Uvod u Berlinsko Detinjstvo
Valter Benjamin
BERLINSKO DETINJSTVO
oko hiljadudevetstote
Mom dragom Stefanu
O, lepo pečeni stubu pobede
posut zimskim šećerom iz dečjih dana.
Neobjavljena za autorova života, knjiga Berlinsko detinjstvo nastala je, kao iz svog embriona, iz ponešto ranijeg, napuštenog projekta naslovljenog kao Berlinska hronika (Berliner Chronik). Pretežno autobiografski usmerena, Berlinska hronika započeta je 1932, kada je Benjamin prvi put, započinjući svoja samoizgnanička i izgnanička lutanja, boravio na mediteranskom ostrvcetu Ibisa. Razlika između dva rukopisa jeste znatna, ali je i njihova veza očigledna. U najmanju ruku, iz Berlinskog detinjstva uklonjeni su svi elementi koji su se mogli neposredno odnositi na autorovu stvarnu biografiju. Izvršena je odlučna književna metamorfoza. Mnogi elementi su pre-topljeni ili ostali neiskorišćeni. Otuda su iščezle i mnogobrojne reference koje su nedvosmisleno ukazivale na Benjaminova politička uverenja. Posao na preuređivanju, i maltene novom početku, Berlinske hronike preduzet je već s jeseni 1932, i to je datum rađanja Berlinskog detinjstva. Pronađene su mnoge verzije rukopisa, a prevodilac je o svim dostupnim, kao i o tekstu Berlinske hronike (koji su dešifrovali Kiti Štajnšnajder i Geršom Šolem, i prvi put, s pogovorom potonjeg, objavili 1970, Bibliothek Suhrkamp 251), vodio neophodnog računa.
Valter Benjamin
Stihovi navedeni u epigrafu knjige nalaze se, uz izvesnu manju razliku u drugom, i na početnoj stranici rukopisa Berlinske hronike. Dugo se verovalo da su
citat iz nekog nama nepoznatog teksta. Međutim, zahvaljujući Šolemovom srećnom otkriću u fondu Benjaminove rukopisne ostavštine, utvrđeno je, pre dvadesetak godina, da potiču od samoga Benjamina, i da su odjek njegovog opijanja hašišom. Benjamin je, kao što je poznato, u društvu prijateljâ preduzimao, u periodu između 1928. i 1931, u Berlinu i Marseju, svoje opite sa hašišom. O tim iskustvima vodio je pomno svoje zapisnike. U jednom od tih protokola, pisanom očito još pod dejstvom hašiša, zatičemo sledeće rečenice:
Mašta se čini civilizatorskom – kao da sam
ponovo našao
Vesele Žene Vindzorske.
U magli Berlina
Berlinske bajke Gotajlove
O, stubu pobede pozlaćeni kao kolač
Zaodeven šećerom magle u zimske dane
Francuski topovi se naginju
Moje propitivanje
Epigraf je, dakle, svakako sačinjen na osnovu seća-nja na ono što je bilo zapisano nekoliko godina ranije.
Posveta koja se nalazila na prvoj stranici Berlinske hronike najpre je glasila:
Napisano za četvoro mojih dragih prijatelja
Sašu, Gerharda
Asju Lacis
i Frica Hajnlea
Precrtana je debelim crtama drugim mastilom. Saša je Saša Ston, čuveni crtač i fotograf (autor naslovne strane prvog izdanja Jednosmerne ulice), koga je tih godina Benjamin često pohodio. Gerhard je Geršom Šolem. Asja Lacis je prijateljica kojoj je posvećena Benjaminova Jednosmerna ulica. Fric Hajnle je bio veliki prijatelj Benjaminov iz mladosti. Pesnik, ubio se zajedno sa svojom prijateljicom, 1914. godine. Međutim, taj red posvete Šolem je, u prvi mah, bio pogrešno odgonetnuo, kao da je u njemu bilo napisano ime Franca Hesela o kome smo čitaoce obavestili u odgovarajućoj napomeni.
Kako god bilo, posveta je na kraju krajeva pre-crtana, a pored nje, opet drukčijim mastilom, napisano ime Benjaminovog sina, Stefana.
