Pisati bez razloga*
Valja razmišljati o samom pisanju, naročito o afinitetu dekonstrukcije u odnosu na pisanje. U ovom smislu Belančić se zapravo može vezivati za francuske mislioce (Blanšo, Bart itd.) koji su dalekosežno promenili mišljenje o materijalnosti pisanja ili o linearnosti slova. Blanšo, primera radi, kaže sledeće: "Pisanje nas definitivno menja. Ne pišemo po tome kakvi jesmo, nego se naša egzistencija prilagođava onome šta pišemo. Ali, odakle potiče ono šta ispisujemo?".1 Konvergira ova misao sa rečenicom Rilkea po kojoj "ja jesam ono što stvaram". Pisanje, dakle, raspolaže sa mnom, sa nama, a ne obrnuto. Materijalnost pisanja se opire mišljenju nalik na ideju a koju bismo mogli locirati u prethodeću sferu u odnosu na pisanje, ili s one strane posebnosti jezika. Umotano u materijalnost pisanja, mišljenje posreduje želju da se menja značenje literalnosti koja prestaje da bude društvena razbibriga, puko trošenje vremena. No sve to ne znači činjenicu da dekonstruktivna filozofija može odozgo da dizajnira pisanje, da može da upravlja nad idiosinkratičnim elementima pisanja na osnovu neke stečene "svesti" o pravilima pisanja i da bi ona mogla da kroji zakone za produktivnost tekstualnosti. Dekonstrukcija koja bi tvrdila da je sveprisutna i da žudi za sveobuhvatnim totalitetom, protivrečila bi sebi. Jer, ona veoma dobro zna da je govor o pismu i sam određen praksom pisanja, najzad i sama filozofija je jedan od modusa pisanja. Njena intencija je da pisanje otkrije / prepozna u nekom konkretnom tekstualnom momentu, jer nominalizmu zakona pisanja pripada da se ovaj zakon ispoljava povodom konkretnog pisca ili konkretnog tekstualnog ostvarenja, da tako kažemo, zakon pisanja se uvek vezuje za ekscese, izuzetke. Njegovo pravilo su izuzeci, transregresije, prelasci preko granica, upadi, intervencije, a ne uprosečavanje izraženo u neutralnim pravilima.
Šta podrazumevamo pod pisanjem? Tačnije, pitanje glasi na sledeći način: šta znači pisanje koje izmiče u odnosu na ingerencije razloga? Šta znači napraviti otklon u odnosu na moć-nalog razloga? Šta pretpostavlja pisanje u nedostatku oslonca koji se zove razlog? Šta znači pisati radi pisanja samog? Šta pretpostavlja osiguranje suvereniteta pisanja spram sveta? Prevashodno pobedu nad određenim otporom. Jer, pisanje nije samo upisivanje nekog smisla, oformljenje nekog divljeg materijala, nego prvenstveno otpor. Naime, u pisanju uvek postoji neki nerazorivi vitalistički otpor spram smrti. Ukoliko je život stalni otpor spram smrti, pisanje je ono da u odnosu na život, i ono ne u odnosu na smrt. Pisanje predstavlja odsutnost smrti, skretanje, izbegavanje u odnosu na puteve umiranja. Pisanje, neka to bude dnevnik, ili bilo koji drugi tekst, obezbeđuje preživljavanje, ili, kako će to Žid da kaže na jednom značajnom mestu, pisanje znači preživljavanje samog života i kontinuitet života spram irupcije i apsolutnog diskontinuiteta smrti. U pisanju je locirana smrt-koja se još nije ostvarila, u njemu je utopija da se ono bilo kada, to jest, večito i iznova može da se nastavi... Pisanje, to je utopija večnog povratka; pisanje, to je, utopija mogućnosti ponavljanja. To je utopija, odnosno, istovremeno tragična nemogućnost, jer pisanje sa zahtevom prema odsutnosti smrti uvek predstavlja neku uzaludnost. Onaj ko samorefleksivno piše o pisanju nalazi se, dakle, usred sveokružujućih protivrečnosti.
