(predavanje)
Želim prvo da vam se zahvalim što ste me primili među vas.
Mnoge stvari nas povezuju, počev od ovog zajedničkog pitanja koje postavljamo,
svako sa svog mesta: Šta znači čitati? Kako čitati? Zašto čitati? Pa ipak,
jedna stvar nas razdvaja koju se neću truditi da prikrijem: već dugo vremena
nemam nikakvog pedagoškog iskustva: današnji licej, kolež i škola su mi
nepoznati; a moja lična praksa podučavanja — koja mi je veoma važna — u Ecole
des hautes etudes, krajnje je sporedna, krajnje anomična, unutar samog
postškolskog podučavanja. No, imajući u vidu da je ovo kongres, čini mi se da
bi bilo bolje da svako iskaže svoj lični glas, glas svoje prakse; neću se dakle
truditi da se pridružim, da podražavam nekakvu pedagošku kompetenciju koja mi
nije svojstvena; zadržaću se na slučaju pojedinačnog čitanja (kao što je i
svako čitanje?), čitanju subjekta koji jesam, koji verujem da jesam.
Po pitanju čitanja nalazim se u stanju velike doktrinarne
zbunjenosti: doktrine o čitanju nemam, dok se sa druge strane doktrina o
pisanju polako iscrtava. Ova zbunjenost katkad doseže i do same sumnje: ne znam
da li uopšte treba imati doktrinu o čitanju; nije li čitanje u biti višestruko
polje rasutih praksi, nesvodljivih učinaka, i nije li stoga samo čitanje čitanja,
Meta-čitanje, išta drugo do prasak ideja, strahova, želja, zadovoljstava,
prigušivanja, o kojima valja govoriti vrlo postupno, shodno slici mnoštva
radionica iz kojih se sastoji ovaj kongres.
Neću se truditi da umanjim svoju zbunjenost (nemam, uostalom,
ni načina za to), već samo da je situišem, da shvatim razgraničenje čija je
predstava čitanja očito moj predmet. Odakle krenuti? Pa možda od onoga što je
omogućilo modernoj lingvistici da se pokrene: od pojma pertinencije.
1. Pertinencija
Pertinencija, to je — ili je bar bila — tačka gledišta u
lingvistici sa koje izabiramo da posmatramo, ispitujemo, analiziramo jedan tako
raznorodan i neujednačen skup kakav je jezik: tek pošto je odlučio da jezik
posmatra sa stanovišta smisla, i isključivo sa tog stanovišta, Sosir je prestao
da tapka u mestu, da se zaluđuje, i mogao je da osnuje jednu novu lingvistiku;
tek odlučivši da glasove razmatraju isključivo pod pertinencijom smisla,
Trubeckoj i Jakobson su dozvolili razvoj fonologije; tek prihvativši da, uprkos
mnogim drugim mogućim razmatranjima, u stotinama narodnih priča vidi samo
stalne i povratne situacije i uloge, ukratko forme, Prop je zasnovao
Strukturalnu analizu priče.
Kada bismo mogli dakle da se odlučimo za jednu pertinenciju
koja bi nam omogućila ispitivanje čitanja, mogli bismo da se nadamo polaganom
razvoju jedne lingvistike, ili semiologije, ili jednostavno (da se ne bismo
preopteretili dugovima) Analize čitanja, anagnosisa, anagnoze: Anagnosologije:
zašto da ne?
Nažalost, čitanje još uvek nije susrelo svog Propa ili Sosira;
tu željenu pertinenciju, sliku olakšanja za naučnika, mi ne nalazimo — ili bar
ne još: prethodne pertinencije ne odgovaraju čitanju, ili ih barem ovo
prevazilazi.
1. U polju čitanja nema pertinencije objekata: glagol čitati, očigledno
daleko tranzitivniji od glagola govoriti, može biti zasićen, katalizovan,
hiljadama objekata: čitam tekstove, slike, gradove, lica, pokrete, scene itd.
Ovi objekti su toliko raznorodni da ih ne mogu ujediniti ni u kakvu
supstancijalnu niti formalnu kategoriju; mogu samo da im iznađem jedno
jedinstvo namere: objekat koji čitam postoji isključivo mojom namerom da čitam:
on je jednostavno: za čitanje, legendum, zavisan od fenomenologije, a ne
semiologije.