Jovica Aćin
TIERGARTEN1
Promašiti traženu ulicu u nekom gradu ne znači puno. Ali, lutati u nekom gradu kao što se luta po šumi iziskuje školovanje. U tom slučaju, imena ulica onome ko luta moraju govoriti poput lomljave suvih grana, a uličice iz gradskog jezgra odražavati mu doba dana tako jasno poput planinske uvale. Tu umetnost sam kasno naučio; ona je ispunila san čiji prvi tragovi su bili lavirinti na listovima upijača u mojim sveskama. Ne, nisu prvi, jer pre njih postojao je već jedan koji ih je nadživeo. Putanja tog lavirinta, koji nije bio bez svoje Arijadne, vodila je preko Bendlero-vog mosta čiji je blagi luk za mene postao prva padina brežuljka. Cilj je ležao nedaleko od njegovog stopala: Fridrih-Vilhelm i kraljica Lujza. Uzdižući se na svojim kružnim postoljima, štrčali su iz leja kao prizvani magičnim krivinama koje je ispisivao vodeni tok pred njima u pesku. No, radije nego vladarskom paru okretao sam se njihovim postoljima, jer ono što se na njima odigravalo, čak i uz nejasan kontekst tog događanja, bilo mi je prostorno bliže. Da to ima neke veze s mojim lavirintskim spletom prepoznavao sam već počev od širokog, banalnog šetališta koje ničim nije odavalo da tu, u blizini, samo na nekoliko koraka od staze za fijakere i karuce, spava najčudesniji deo parka. Još veoma rano sam o tome primio znak. Tu je, naime, ili nedaleko odatle, morala imati svoj logor ona Arijadna blizu koje sam prvi put, da to više nikada ne zaboravim, upoznao ono za čiji sam naziv tek kasnije saznao: ljubav. Ipak, na njenom izvoru iskrsla je već „Gospođica“2 i prepokrila je kao ledena senka. I tako je taj park, koji je kao nijedan drugi izgledao otvoren za decu, poprimio i za mene, inače, nešto teško, neprotočno. Retko bih uspevao da uočim ribe u Bazenu sa zlatnim ribama.3 Koliko je samo mnogo obećavala svojim imenom Aleja dvorskih lovaca, a kako je malo od toga ispunjavala! Koliko li sam puta uzaludno tragao za grmljem u kome se skrivao kiosk s crvenim, belim i plavim tornjićima u stilu mojih zdanja od kocaka! Kako se samo beznadno svakog proleća vraćala moja ljubav prema knezu Luju Ferdinandu, podno čijih su nogu izbijali prvi šafrani i narcisi! Vodeni tok koji me je odvajao od njih činio mi ih je nepristupačnim kao da su pod staklenim zvonom. S kakvom hladnoćom moralo je u lepoti počivati ono što je kneževsko! I shvatao sam zašto je Lujza fon Landau, pored koje sam sedeo u obdaništu, sve do trenutka kada je preminula, morala da stanuje na Licovljevom keju, tačno naspram razbujalog, divljeg šumarka koji je brigu nad svojim cvetovima poveravao vodama Kanala. Docnije sam otkrio nove kutke; doučio sam i o ostalima. Ipak, nijedna devojka, nikakav doživljaj, niti neka knjiga, nisu mogli ništa novo da mi kažu o toj temi. Otuda, trideset godina kasnije, kada mi se jedan zemljomer, jedan seljak iz Berlina,4 pridružio u povratku u grad, posle duge, usamljeničke odsutnosti iz njega, njegovi koraci pre-secali su ovaj vrt u kome je on zasejao seme tišine. On je išao prvi po tim stazama i svaka od njih bila mu je strma. One su vodile nadole, ako ne već prema maj kama sveg bivstvovanja, svakako prema majkama ovoga vrta.5 Po asfaltiranim stazama kojima je hodao njegovi koraci su odjekivali. Gas koji je obasjavao naš pločnik bacao je dvosmisleno svetlo na to tlo. Male stepenice, vestibile na stubovima, frizove i arhitrave tirgartenskih paviljona – po prvi put smo ih hvatali u reči. No, pre svega je to bio slučaj sa stepenišnim natkrovljima koja su sa svojim vitražima ostala ista kao nekada, čak i ako se njihova nastanjena unu-trašnjost znatno izmenila. Još znam stihove koji su, posle škole, ispunjavali intervale u pulsiranju moga srca kad god bih zastao tokom uspinjanja stepe-nicama. Dopirali su do mene iz tame vitraža gde je neka žena, lebdeći poput sikstinske Madone, s krunom u rukama, izlazila iz zidne niše. Podižući prstima, da bih rasteretio ramena, remenje svoje školske torbe, odgonetao sam: „Rad je ponos građanina / Blagoslov je cena napora.