Pisanje, kao strategija otpora znači i silu, svežanj sile koji se i sam upliće u otpor, to jest, pisanje uvek nailazi na drugu silu. Ovaj protiv-protivotpor će iskušavati svako ko se odvažuje da piše, koji nameće crna slova belom papiru, i upliće se u neizvesnu avanturu pisma. Jer, finalizirane, zaokružene rečenice na površini papira (koji je uvek socijalno kontrolisan i kondicioniran) nisu ništa drugo do trenutačni trijumf, trenutačno nadilaženje inercije papira pomoću materijalnosti pisanja. Pisanje se uvek kreće u prostoru u kojem se rvu suprotstavljene sile da bi se međusobno određivale. O čemu li izveštava pisanje? Samo o otporima koji neodložno, neizostavno stoje pred nama. Dakle, pisanje je otpor spram drugog otpora, ono nas zavodi uvlačenjem u igru opozicija, ono nas drži taocem u pogledu igre naših napora. Vitalizmu pisanja pripada da ono sadrži u sebi jedno strujanje energije, naime, strujanje između pisanja i ne-pisanja. Jer, pisanje stupa na scenu sveta uvek iz nemosti, štaviše, pisanje se neumitno odnosi na nemost, i svako pisanje skriva u sebi nešto što bi trebalo izaći, ali nikad ne dolazi do njegovog potpunog izricanja. Drugačije rečeno, svako pisanje sadrži u sebi neizrecivo, jer se uvek erotski dodiruje sa ne-pisanjem. ]utanje je granična vrednost pisanja. Setimo se da je namera svake političko-institucionalne metafizike da izgladi jame jezika, da uništi višak kretanja jezika. No pisanje nas neprestano podseća na ovaj višak koji se ne može ukrotiti jezikom politike, kanonskim režimima pisanja, jer je ovaj višak ili neizreciv, ili je jedva-izreciv, i nalazi se u prostorima između pisanja i života, u efektima međusobnog aficiranja života i smrti. Materijalnost pisanja je uvek više od pisanja, naravno, ukoliko pod pismom razumevamo talasanje reči u svakodnevnom, tehničko-administrativnom značenju. Apostol dekonstrukcije, Derida, misli upravo na ovu činjenicu kada izjavljuje da je inskripcija svakog traga već izvorno tekst. A da pisanje ne može biti puko socijalno trošenje vremena, neutralno trajanje, znači da se u njemu na vitalistički način objavljuje život koji želi sebe, život koji želi svoj produžetak. Štaviše, uzalud se pisanje pokušava ograničavati (mi, naravno, nikada ne zaboravljamo da je medijum pisanja uvek bio povezan sa državom, sa podelom rada, sa intencijom države da zagospodari prostorom, subjektivnostima, dakle, da je pisanje na najneposredniji način povezano sa praktikovanjem moći). Pisanje prevazilazi odnose ukotvljenih u pozitivnost, ono prevazilazi funkcionalnost. Valja, prema tome, govoriti, bez okolišenja, o agonističkim aspektima pisanja. Povodom njega mora se govoriti o politici u egzistencijalnom smislu: onaj ko ne može da pobedi otpor spram pisanja i sam postaje deo umrtvljenog, tromog poretka. Pisanje je politika književnosti.
Poezija u perspektivi pisanja? XX vek je, jedva da to treba reći, epoha poetske nesreće. U suprotnosti sa prethodnim periodima koji su se mogli pozivati na večnost kao na teleološki izoštreni i utešni izvor, sada valja govoriti o nepovratnom nestanku uteha. Da kažemo zajedno sa Benjaminom: sada večnost više i nije u nekoj ideji, zvezdama na pročišćenom nebu, nego eventualno u naboru neke proste haljine... Poezija, suprotno svim ranijim projekcijama, nije glasnik večnosti, te ona više nije neizbrisivi trag u našem životu, u našem samorazumevanju. To bi ionako protivrečilo dekonstruktivnoj misli o tragu. Postoje samo razasuti tragovi u izvornoj napetosti, razapeti između prisustva i odsustva, između upisivanja i brisanja teksta... I poezija u svetlu pisanja predstavljaju beskonačno lutanje znakova razbacanih po pesku. Anri Mišo je izvanredni primer, te povodom njega se može reći: "Poezija ima po pravilu finu, negovanu kožu, spoljašnjost sklonu modi i prerušavanju, taj simulakrum večnosti. Poezija: naparfemisano trajanje i propast. Ali, ona je iznad svega, lukavstvo koje preokreće nesreću u svoju korist... Ako je poezija, zaista, naparfemisana propast, ona mora da svedoči o svom parfemu i svom propadanju. Zato je pesničko stvaranje najmanje nevino i od svih zanimanja! Jer, ono je najodgovornije. A najodgovornije je zato što je najbliže nesreći, jer ima "najtemeljnije" – kako bi rekli filozofi – iskustvo nesreće".2 Drugi primer: Arto koji je predlagao da se vratimo prenatalnom stanju egzistencije, bez organa. To je jedini način da istovremeno priznajemo nesreću, i da je nadilazimo pesnički, dakle, bez uteha.