2. U polju čitanja — a ovo je veći problem — nema ni
pertinencije nivoa, ne postoji mogućnost da se opišu nivoi čitanja, jer ne
postoji mogućnost da se zaključi lista tih nivoa. Naravno, postoji izvor
grafičkog čitanja: to je učenje slova, napisanih reči; ali, s jedne strane,
postoje čitanja bez učenja (čitanje slika) — bar bez tehničkog učenja, ako ne
kulturnog — a s druge strane, pošto je ta techne usvojena, ne znamo gde da
zaustavimo dubinu i rasutost čitanja: uhvativši jedan smisao? Koji smisao?
Denotativan? Konotativan? To su artefakti, rekao bih etički, jer denotativno
značenje teži da prođe kao jednostavno, istinito značenje i da postavi jedno
pravilo (koliko ljudi je umrlo za jedno značenje?), dok konotacija dozvoljava
(i to je njena moralna prednost) da se da pravo višestrukom značenju i da se čitanje
oslobodi: ali dokle? Do u beskonačnost: nema strukturnih stega koje bi
zatvorile čitanje: mogao bih pomeriti u beskonačnost granice čitljivosti,
odlučiti da je konačno sve čitljivo (ma koliko nečitljivo delovalo), ali
takođe, u suprotnom, odlučiti da u osnovi svakog teksta, ma kako čitljivo bio
on zamišljen, ima, ostaje nešto nečitljivo. Znanje-čitanje može biti
zaokruženo, provereno u svom početnom stadijumu; ali ubrzo ono ostaje bez
osnova, bez pravila, bez stupnjeva i bez svršetka.
Za tu teškoću iznalaženja pertinencije koja bi omogućila
osnivanje koherentne Analize čitanja možemo smatrati da smo mi odgovorni, zbog
nedostatka duha. Ali možemo takođe pretpostaviti da je im-pertinencija urođena
čitanju: nešto će, statutarno, doći da pomuti analizu objekata i nivoa čitanja,
i time upropastiti ne samo svako istraživanje pertinencije u Analizi čitanja,
već, šta više, možda i sam koncept pertinencije (pošto se izgleda isto to usput
zbiva lingvistici i naratologiji). To nešto mislim da sam u stanju da imenujem
(na jedan, uostalom, banalan način): to bi bila Želja. Zato što je svako
čitanje prožeto Željom (ili odbojnošću), Anagnosologija je teška, možda
nemoguća — uvek kada postoji mogućnost da se ostvari tamo gde je ne očekujemo,
ili bar ne tačno tamo gde je očekujemo: prema tradiciji — skorašnjoj —
očekujemo je sa strane strukture; i nesumnjivo imamo u neku ruku i razloga za
to: svako čitanje se odigrava unutar jedne strukture (bila ona višestruka,
otvorena), a ne u tobož slobodnom prostoru nekakve tobožnje spontanosti: ne
postoji „prirodno”, „divlje” čitanje: čitanje ne prevazilazi strukturu; ono joj
je podređeno: treba je i poštuje; ali ono je i izokreće. Čitanje bi bilo pokret
tela (pošto se podrazumeva da čitamo telom) koji istovremeno postavlja i kvari
svoj poredak: unutrašnji dodatak izokretanja.
2. Potiskivanje
Ne interesuje me da konkretno govorim o promenama želje za
čitanjem; između ostalog, ne mogu da odgovorim na ovo uznemirujuće pitanje:
zašto Francuzi danas ne žele da čitaju? Zašto, kako se čini, pedeset od sto
njih ne čitaju? Ono što bi nas moglo zaustaviti na trenutak jeste trag želje —
ili ne-želje — koji postoji unutar čitanja , pod pretpostavkom da postoji želja
da se čita. I pre svega, potiskivanja čitanja. Na pamet mi padaju dva.
Prvo proizilazi iz svih stega, socijalnih ili interiorizovanih
hiljadama posrednika, koje od čitanja čine jednu dužnost, gde je sam čin
čitanja određen jednim zakonom: čin čitanja, ili još bolje, ako je moguće reći,
čin da se nešto pročitalo, gotovo ritualni trag neke inicijacije. Ne govorim
dakle o „instrumentalnim” čitanjima koja su neophodna za usvajanje znanja,
tehnike, gde se čin čitanja gubi pred činom učenja; govorim o „slobodnim”
čitanjima koja su pak obavezna: treba da se pročitala Princeza od Kleva, Anti-Edip.