“6 Kućna kapija, tamo dole, zatvarala se sa škripom kao da se neka utvara vraća u grobnicu, u svoj zamak. Napolju je možda kišilo. Jedan od živopisnih prozora, vitraža, bio je otvoren, i po taktu kapi nastavljano je penjanje stepeništem. Ali, među karijatidama i atlantkinjama, anđelčićima i pomo-nama, koje su me nekada gledale, sada su mi najdraže bile one prašnjave, iz roda mudroslovki s praga7 koje paze na korak u život ili u kuću. Jer, one su sebe razumevale na osnovu čekanja. I bilo im je svejedno da li su čekale na nekog stranca, na povratak starih bogova ili na dete koje je, pre trideset godina, sa školskom torbom promicalo pored njih. Pod njihovim se znakom stari Zapad pretvorio u antički, otkuda u susret lađarima duvaju zapadni vetrovi koji im, s njihovim teretom od hesperidskih jabuka, usporavaju plovidbu uz Landverski kanal, da bi pristali blizu Heraklovog mosta. I opet su, kao u mome detinjstvu, hidra i nemejski lav zauzimali mesto u razbujalom, divljem šumarku8 oko Velike zvezde.9
CARSKA PANORAMA
Velika je draž putnih slika, koje su se nalazile u Carskoj panorami, u tome da je bilo svejedno s kojom ste rundom započinjali. Ekran je, u stvari, sa sedištima pred njim, bio kružan i svaka je slika, dakle, prolazila sve stanice odakle ste mogli da je posmatrate kroz dupli prozor u njenoj bledotoniranoj udaljenosti. Mesta je uvek bilo. A naročito potkraj moga detinj-stva, kada je moda već okrenula leđa carskim pano-ramama, uobičajavano je da se putuje ukrug u polupraznoj sali. Muzike, koja je u kasnijim puto-vanjima s filmom delovala uspavljujuće, jer je rastakala sliku kojom je fantazija mogla da se hrani – muzike nije bilo u carskoj panorami. Ali, izgleda mi da je jedan mali efekt, istinski potresan, nadmašivao svu varljivu čaroliju koja je oaze okruživala pa-storalama, a ruševne ostatke zida žalobnim mar-ševima. Bilo je to zvonce koje se oglašavalo na nekoliko sekundi pre nego što će se slika naglo povući da bi ustupila mesto najpre jednoj praznini a potom sledećoj slici. I svaki put kada bi zazvonilo, brda bi sve do svoga podnožja, gradovi sa svim svojim poput ogledala sjajnim prozorima, daleki, živopisni domo-roci, stanice sa svojim gustim oblacima žutog dima, vinogradi s poslednjim svojim listićem, bili duboko prožeti setnom atmosferom rastanka. Po drugi put bio sam ubeđen – jer me je već pogled na prvu sliku u to redovno uveravao – da je nemogućno iscrpsti te divote tokom samo jedne jedine seanse. I tada se rađao naum – nikada ostvaren – da sledećeg dana ponovo dođem. Ipak, pre nego što bih sasvim odlučio, cela ta građevina od koje me je odvajala samo drvena oplata počinjala je da podrhtava; slika je u svome malom okviru zatreperila da bi namah izmakla levo od moga pogleda. Umetnosti koje su tu istrajavale rođene su s devetnaestim vekom. Zapravo ne rano, nego baš na vreme da bi još pozdravile doba bidermajera.10 Godine 1822, otvorio je Dager svoju Panoramu u Parizu. Otada su ti jasni i blistavi dijapozitivi, akvarijumi daljina i prošlosti, bliski svim trkalištima i šetalištima u modi. A tu su, kao i u pasažima i kioscima, dobrohotno obuzimali snobove i umetnike pre nego što će postati zatvorene odaje unutar kojih su deca sklapala prijateljstvo sa zemaljskom kuglom čiji najprijatniji – najlepši, najslikovitiji – od meridijanâ je prolazio upravo kroz carsku panoramu. Kada sam po prvi put stupio u nju odavno je bilo prošlo doba najdivotnijih veduta. No, ta čarolija, čija su poslednja publika bila deca, nije bila ništa izgubila od svoje snage. Tako je ona htela da me uveri jednog poslepodneva pred transparentom u gradiću Eksu da sam se ja već davno igrao u maslinastoj svetlosti koja se probijala kroz lišće platana na prostranom trkalištu Mirabo, u doba koje zaista nije imalo ništa zajedničko sa ostalim razdobljima moga života. Neobično u tim putovanjima bilo je upravo da njihov daleki svet nije uvek tuđ i da čežnja koju su ona u meni budila nije uvek čežnja koja mami ka nepoznatom, nego pre, ponekad, mirnija želja za povratkom kući. Ali, to je možda bilo delo gasnog osvetljenja koje je tako meko padalo na sve stvari. A kada je kišilo, tada mi nije bilo potrebno da zastajem pred plakatima na kojima su bile tačno reprodukovane svih pedeset slika u dve kolone – ulazio sam u salu i tamo sada nalazio, u fjordovima i na kokosovim palmama, istu svetlost koja mi je svečeri obasjavala pult na kome sam radio školske zadatke. Može biti da je neki defekt u osvetljavanju iznenada izazivao ono retko sumračje pri kome bi boja iščezavala iz predela. Tada bi on počivao tu, nemo, pod nekim pepeljavim nebom; bilo je kao da sam tada mogao da čujem vetar i zvona, samo ako bih se bolje usredsredio.