Poetski jezik? Ostaje razmišljanje o otklonu jezičnosti pesništva spram pragme jezičkih ispoljavanja, reflektiranje o disociranim odlomcima pesništva spram pragmatičnih ospoljavanja, o prekidima između pesničkog i pragmatskog jezika. Nama ostaje reflektovanje o samoizmeštanju jezika u odnosu na njegovo diskurzivno biće, što jeste izvanredni zadatak pesništva. To je otklon, intervencija u naše jezičko biće koja ne poseduje pogled stvoren izvan jezika, to je produktivna distanca u blizini stvari, a ne takva unija sa stvarima koja podrazumeva supstituciju stvari sa rečima jezika, te se stvara suprotnost između funkcionisanja jezika i njegovog čulnog bića. Pesnička refleksija nije izvanjska, jer pesnik ne može sebe pozicionirati na taj način, ne može stvoriti mesto koje nije zahvaćeno cirkulacijom jezika. To nije objava stopljenosti između reči i stvari, to nije trijumfalna deklaracija o stupanju reči na mestu stvari, nego je istovremeno postavljanje blizine i pomaka sa stvarima u jeziku. I pesništvo, čini se, ne može odustati od toga da iznova stvara ovu blizinu i udaljenost.
Pesništvo je demonstriralo uvid koji kritikuje naknadnost jezičkog izraza u odnosu na navodnu prvotnost doživljaja. No, pesništvo se ne može pouzdati u jezik koji kao Bog Spinoze sve pretvara u imanentni domen samoreferencijalnosti. Okrenutost pesništva prema sebi, koja uostalom kao i u drugim oblicima književnosti, uočljiva u pomenutom veku, ne bi trebalo da se završi u samoreferencijalnosti, ili u nekakvom čistom događaju samorefleksivnosti. Pesništvo se upustilo u tematizaciju moći jezika koji je lišen komunikacijskih dimenzija, ali dovršena depragmatizacija pesničkog jezika neminovno nosi sa sobom hermetičnost. Pesništvo nije izolovano ni od zagađenja funkcionalnog jezika (a i ono može da zagađuje), a nije nezavisno ni od proizvodnje stvarnosti od strane različitih tehničkih kodova koji, kao što dobro znamo, određuje režime percepcije našeg sveta. Ali, zarad nesmetane sigurnosti pesništvo ne bi smelo da se odrekne rizične jezične egzistencije. Kada su Blanšo i za njim Fuko ponavljali da književnost nije jezik koji se sve više približava sebi, da bi na kraju ispoljavao sebe, nego je književnost jezik koji se sve više odvaja od sebe, nalazi sebe u razasutosti znakova, te se iskazuje u spoljašnjosti, tada su izrekli ono bitno i za pesništvo.
Kada Rene Šar tvrdi da nijedan pesnik ne može lako da se oslobodi obaveze sopstvene negacije, tada njegov iskaz možemo povezati sa intencijom da pesnički jezik bude modeliran kao prevazilaženje ćutanja sveta, naime, jezika u kojem pesnik može da utapa svoj identitet. Da nestane u jeziku koji se uobličio kao pesničko delo. Ovde već pomenuti Blanšo je spreman da u takvoj negaciji vidi činjenicu neutralnosti odsustva pesnika, to jest, nužnost da svaki pesnik prolazi kroz neutrum jezika, da se užlebljuje u tu unutrašnju dimenziju jezika. Blanšo veruje da pesnički jezik nikad ne čisti, ne doteruje svakodnevni jezik, nego pokušava da dovede jezik do tačke, praznog mesta gde se ništa ne pojavljuje, gde se zapravo pojavljuje jezik depersonalizovanih tvrdnji koji niko ne govori.