Otkuda dolazi to pravilo? Iz različitih instanci, od kojih je svaka zasnovana
na vrednosti, na ideologiji: prvoborac avangarde treba da je pročitao Bataja,
Artoa. Tokom dugo vremena, dok je čitanje bilo usko elitističko, postojale su
dužnosti univerzalnog čitanja; pretpostavljam da je sa krahom humanističkih
vrednosti došlo i do kraja takvih dužnosti čitanja: zamenile su ih pojedinačne
dužnosti, vezane za „ulogu” koju subjekat uviđa da ima u današnjem društvu;
nije više večnost kulture ta koja nameće pravila čitanja, već ona dolaze od
jedne čudne instance, ili barem zagonetne, koja se nalazi na granici između
Istorije i Mode. Ono što želim da kažem je da postoje zakoni grupe,
mikro-zakoni, od kojih treba imati pravo da se oslobodimo. Ili još: sloboda
čitanja, ma koja bila njena cena, to je takođe sloboda da se ne čita. Ko zna da
li se neke stvari ne menjaju, ko zna da li se neke važne stvari ne dešavaju (u
poslu, u istoriji istorijskog subjekta) ne samo pod uticajem čitanja, već i pod
uticajem zaborava čitanja: onim što bismo mogli nazvati neusiljenostima
čitanja? Ili još: u okviru čitanja, ma koliko to koštalo institucije, Želja ne
može biti odvojena od svoje unutrašnje pulsirajuće negativnosti.
Drugo potiskivanje je možda ono koje dolazi od strane Biblioteke.
Nije naravno reč o tome da se ospori bibliotečka institucija, niti da se
odvrati od njenog neophodnog razvoja; reč je samo, i jednostavno, o tome da se
prepozna trag potiskivanja koji postoji u onoj fundamentalnoj i neizbežnoj crti
Javne Biblioteke (ili samo zajedničke): njenoj faktičnosti. Faktičnost sama po
sebi nije jedan od puteva potiskivanja (Priroda nema ničeg naročito
oslobađajućeg); ako zbog faktičnosti Biblioteke propada Želja za čitanjem, to
je iz dva razloga:
1. Po svom položaju, ma koje bile njene dimenzije, Biblioteka
je beskrajna, time što je uvek (ma kako dobro bila zamišljena) ujedno i izvan i
iznad potražnje: po pravilu, željena knjiga nikada nije tu, dok vam se
preporučuje neka druga: Biblioteka je mesto supstitucije želje; naspram
avanture čitanja ona je stvarnost, time što Želju priziva poretku: uvek
prevelika i premala, ona je u biti neprimerena Želji: da bi iz jedne Biblioteke
izvukao zadovoljstvo, ispunjenje, uživanje, subjekt mora da se odrekne
isticanja sopstvenog Imaginarnog; treba da je završio sa Edipom — ne samo onim
Edipom koji se javlja u dobi od četiri godine, već celog života dokle god se
želi. Ovde se nalazi samo obilje knjiga koje je zakon, kastracija.
2. Biblioteka je prostor koji posećujemo, ali ne i prostor u kojem
živimo. Trebalo bi da u našem jeziku, za koji se pak kaže da je dobro sačinjen,
postoje dve različite reči: jedna za knjigu iz Biblioteke, i druga za
knjigu-kod-kuće (stavimo crtice, pošto je to autonomna sintagma koja se odnosi
na specifičan objekat); jedna za pozajmljenu knjigu — najčešće putem
birokratskog ili magistralnog posredovanja, druga za ščepanu, zgrabljenu,
nabavljenu, uzetu knjigu, kao da je ona već kakav fetiš; jedna za
knjigu-predmet duga (treba je vratiti), druga za knjigu-predmet želje ili
trenutnog zahteva (bez posredovanja). Domaći prostor (a ne javni) oduzima
knjizi svaku funkciju socijalnog, kulturnog i institucionalnog privida (osim u
slučaju cosy-corners-a punih nabačenih knjiga). Zacelo, knjiga-kod-kuće nije
deo sasvim čiste želje: ona je (uglavnom) prošla kroz jedno posredovanje koje
nema ničeg naročito ličnog: novac; trebalo ju je kupiti, samim tim ne kupiti
druge; ali pošto stvari stoje tako kako stoje, sam novac je jedno oslobađanje —
što Institucija nije: kupiti može biti oslobađajuće, pozajmiti sigurno ne: u
okviru furijerističke utopije knjige gotovo ništa ne vrede, ali ipak prolaze
kroz posredovanje novca: obavijene su izvesnim Troškom i od tog trenutka Želja
funkcioniše: nešto je odblokirano.
