Između kompjutera, olovke i pisaće mašine
prolazi mi pola dana. Jednom će to biti pola veka.
Živim u stranim gradovima i ponekad razgovaram
sa stranim ljudima, o stvarima koje su mi strane.
Slušam muziku: Baha, Malera, Šopena, Šostakoviča.
U muzici nalazim snagu, slabost i bol, tri stihije.
Četvrta nema imena.
Čitam pesnike, žive i mrtve, od njih učim
istrajnost, veru i ponos. Pokušavam da razumem
velike filozofe – najčešće uspevam
da shvatim samo mrvice njihovih dragocenih misli.
Volim dugo da šetam pariskim ulicama
i posmatram svoje bližnje, oživljene zavišću,
požudom ili gnevom i srebrn novac
koji prelazi iz ruke u ruku i lagano gubi
svoj okrugli oblik (otire se carev profil).
Odmah pored raste drveće, ne izražavajući ništa,
ako se ne uzme u obzir zeleno, ravnodušno savršenstvo.
Poljima hodaju crne ptice, koje neprestano
nešto čekaju, strpljive poput španskih udovica.
Nisam više mlad, ali još uvek ima starijih od mene.
Volim dubok san, kad me nema,
i brzu vožnju biciklom seoskim puteljkom, kada topole i
kuće nestaju kao kumulusi na vedrom nebu.
Ponekad mi se obraćaju slike u muzejima
i naglo iščezava ironija.
Obožavam da posmatram lice svoje žene.
Jednom sedmično, u nedelju, telefoniram ocu.
Svake druge sedmice nalazim se sa prijateljima,
tako jedni drugima ostajemo verni.
Moja zemlja oslobodila se jednog zla. Hteo bih
da posle toga usledi još jedno oslobađanje.
Mogu li u tome pomoći? Ne znam.
Istina nisam dete mora,
kako je za sebe napisao Antonio Maćado,
već dete vazduha, metvice i violončela,
i svi putevi visokog društva
ne ukrštaju se sa stazama života, koji zasad
pripada meni.
Prevela Biserka Rajčić