STUB POBEDE11
Isticao se na prostranom šetalištu kao crveni datum na kalendaru s listovima na kidanje. Izgleda tako kao da bi ga s poslednjom obletnicom Sedana trebalo otkinuti. No, kada sam bio mali, nije se mogla zamisliti nijedna godina bez proslave godišnjice pobede kod Sedana. Posle Sedana ostale su samo još vojne parade. Tako, kada se Ujka Kriger [Tata Rata], 1902, posle izgubljenog burskog rata, provezao u kolima Ulicom Tauencin,12 i ja sam tamo stajao u go-mili, sa svojom guvernantom. Bilo je, naime, nezamislivo posmatrati, a ne čuditi se, nekog dobro odevenog gospodina, s cilindrom, zavaljenog na jastuke u kolima i koji je „vodio jedan rat“. Tako se govorilo. Meni je to izgledalo veličanstveno i, istovremeno, ne sasvim prikladno; kao kad bi ta osoba „vodila“ nosoroga ili jednogrbu kamilu i zbog toga postala čuvena. Šta je, dakle, moglo da dođe posle Sedana? S porazom Francuza činilo se da je svetska istorija pokopana u svoj slavni grob, ponad kojeg se uzdizao taj stub poput posmrtne stele i od kojeg se pružala aleja Pobede. Bio sam u četvrtom kada sam se uzverao širokim stepenicima koji su vodili do mramornih vladara toga stuba, i ne bez mračnog predosećanja da će mi se na isti način docnije ponuditi mnogi privilegovani usponi poput ovih stepenica; zatim sam se okrenuo prema dvojici vazala koji su, desno i levo, krunisali zid u pozadini, donekle stoga što su oni bile niže nego njihovi vladari i lakše ih je bilo ispitati, donekle i stoga što sam bio nošen izvesnošću da moji roditelji nisu bili dalje od sada-šnjih moćnika nego što su ovi velikodostojnici to bili od ranijih. Ali, među njima sam najviše voleo onoga koji je na svoj način premošćivao neizmernu provaliju između školca i državnika. Bio je to biskup koji je u ruci držao katedralu što mu je bila poverena, a koja je ovde bila tako mala da sam mogao da je sagradim i svojim kockama za igru. Počev od tada nikada ne bih naišao na Svetu Katarinu a da ne potražim njen točak, niti na Svetu Varvaru a da se ne osvrnem za njenom kulom.13 Nisam bio lišen objašnjenja otkuda je poticala dekoracija na Stubu pobede. No, nisam tačno shvatao šta su značile topovske cevi od kojih je bio sagrađen: da li su Francuzi pošli u rat sa zlatnim to-povima ili da li smo tek mi zlato koje smo im oduzeli pretopili u topove. Bilo je to kao s mojom lepom knjigom, ilustrovanom hronikom toga rata, koja me je, budući da je nikada nisam dočitao, teško opterećivala. Zanimala me je; bliski su mi bili planovi bitaka koje je opisivala; a ipak, nelagoda koju je u meni izazivao njen omot u zlatotisku nije prestajala da raste. Ali, još manje sam blagim smatrao zlato koje je svetlucalo u ciklusu fresaka ovojnog hodnika koji je obvijao donji deo Stuba pobede. Nikada nisam stupio u taj prostor slabo obasjan odbljeskom s njegovog pozadinskog zida; bojao sam se da ću tamo naći ilustrovane prizore od one vrste kakve sam osupnuto zaticao, nikada bez užasavanja, u gravirama Gistava Dorea uz Danteov Pakao. Junaci čiji su podvizi blago svetlucali udno hodnika koji je ovijao Stub izgledali su mi, krišom, baš isto prokleti koliko i grozdovi ljudi koji su, bičevani kovitlacima vetra, živi zatočeni u krvavim stablima, zaleđeni u glečerima, izdržavali paklene muke u tamnim vrtačama. Tako je taj ovojni hodnik bio Inferno, sama suprotnost oreolu milosti koji je, gore, okruživao zračnu Viktoriju. Često su, tokom niza dana, tamo gore stajali ljudi. Izgledalo mi je da se crno izdvajaju na nebu poput figura iz mojih sli-kovnica na isecanje. Kad bih uzimao u ruke makaze i tubu s lepkom, nije li to bilo samo zato da bih, pošto je rad već završen, ponovo prerasporedio takve lutkice pred portalima, iza žbunja, između stubova i svugde tamo gde bi mi se prohtelo? Ljudi tamo gore, u svetlosti,14 bili su stvorenja neke slične blažene proizvoljnosti. Okruženi večnom nedeljom. Ili je to bila neka večna obletnica Sedana?