3. Želja
Šta od Želje postoji u čitanju? Želja ne može da se imenuje,
čak ni da se (za razliku od Potražnje) kaže. Ipak, sigurno je da postoji
izvesna erotičnost čitanja (u čitanju, želja je tu sa svojim objektom, što je
definicija erotičnosti). Za erotičnost čitanja možda ne postoji čistija odbrana
od one epizode u Traganju za izgubljenim vremenom gde nam Prust prikazuje
mladog Pripovedača koji se zatvara u sobice Kombrea da bi čitao (da ne bi
gledao svoju baku kako pati, kojoj se, zabave radi, kaže da će joj muž piti konjak...):
„Penjao bih se na sam vrh kuće da plačem, kraj sale za učenje, pod krovom, u
jednu malu sobu koja se osećala na iris i koju je takođe svojim mirisom
obavijala divlja crna ribizla iznikla napolju među kamenovima zida i čija je
jedna rascvetala grana ulazila kroz poluotvoren prozor. Namenjena nečemu
posebnijem, i vulgarnijem, ta sobica, odakle se preko dana moglo videti sve do
kule Roussainville-le-Pina, dugo vremena mi je služila kao utočište, nema
sumnje zato što je bila jedina koju mi je bilo dozvoljeno da zaključam, za sva
moja zanimanja koja su zahtevale jednu nenarušivu samoću: čitanje, sanjarenje,
suze i slast.”
Tako se željeno čitanje javlja označeno dvema osnovnim crtama.
Zatvarajući se da bi čitao, čineći od čitanja jedno stanje potpune odvojenosti,
skrivenosti, čime se čitav svet poništava, čitalac — onaj ko čita —
poistovećuje se sa dva druga ljudska subjekta — istinu govoreći veoma slična —
čija stanja takođe zahtevaju naglo odvajanje: zaljubljenim subjektom i
mističnim subjektom; Tereza od Avile je upravo od čitanja napravila zamenu za
misaonu molitvu; a zaljubljeni subjekt je, kao što znamo, određen izvesnim
povlačenjem iz stvarnosti, on se odvaja od spoljašnjeg sveta. Ovo dovoljno
dobro potvrđuje da je subjekt-čitalac, subjekt u potpunosti zatočen pod
registar Imaginarnog; sve njegovo ekonomisanje zadovoljstvom sastoji se iz
sređivanja njegovog dvojnog odnosa prema knjizi (to jest Slici), zatvarajući se
da bi bio sam sa sobom, priljubljen uz sebe, s nosom uz sebe, ako smem reći,
poput deteta priljubljenog uz Majku i Zaljubljenog obavijenog oko voljenog
lica. Sobica koji miriše na iris, to je sam rub Ogledala, mesto gde dolazi do
rajskog srašćivanja subjekta i Slike-knjige.
Druga crta koja čini željeno čitanje — o tome nam eksplicitno
govori epizoda iz sobice — jeste ova: pri čitanju sva telesna uzbuđenja su
prisutna, izmešana, isprepletana: fascinacija, ispražnjenost, bol, slast;
čitanje stvara jedno uzbuđeno telo, ali ne rasparčano (bez čega čitanje ne bi
zavisilo od Imaginativnog). Ipak, nešto daleko zagonetnije se da pročitati iz
ove prustovske epizode: čitanje — zadovoljstvo čitanja — bilo bi u nekakvoj
vezi sa analnošću; jedna ista metonimija povezivala bi čitanje, izlučevine i —
kako smo videli — novac.
