svoju nezavisnost. Svuda gde je Duh, koga smatramo jačim faktorom, bio prisutan, nikad mu nisu nedostajala sredstva vidljiva ili nevidljiva - da se suprotstavi oponentskoj tehničkoj i materijalnoj superiornosti. Ali to se nije desilo. Treba zaključiti da je ta degeneracija bila sakrivena iza tradicionalne fasade svakog naroda koga je "moderni" svet bio u stanju da pokori. Zapad onda mora da je kultura u kojoj je kriza, koja je već univerzalna, poprimila svoju najakutniju formu. Tu se degeneracija ispoljavala, da tako kažemo, razornošću nokauta, a kada je stupila na scenu povukla je sa sobom, s većom ili manjom lakoćom, ostale narode kod kojih se involucija nije toliko "razvila", ali čija je tradicija izgubila svoju originalnu snagu, tako da ti narodi više nisu bili u stanju da zaštite sebe od spoljnjeg napada.
Na ovaj način, drugo pitanje je rešeno rešavanjem prvog. Ovo je uglavnom pitanje objašnjavanja značenja i mogućnosti degeneracije, bez osvrta na druge okolnosti.
Zbog toga moramo biti načisto sa jednom stvari: greška je prihvatiti da je hijerarhija tradicionalnog sveta zasnovana na tiraniji viših klasa. To je jasno "moderna" koncepcija, potpuno nepoznata tradicionalnom načinu razmišljanja. Tradicionalna doktrina u suštini definiše duhovnu akciju kao "akciju bez delovanja"; ona govori o "nepokrenutom pokretaču''; svuda koristi simbolizam "pola", nepromenljive osovine oko koje se vrti svaki zapoveđeni pokret (i drugde smo pokazali da je to značenje svastike, "arktičkog krsta"); ona uvek naglašava "olimpijsku" spiritualnost i autentični autoritet, kao i način ophođenja prema podređenima, ne kroz nasilje, već kroz "prisutnost" i konačno koristi poređenje sa magnetom, u njemu leži odgovor na naše pitanje, kao što ćemo sada videti.
Jedino danas neko može pomisliti da su autentični nosioci Duha, ili Tradicije, nagonili narod kako bi im se isti pokorio i stavio ih na njihovo mesto - ukratko, da su oni "manipulisali" narodom ili imali bilo kakav lični interes u uspostavljanju i održavanju ovih hijerarhijskih odnosa pomoću kojih očigledno postaju vladari. To bi bilo besmisleno i glupo. Priznanje od strane pripadnika niže grupe je stvarna osnova bilo kog tradicionalnog rangiranja. Ne treba višem niže, nego obrnuto. Suština hijerarhije je da nešto postoji kao stvarnost u određenoj grupi ljudi, a što postoji kod ostalih samo u obliku ideala, slutnje, kao neskoncentrisani napor. Zbog toga su drugi sudbonosno privučeni prvima, i njihova niža pozicija nije subordinacija nečemu stranom, već više svom sopstvenom, stvarnom "ja". U ovome leži tajna za sve one spremnosti za žrtvovanje, svog heroizma, sve lojalnosti, tipične za tradicionalni svet, i na drugoj strani, prestiža, autoriteta i hladne sile u koju ni najnaoružaniji tiranin ne može nikada da se pouzda.
S ovim na umu, došli smo ne samo blizu problema degeneracije, već, takođe, mogućnosti pojedinačnog pada. Nismo li možda umorni od slušanja da uspeh svake revolucije ukazuje na slabost i degenerisanost prethodnih vladara? Razmišljanje ove vrste je veoma jednostrano. Ovo bi stvarno bio slučaj ako bi divlji psi bili vezani i onda se odjednom oslobodili: to bi bio dokaz da su ruke koje su držale njihove uzice postale nesposobne ili slabe. Ali stvari su uređene vrlo različito u okviru spiritualnog rangiranja čuju smo stvarnu osnovu gore objasnili. Hijerarhija degeneriše i moguće ju je zbaciti samo u jednom slučaju: kada se individua degeneriše, kada upotrebljava svoju osnovnu slobodu da negira Duh, da odseče, odvoji svoj život od bilo kakve vrednosne tačke, i da postoji "samo za sebe". Tada se kontakti kidaju, metafizička tenzija kojoj tradicionalni organizam duguje svoje jedinstvo, povlači, svaka sila popušta na svome putu i konačno se oslobađa. Vrhovi, svakako, ostaju čisti i neoskrnavljeni u svojoj uzvišenosti, ali ostatak, koji zavisi od njih, sada postaje jedna lavina, masa koja je izgubila svoju ravnotežu i pada, u početku neprimetno, ali sa svakim novim pokretom akceleracije sve niže prema dubinama i najdubljim nivoima doline. Ovo je tajna svake degeneracije i revolucije. Evropljanin je prvo ubio hijerarhiju u sebi samom, iskorenjujući svoje unutrašnje sposobnosti, kojima su odgovarale osnove reda koga je tada on uništio i u spoljnom svetu.
Ako hrišćanska mitologija pripisuje pad čoveka i pobunu anđela oslobođenju volje, onda ona dolazi do istog zaključka. On se tiče zastrašujućeg potencijala koji živi u čoveku, koji je u stanju da upotrebi slobodu da bi uništio duhovno i da bi zabranio sve što bi moglo da mu obezbedi njegovu nadprirodnu vrednost. Ovo je metafizička odluka: nit koja se provlači kroz istoriju u najrazličitijim oblicima tradiciomrzačkog, revolucionarnog, individualističkog i humanističkog duha, ili ukratko "modernog" duha. Ova odluka je jedini pozitivni i odlučan uzrok u tajni degeneracije, destrukcije Tradicije.
Ako ovo shvatimo, možemo verovatno da razumemo smisao onih legendi koje govore o misterioznim vladarima koji "večito" postoje i nikada ne umiru (senke uspavanog imperatora ispod planine Kifhojzer!). Takvi vladari mogu da budu ponovo otkriveni samo kada neko dostigne spiritualnu celovitost i probudi u sebi samom kvalitet slično onome kako metal odjednom "oseća magnet", nalazi magnet i neodoljivo se orijentiše i pokreće prema njemu. Za sada se moramo ograničiti na ovaj nagoveštaj. Kompletno objašnjenje legendi ove vrste, koje dolazi do nas iz najdrevnijeg arijskog izvora, odvelo bi nas isuviše daleko. U sledećoj prilici mi ćemo se verovatno vratiti tajni rekonstrukcije, "magiji" koja je sposobna da uzdigne palu masu do neizmenjivih, usamljenih i nevidljivih vrhova koji su, još uvek, tamo u visinama.
Julijus Evola
"Dojčes Folkšturm" broj 11, 1938.