TELEFON
To bi moglo poticati iz konstrukcije naprave ili iz sećanja, ali izvesno je da šumovi iz prvih telefonskih razgovora odjekuju u mojim ušima znatno drukčije nego današnji. Bili su to noćni šumovi. Nikakva ih muza ne najavljuje. Noć iz koje su dolazili bila je ona koja prethodi svakom istinskom novom rođenju. I zaista je bio novorođenče taj glas koji je spavao u aparatima. Svakoga dana i svakoga časa bio je telefon moj brat blizanac. I zahvaljujući tome mogao sam biti svedok kako je u svojoj dičnoj karijeri prevazišao poniženja iz ranog vremena. Jer, dok su veliki lusteri, zakloni za peći i sobne palme, konzola, jednonožni okrugli stočić i balkonske ograde, koji su nekada pa-radirali u našim salonima, odavno već mrtvi i istrulili, aparat je, nalik junaku iz predanja, koji je donedavno bio osuđen na planinsku klisuru, napustio mračni hodnik i kraljevski ušao u svetle i blistave sobe čije prostore sada nastanjuje mlađi naraštaj. Za nju je on postao uteha u usamljenosti. Zasijao je svetlom po-slednje nade tim beznadnicima koji su hteli da napuste ovaj rđavi svet. Delio je postelju s napuštenima. Bio je kadar i da piskavi glas što ga je poneo iz izgnanstva umekša, dajući mu toplinu. Postojala je, naime, po-treba za drugim tamo gde se svako nadao snatreći njegov poziv ili ga očekivao, drhteći poput grešnika. Među onima koji ga danas koriste retki su koji još znaju kakve je nevolje izazivala njegova pojava u krilu porodice. Šum koji bi on stvarao zvoneći između dva i četiri časa, kada je školski drug hteo još nešto da mi kaže, bio je alarmni signal koji nije samo potresao poslepodnevni počinak mojih roditelja nego i isto-rijsko razdoblje sveta usred koga su se oni odmarali. Razmimoilaženja mnenja sa opšteuobičajenim bili su pravilo, a da i ne spominjem pretnje i psovke koje je moj otac upućivao odeljenju za žalbe. Ali, svoje prave orgije namenjivao je ručici kojoj se posvećivao mi-nutima i minutima, sve do samozaborava. A njegova ruka bila je poput derviša koji se predaje slastima svoga zanosa. Ipak, meni je tada srce tuklo, i u takvim slučajevima bio sam siguran da službenici kao kazna za njen nehat preti srčani udar. U tim vremenima telefon je bio obešen, kao izrod i odbačeno biće, između korpe za prljavo rublje i gasometra, u nekom ćošku u mračnom delu hodnika, odakle je njegova zvonjava još većma terorisala berlinski stan. Kad bih tada dolazio, jedva još gospodareći svojim čulima, posle dugog pipanja po tamnom prolazu, da bih zaustavio uzbunu, te grabio obe slušalice, teške kao đulad, i poturao glavu među njih, bio sam nemi-losrdno izložen glasu koji je tu govorio. Nije bilo ničega što bi ublažilo stranu i onespokojavajuću silu s kojom je on prodirao u mene. Patio sam, nemoćan, što mi on rastura poštovanje vremena, dužnosti i odluka, što mi ništi sopstvenu refleksiju, i poput medijuma potčinjenog glasu koji me se dočepao od one strane, pristajao sam na prvi predlog, kao najbolji, koji mi je izručivan telefonom.