A sada — ne napuštajući sobu za čitanje — ovo pitanje: postoje li različita
zadovoljstva čitanja? Je li moguća tipologija tih zadovoljstava? Čini mi
se da postoje u svakom slučaju i u najmanju ruku, tri tipa zadovoljstva
čitanja, ili, da budem precizniji, tri puta kojima Slika čitanja može da uhvati
subjekta koji čita. Prema prvom tipu, čitalac sa pročitanim tekstom uspostavlja
fetišistički odnos: uživa u rečima, u određenim rečima, u određenim rasporedima
reči; u tekstu, plaže, ostrvca se iscrtavaju u čije fascinacije uranja subjekt-čitalac,
gubi se; to bi bio tip metaforičkog ili poetskog čitanja; da bi se takvo
zadovoljstvo osetilo da li je potrebno veliko jezičko obrazovanje? Nije
sigurno: čak i jako malo dete u trenutku tepanja poznaje erotičnost reči,
oralnu i zvučnu praksu koja se nudi impulsu. Prema drugom tipu, koji je
suprotan, čitalac je na neki način izvučen ispred, tokom cele knjige, jednom
silom koja je uvek manje ili više prerušena a pripada redu neizvesnosti: knjiga
se malo po malo poništava i baš se u toj nestrpljivoj, ponesenoj potrošnji
nalazi uživanje; reč je naravno pre svega o metonimijskom zadovoljstvu svakog
pripovedanja, ne zaboravljajućI da se i samo znanje ili ideja mogu ispričati,
podređeni pokretu neizvesnosti; i pošto je ovo zadovoljstvo očito vezano za
praćenje onog što se dešava i razotkrivanje onoga što je skriveno, možemo
pretpostaviti da postoji nekakva veza sa hvatanjem prvobitne scene: želim da
iznenadim, posustajem od čekanja: čista slika uživanja, koja ne pripada poretku
zadovoljenja; trebalo bi uostalom u suprotnom ispitati blokiranja, odbojnosti
čitanja: zašto neku knjigu ne dovršavamo? Zašto
Buvar, odlučivši da se zanima za Filosofiju istorije, ne može da završi čuvenu
Bosijeovu Raspravu? Da li je to Buvarova ili Bosijeova greška? Postoje li
univerzalni mehanizmi privlačnosti? Postoji li nekakva erotska logika
Pripovedanja? Strukturalna analiza pripovedanja trebalo bi da ovde sebi postavi
problem Zadovoljstva: čini mi se da odsad za to ima sredstava. Konačno, postoji još treća
avantura čitanja (nazivam avanturom način na koji zadovoljstvo dolazi do
čitaoca): to je, ako se može reći, avantura Pisanja; čitanje je sprovodnik
Želje za pisanjem (sada smo sigurni da postoji izvesno zadovoljstvo
pisanja, iako je ono i dalje veoma zagonetno); nije reč o tome da
obavezno poželimo da pišemo poput autora koga nam se sviđa da čitamo; ono što
želimo je samo želja koju je skriptor imao da piše, ili još: želimo želju koju
je autor imao od čitaoca dok je pisao, želimo ono volite me koje postoji u
svakom pisanju. To je ono što je sasvim jasno rekao pisac Rože Laport:
„Čisto čitanje koje ne priziva neko drugo pisanje je za mene nešto
neshvatljivo. Čitanje Prusta, Blanšoa, Kafke, Artoa, nije mi ulilo želju
da pišem o ovim autorima (niti čak, dodajem, poput njih), već da pišem”. Iz ovakve perspektive čitanje je
zaista jedan vid produkcije: ne više unutrašnjih slika, projekcija, fantazmi, već doslovno rada:
utrošen proizvod se vraća u produkciju, u obećanje, u želju za produkcijom,
i lanac želja počinje da se odvija time što svako čitanje vredi i za pisanje
koje prouzrokuje, do beskonačnosti. To zadovoljstvo produkcije, da li je
elitističko, rezervisano isključivo za virtualne pisce? Sve u našem društvu,
društvu konzumacije, a ne produkcije, društvu čitanja, viđenja i primanja
zvukova, a ne društvu pisanja, gledanja i slušanja, sve je uređeno tako da
onemogući odgovor: ljubitelji pisanja su raštrkani, skriveni, pritisnuti
hiljadama stega, čak unutrašnjih.
To je već civilizacijski problem: ali ja smatram, moje duboko i
stalno ubeđenje je da nikada neće biti mogućno osloboditi čitanje, ako istim
poduhvatom ne oslobodimo i pisanje.
