Stari televizor sedeo je u praznoj kući i govorio sebi: „Izgleda da mi je dato, naloženo, suđeno da živim usred nečega što moram večito da slušam.“
Hladna decembarska noć. Beskućnica sklupčana u haustoru u Istočnoj 3. ulici u Njujorku obraća se Bogu – a On, kao i obično ni da zucne.
Bik sa glavom dubokog mislioca, stoji sam u polju prekrivenom tankim slojem snega i ne sviđa mu se to što vidi.
Priča mi brat: „Video sam šestoro ili sedmoro ljudi, Azijaca, i kad smo se mimoišli na ulici primetio sam da jedan od njih na grudima nosi kesu i da je unutra neki stari pas. Dok sam ih gledao, shvatio sam da idu u ASPCA nekoliko kvartova niže da ga uspavaju. Bilo je to potresno ali ujedno i divno ispraćanje voljenog kučenceta, sa celom porodicom, babom, dedom i svim ostalima, u povorci.
Moja omiljena pisaljka je još uvek parčence neke grafitne olovke a omiljena hartija mi je poleđina računa za struju. Volim da sedim za kuhinjskim stolom gde moja žena secka luk i roni suze, jer kad god mi ništa ne pada na pamet i ne znam šta da napišem, otvara se frižider i stiže tanjir hladnih špageta ili ogromna pečena šunka da mi pomogne da napišem pesmu.
Sigurnosna kamera
Pas prosi na dve noge
Ispred supermarketa.
Da li su stari Egipćani zviždukali dok su noću prolazili kraj piramida? Da li je zviždao Natanijel Hotorn dok je tabanao mračnim salemskim ulicama? Ja uvek zviždućem kad prolazim pored jedne od nekoliko malih porodičnih grobnica na putu do kuće. Ne znam kako se zove pesmica koju zviždućem, ali da sada je uspešno radila posao i rasterivala duhove.
„Kod prirode najviše volim to kako je ravnodušna prema nama ljudima i ljudskoj patnji. Dok se mi bavimo svojim malim ili velikim tragedijama – vetar duva, lišće šušti na drveću, cveće cveta i vene – ta ravnodušnost je vrlo utešna“, kaže pesnikinja Valžina Mort u intervjuu za New Letters. Slažem se.
Oni bi špijunirali i buve na nekom keru kad bi mogli – a možda to već i rade.
Izgleda da vrane otpočinju dan bračnom prepirkom, pa onda kako dan odmiče imaju sve manje i manje da kažu.
Novinari i studenti književnosti vole da pitaju pesnike da im otkriju tajne njihovog zanata, kao da su oni poznati kuvari u televizijskim emisijama željni da sa svima podele recept, pa će im reći kažu nešto kao: Kupite Oksfordski rečnik engleskog sa 600.000 odrednica i oko 3 miliona citata u nekoj uglednoj knjižari. Neka vam mesar od njega iseče 4-5 kilograma šnicli, stavite ih u tiganj, itd… Posle su razočarani i vidno iznervirani kada im pesnik kaže da on nema blage veze ni kako ni zašto su njegove pesme napisane.
Da budem iskren, ja uvek nešto potajno piskaram. Jednom me je žena uhvatila kako grizem olovku i rekla mi: „Nadam se da više ne pišeš one dosadne pesmičuljke koje nazivaš poezijom?“ „Ne dušo“, odgovorio sam joj, „samo sređujem račune i spremam se da ti posle napišem ljubavnu poruku.“
Moje letnje kajanje: goli mladenci jašu tigra kroz džunglu na slici nekog lošeg imitatora Anrija Rusoa, koju sam mogao da dobijem za pedeset dolara na buvljaku, ali sam kao budala propustio priliku.
„Nemam šta da krijem“, uporno su ponavljali građani raznih policijskih država u prošlom veku, a sada slušamo Amerikance kako to isto govore. Kako je moguće biti i slobodan i nemati nikakvu privatnost, izgleda da im ne ulazi u glavu.
Njegova baba, koja živi sama, noću tumara kroz svoju staru kuću i satima prekoreva ogledala.
Pesma je sat, čudan sat koga je proizvođač napravio tako da stane posle određenog broja otkucaja.
„Čovekova biblioteka je neka vrsta harema. Gledam kako ljudi sa velikim oprezom pokazuju svoje knjige neznancima“, napisao je Emerson u svom dnevniku 1848. Sa elektronskim knjigama i internetom ni čitanje više nije privatni čin. Ustajući sinoć iz kreveta da donesem zbirku Ovidijeve erotske poezije činilo mi se da radim nešto nepromišljeno i subverzivno zbog čega će mi se jednog dana suditi.
Kao mladi pesnici, Džim Tejt i ja smo se oduševljavali Džimijem Rodžersom i njegovim jodlovanjem. Umeli smo da se ušljemamo, da satima puštamo njegove ploče i jodlujemo sa njim. Plan nam je bio da naučimo da jodlujemo kao on, pa da na nekoj pesničkoj večeri zaprepastimo prefinjenu publiku jodlujući kao kauboji posle svake strofe neke naše pesme, pa ili da ispadnemo budale ili da nas avangarda proglasi za genije. Ali nikad se nismo izveštili.
Poštovana Večnosti,
Da li ste sakupljali naše stare pokvarene satove, pa se razmetali njihovim izbledelim sjajem tu i tamo po noćnom nebu?
Stalno razmišljam o prelepoj ženi pored koje sam sinoć prošao na ulici i koju sigurno nikad više neću videti. „Izgubio je glavu i ostatak života proveo tražeći je“, govoriće se o meni.
Ciganka gatara jedne noći sedi za malim okruglim stolom i zadubljeno gleda u iPhone dok čeka mušteriju.
Njegova priča je bila tužna, tužna ljubavna priča koja je zasmejavala svakog ko bi je čuo.
Svaki pesnik na svoj način tuguje nad protokom vremena. To je možda rešenje zagonetke zašto poezija privlači tolike ljude.
„Pre bih slušao drvo nego filozofa“, umeo je da kaže moj stari prijatelj Toni Perniširo, ali sada je drveće bez lišća i nema šta da kaže snegu koji upravo počinje da pada.
„Svi mi opipavamo u mraku“, prošaputao sam usred noći samo da čujem svoj glas.
NYRBlog, 21.01.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Izvornik: Peščanik.net