LOV NA LEPTIROVE
Da i ne govorim o putovanjima koje smo ponekad leti preduzimali; svake godine smo išli, pre nego što bih pošao u školu, u letnjikovac u okolini Berlina. Još dugo vremena posle, na te boravke me je podsećala prostrana kutija koja je bila okačena na zidu moje dečje sobe; ona je svedočila o počecima jedne zbirke leptirova čiji su najstariji primerci bili uhvaćeni u vrtu na Pivarskom brdu. Leptirovi kupusari sa izreckanim rubovima, limunasti leptirovi sa odveć sjajnim kri-lima, oživljavali su u mome duhu grozničave lovove koji su me često odvodili daleko od uređenih vrtnih staza, u divljinu u kojoj sam, nemoćan, prisustvovao kovitlacima vetra i mirisa, lišća i sunca, koji bi od-lučivali o letu leptirova. Naglo bi poleteli put nekog cveta, lebdeli nad njim. S podignutom mrežom čekao sam još samo trenutak da opčinjavanje, kojim je cvet izgleda delovao na par krilcadi, završi svoj posao; ali, gle, krhko telo, bez ikakvog pravila, kliznu sa strane da bi nepomično lebdelo nad nekim drugim cvetom, i opet iznenada ga napustilo ne dotaknuvši ga. Kad bi me tako neki lisac ili kalinovik, preko koga bih ja mirno mogao da pređem, svojim oklevanjem, oscilo-vanjem i zastancima izludeo, tada bih najviše želeo da se rastočim u svetlost i vazduh samo da bih nepri-mećen mogao da se primaknem svome plenu i dočepam ga se. I moja se želja ispunjavala do te mere da su me svaki zamah ili uravnotežavanje tih krila, kojima sam bio opčinjen, pretvarali u dah i drhtanje. Među nama je počinjao da vlada stari zakon lova: što sam se većma svim svojim žilicama prilagođavao životinjici, većma u sebi bivao opnokrilac, utoliko je više taj leptir poprimao, u gestama i potezima, boju ljudskog odlučivanja i, konačno, njegovo hvatanje je postajalo cena koju sam morao da platim da bih mogao da povratim svoju ljudsku prirodu. Ipak, kada bi se to dogodilo, predstojao je naporni put koji sam morao da pređem od pozornice svoje lovačke sreće do logora gde su do izražaja dolazili eter, vata, čiode sa šarenim glavicama i pincete iz botaničarske torbice. A u kakvom je stanju za mojim leđima ostajao lovački teren! Trave su bile pogažene, cvetovi pokidani; sâm lovac, sklopivši sporazum sa sopstvenim telom, odbacivao ga je sasvim iza svoje mreže, i nad tolikim razaranjem, nespretnostima i nasiljem – držao je, drhteći a ipak pun oholosti, u prevoju mreže po-plašenog leptira. Tokom tog napornog puta, duh onoga koji je namenjen smrti obuzimao je lovca. Iz tog stranog jezika kojim su se opnokrilac i cvetovi sporazumevali pred njegovim očima, on je sada poimao nekoliko pravila. Njegova žudnja za usmrći-vanjem bivala je manja, a njegova poverljivost utoliko veća. Zrak, ipak, u kome je taj opnokrilac donedavno lebdeo, danas je posve prožet rečju koja, otada, već decenijama nije dospevala do ušiju niti prelazila preko mojih usana. Ona je sačuvala neprozirnu prirodu koju za odraslog imaju imena iz detinjstva. Dugi period zaborava i ćutanja ih je preobrazio. Tako, kroz vazduh pun leptirova, treperi reč Brauhausberg, „Pivarsko brdo“. Na Pivarskom brdu, blizu Potsdama, bio je naš letnjikovac. Ali, ime je izgubilo svu težinu, uopšte ništa više ne sadrži od neke pivare; u svakom slučaju, to je brdo prožeto plavetnošću koja se leti podizala da bi udomila mene i moje roditelje. I otuda Potsdam moga detinjstva počiva u tako plavom vazduhu, kao da su njegovi žalosnici ili admirali, paunove oči i aurore, bili razvejani po jednom od blistavih emajla iz Limoža na kojima se zupčaste puškarnice i zidine Jerusalima izdvajaju iz tamnoplave osnove.