4. Subjekt
Dosta je bilo govora, i pre same pojave Strukturalne analize, o
različitim tačkama gledišta sa kojih autor može da ispriča priču — ili jednostavno
izloži neki tekst. Jedan od načina da se čitalac priveže za jednu od teorija
Pripovedanja, ili u širem smislu jednu od Poetika, bio bi smatrati i njega
samog kao nekoga ko zauzima određenu tačku gledišta (ili sukcesivno više njih);
drugim rečima: posmatrati čitaoca kao jednog od likova, učiniti ga jednim od
likova (čak ne obavezno ni jednim od privilegovanih) fikcije i/ili Teksta.
Demonstracija je data u okviru grčke tragedije: čitalac je onaj lik koji je
prisutan u sceni (bilo to skriveno) i koji sam za sebe čuje sve ono što svaki
od partnera u dijalogu ne čuju; njegovo slušanje je dvostruko (i dakle
virtualno višestruko). Drugim rečima, čitaočevo specifično mesto jeste
paragram, onakav kakav je opsedao Sosira (nije li se tada osećao kao da ludi, on,
naučnik, pošto je bio samo i u potpunosti čitalac?): istinsko čitanje, čitanje
koje bi prihvatalo svoju potvrdu, bilo bi ludo čitanje, ne time što bi
izmislilo neverovatna značenja („protivznačenja?), ne time što bi „bulaznilo”,
već time što bi primilo simultanu mnoštvenost značenja, tačaka gledišta,
struktura, poput prostora koji se proteže izvan zakona koji propisuju
kontradikciju („Tekst” je sama postulacija takvog prostora ).
Zamišljanje jednog potpunog čitaoca — to jest totalno
višestrukog, paragramatičkog — možda je korisno zbog toga što omogućava uvid u
ono što bismo mogli nazvati Paradoksom čitaoca: opšte je prihvaćeno da čitati
znači dekodirati: slova, reči, značenja, strukture, i to je neosporno; ali
gomilajući sva moguća dekodiranja, pošto je čitanje neograničenog pravca,
oduzimajući smislu stupanj zaustavljanja, postavljajući čitanje na slobodan put
(što je njegov strukturni poziv), čitalac je uhvaćen u dijalektički obrt:
konačno, on više ne dekodira, već nad-kodira; on ne dešifruje, on produkuje,
gomila govore, pušta da ovi stalno i neprekidno prelaze preko njega: on je taj
prelaz.
No, to je i samo stanje ljudskog subjekta, barem onog kojeg
psihoanalitička epistemologija pokušava da razume: subjekta koji nije više
misleći subjekat filozofije idealizma, već pre subjekt odvojen od svakog
jedinstva, izgubljen u dvostrukom nepoznavanju svog nesvesnog i svoje
ideologije, i nemajući za potporu ništa do vrtešku jezika. Time želim da kažem
da je čitalac subjekt do kraja, da je polje čitanja polje subjektivnosti koja
je apsolutna (u materijalnom smislu koji ova stara idealistička reč može od
sada imati): svako čitanje počinje od subjekta i od njega je odvojeno samo
retkim i finim posredovanjima, učenjem slova, nešto retoričkih obrta, izvan
kojih će se ubrzo naći sam subjekt u svojoj sopstvenoj, pojedinačnoj strukturi:
ili u onoj koja želi, ili perverznoj, ili paranoičnoj, ili imaginarnoj, ili
neurotičnoj — naravno, i istorijskoj: otuđen ideologijom, rutinom kodova.
Sve ovo je rečeno da bih naznačio da ne bi bilo razumno nadati
se Nauci o čitanju, Semiologiji čitanja, osim ako se ne prihvati da bi jednog
dana bila moguća — kontradikcija u izrazima — Nauka o Neiscrpnom, o
Bezgraničnom premeštanju: čitanje, to je upravo ta energija, radnja koja će
biti shvaćena u tom tekstu, u toj knjizi, čak ono „što se ne da iscrpsti
kategorijama Poetike”; čitanje bi, sve u svemu, bilo neprestano krvarenje kojim
bi se struktura — strpljivo i korisno opisana od strane Strukturalne analize —
stropoštala, otvorila, izgubila, verna po tome svakom logičkom sistemu koji
ništa ne može definitivno da zatvori — ostavljajući netaknutim ono što bi
trebalo nazvati kretanjem subjekta i istorije: čitanje, bilo bi tamo gde se
struktura sluđuje.
(1975)
S francuskog prevela Iva Milić