I ovaj neutrum jezika koji on dočarava zaista postoji, najzad i mi smo ga maločas dotakli, govoreći o indiferentnosti jezika, no nisam sklon da ovde prepoznajem neko uleknuće, ili ispoljavanje bića jezika koje se potvrđuje pesništvom. Pesnička inskripcija je pre konfrontacija iskustva onog subjektivnog sa snagom stvaranja jezika, drugačije rečeno, sučeljavanje samoodnosa sa performativnom snagom jeziku. Pesnik, čak, i ako se drži zahteva ispisanog od strane Šara, svedoči samo o želji da se izgubi u jezičkim znacima, ali i o nemogućnosti nestajanja pesničke subjektivnosti. Pesništvo je arhiviranje ove nemogućnosti. Upravo ova nemogućnost oslobađanja od sebe i nestajanja važi kao konstitutivna dimenzija i (za pesničkog) subjekta. A obazre li se na "samoću" koja je svojstvena pesniku, tada valja navesti da je ona dublja, snažnija od bilo kakve psihologizovane samoće, ona je subjektu egzistencijalno suštinska. I u ovome leži ono uznemiravajuće koje ne dopušta spokoj nad (doista, bezdanim) statusom subjekta ni nekoliko decenija posle rasprava o subjektivnosti i jeziku.
Belančićeva razmišljanja teško bismo mogli razumeti bez ovde izvedenih parafraza. Očigledno je da ga privlači način pisanja Radomira Konstantinovića:3 valja izraditi jednu filozofsku perspektivu povodom srpske književnosti, a posle toga dati mogućnost tekstovima da govore, da se iz-govaraju. Nije slučajno da Belančić u nekoliko tekstova (O Dekartovoj smrti, Ahasverovo prokletstvo, Antigona nije više ono što je bila) nalazi za shodno da tematizuje mišljenje pisca Filozofije palanke. Istina, ovi tekstovi nisu sklop socijalno-filozofskih refleksija, nego su upravo nastavljanje mišljenja o pisanju, što sam ovde već prikazao. No, analogije su i te kako primetne, najzad ni Konstantinovićevo pisanje, odnosno, njegove refleksije o palanci se ne mogu pojednostaviti na neku puku sociološku dijagnozu. I ako sam ovde već pomenuo pejzaž srpske književnosti tada valja registrovati da Belančić omogućava govor sledećih pisaca, naime, govor Matije Bećkovića, govor "žrtve pesničke reči", to jest, Dušana Vasiljeva (1900-1924), zatim govor istaknutih, izabranih likova današnje srpske poezije kao što su Jovan Zivlak i Rade Kuzmanović. Belančićeva knjiga je zapravo pokušaj u sledećem kontekstu: šta može da kaže neko ko sistematično recipira učinke dekonstruktivne filozofije, neko ko na originalan način praktikuje dekonstrukciju, o domaćem pesništvu? Šta može da kaže filozofija o poeziji u doba kada je nadređenost filozofije već odavno deo prošlosti? Šta može da kaže dekonstrukcija o raščaranju poezije iz perspektive već ionako raščarane filozofije? Šta može dekonstruktivna filozofija da nauči od poezije?
Šta može da se kaže o solidarnosti filozofije i poezije u svetlu njihove međusobne dekonstruktivne raščaranosti? Evo: "Pisanje bi moglo u izvesnom izmičućem, metaforičkom smislu, da se nazove nekom vrstom plivanja. Bar u onim retkim i neobičnim trenucima kada je u svom elementu, pisanje se, svakako, oseća i ponaša kao riba u vodi. Samo, ostaje otvoreno pitanje: kada je ono zaista u svom elementu?... Nek sintagma "biti zaista u svom elementu" označi, bar ovde skroman zahtev: postavljanje pisane reči, ako ne i njenu zbrinutost, s one strane psiholoških samoobmana i simulacija. Na vrhu jezika mi je tvrdnja: jedino kada pišem osećam se zaista dobro. Ali uvek postoje i protivistine. Skoro da nema istine bez protiv-istine. A ona se ovom trenutku, pojavljuje u liku stolice. Jer, ko je video da se pliva na stolici?!".4
* Milorad Belančić, Zakon pisanja, Medijska knjižara Krug, Beograd, 2007, 201. str.
BELEŠKE:
1 M. Blanchot, L’Espace Littéraire, Paris, 2005, 67.
2 Zakon pisanja, ibid., 18.
3 Pogledaj i njegovu raniju knjigu, Genealogija palanke, Beograd, 2004.
4 Zakon..., ibid., 190.
Izvornik: DKV