ODLAZAK I POVRATAK
Tračak svetla pod vratima spavaće sobe, u predvečerje, dok drugi još nisu pomišljali na postelju – nije li bio prvi signal putovanja? Ne prodire li taj tračak u dečju noć punu iščekivanja kao što će, kasnije, u noć publike prodirati tračak svetla ispod zavese na pozornici? Verujem da je brod sna koji nas je nekada pohodio često nepomično plutao pred našim krevetima na šumu talasa razgovora i peni zveckanja tanjira, a u ranu zoru nas napuštao, grozničave, kao da je već ostalo za nama putovanje na koje bismo tek hteli da krenemo. Vožnja u nekom klepetavom fijakeru duž Landverskog kanala, i u kome bi mi iznenada zamiralo srce. Svakako ne zbog onoga što je nailazilo ili zbog rastanka; nego me je jalova međusobna pribijenost koja se još održavala, koja je još trajala, koja nije bila proterana daškom putovanja, poput sablasti pred osvit, plavila tugom. Ali, ne zadugo. Jer, kada su kola za sobom ostavila Gradnulicu, u duhu sam već predosećao naše putovanje vozom. Otada su za mene dine Kozerova ili Veningšteta završavale ovde, u Ulici invalidâ, tamo gde su drugi videli jedino gomile šljake štetinske železničke stanice. No, u većini slučajeva, za uranka, cilj je bio bliži. Bila je to, naime, Anhalter, anhaltska stanica, čije ime je poticalo od glavne železničke hale gde je bilo sklonište lokomotiva i gde su vozovi morali da zastanu.15 Nikakva daljina nije bila dalja nego tu gde su se, u magli, susticali njeni peroni. Pa ipak, prominula je i blizina koja me je još doskora obuhvatala. Stan je bio prometnut u sećanje. S njegovim zamotanim tepisima, s lusterima povijenim u juteno platno, s pokrivenim foteljama, s polusvetlom koje je provejavalo kroz žaluzine, on je ostavljao mesta, upravo u času kada bismo kročili na stepenik našeg vagona brzog voza, očekivanju tuđih đonova, stišanih koraka lopova čiji će se tragovi, ubrzo možda, špartajući po parketu, ocrtavati u prašini koja je stigla već, od pre jednog časa, da mirno zaposedne stan. Događalo se zato da sam se svaki put s letnjeg odmora vraćao kao beskućnik. I poslednja rupa, podrumsko stanište, gde je svetiljka već sijala – a nije bilo potrebno da tek bude upaljena – zasluživala je moju zavist u poređenju s našim, u tamu uronjenim stanom na Zapadu. Kada bismo se vraćali iz Banzina ili Hanenklea, dvorišta su mi, tako, pružala mnoga mala, tužna utočišta. Zatim, istina je, grad bi ih opet zatvarao kao da je požalio svoju uslužnost. Kad bi voz duž njih usporavao, bilo je to stoga što bi mu neki signal pred ulazak u stanicu zabranjivao prolaz. Što je on sporije vozio, utoliko se brže izjalovljivala nada da ćemo ikada zamaknuti iza kamenih zidova nadomak roditeljskog stana. Ipak, te prekobrojne minute pred silazak iz voza još i danas imam pred očima. Mnogi pogled možda preko njih prelazi kao preko onih prozora koji, u dvorištima, stoje na oštećenim zidovima i iza kojih svetli lampa.
ZAKAŠNJAVANJE
Časovnik u školskom dvorištu izgledalo je da pokazuje moju krivicu. Stajao je na „zakasnio“. A u hodniku je do mene, iz razredâ pored kojih sam prolazio, dopiralo šaputanje tajnih saveta. Učitelji i učenici u njima bili su prijatelji. Ili je sve bilo tiho, kao da se na nekog čekalo. Bešumno sam dodirnuo kvaku. Sunce je obasjavalo mesto na kome sam stajao. Prokleo sam tada svoj nesrećni dan i otvorio. Izgledalo je da me niko ne prepoznaje. Kao đavo senku Petera Šlemila,16 učitelj je na početku časa prozvao moje ime. I ja više neću doći na red. Tiho sam radio do zvona. Ali, u meni nije bilo osećanja nikakvog blagoslova.
ZIMSKO JUTRO
Svako ima vilu koja ispunjava jednu želju. Ali, samo retki umeju da se sete želje koju su izrekli; i zato će samo retki, u svom kasnijem životu, prepoznati njeno ispunjenje. Ja znam želju koja mi se ispunila, i neću reći da je bila pametnija od one iz dečjih bajki. Ona se u meni obrazovala zahvaljujući svetiljki kada se ova, u rano zimsko jutro, oko pola sedam, primicala mojoj postelji i na pokrivač bacala senku dadilje. U peći je zapalila vatru. Ubrzo me je plamen gledao kao zatočen u nekoj odveć maloj fijoci gde je jedva od uglja mogao da se razmahne. A ipak, bilo je to nešto tako silno što je, sasvim blizu mene, manje od mene, počinjalo da se ustoličava i prema čemu je dadilja morala da se nagne jače nego prema meni. Kada je on bio zbrinut, stavi ona jabuku da se peče u maloj rerni. Uskoro se rešetka s vrata na kaminu ocrtavala u crve-nom odsjaju na parketu. A mojoj sustalosti izgledalo je da će joj ta slika biti dovoljna za ceo dan. Tako je bilo uvek u taj čas; jedino je glas dadilje kvario obred kojim je zimsko jutro uobičajavalo da me poveri stvarima u mojoj sobi. Žaluzina nije bila još podignuta kada sam već prvi put pomakao rezu na vratima peći da bih proverio jabuku u rerni. Katkad ona jedva da je još promenila svoju aromu. Tada bih se strpeo, pošto sam verovao da je osetiti penušavi miris koji je poticao iz jedne ćelije zimskog dana, dublje i još tajanstvenije nego čak da je u pitanju miris bora za Badnje veče. Tu je ležao tamni i topli plod, jabuka, koja mi se primicala poverljiva, a ipak preobražena kao neki dobar poznanik koji je bio na putovanju. Bilo je to putovanje kroz tamnu zemlju užarenosti peći iz koje je jabuka izvlačila aromu svih stvari koje mi je dan pripremao. I zato nije bilo ništa neobično da sam uvek, dok bih grejao ruke na njenim blistavim obrazima, oklevao da u nju zagrizem. Predosećao sam da bi prhki nauk, koji mi je ona darivala svojim mirisom, mogao suviše lako da izmakne na mom jeziku. Taj nauk urezivao bi mi se ponekad toliko u srce da mi je pružao utehu i kada sam već bio na putu za školu. Jednom mi se doista dogodilo tamo, u dodiru s mojom klupom, da se čitava sustalost, koja je izgledala da je nestala, odjednom vratila udeseto-stručena. A s njom i želja: moći se ispavati. Izrekao sam je, svakako, hiljadu puta i, kasnije, ona mi se stvarno ispunila. Ipak, potrajalo je dugo dok je, u svagdašnjoj zaludnosti nada da imam neko mesto i siguran hleb, nisam prepoznao kao uslišenu.
UGAO ŠTEGLICOVE I GENTINOVE ULICE
Tada su se još u svačijem detinjstvu isticale tetke koje nisu više napuštale svoju kuću, koje bi uvek čekale na nas kad god bismo im došli s majkom u posetu i koje bi nam, uvek sa istim crnim kapicama i u istoj svilenoj haljini, iz istog naslonjača, poželele dobrodošlicu. Poput vila koje začaravaju celu jednu dolinu a da, istovremeno, nikada u nju nisu sišle, vladale su one celim nizovima ulica a da se nikada na ulici nisu ni pojavile. Takvim bićima pripadala je tet-ka Leman. Njeno dobro severnonemačko ime pribav-ljalo joj je pravo da, tokom celog jednog naraštaja, bude ustoličena u zatvorenom ugaonom balkonu pod kojim se Šteglicova ulivala u Gentinovu ulicu. Ulični ugao spadao je među one koje jedva da su dotakle promene poslednjih trideset godina. Na njega je, u međuvremenu, popao veo koji ga je sakrio od mojih dečjih očiju. Za mene se, naime, tada on još nije ni zvao po Šteglicu. Svoj naziv dugovao je ptici štiglic. A nije li moja tetka tu boravila poput ptice, u svome kavezu, koja ume da govori? Svaki put kada sam ulazio u taj kavez, on je bio ispunjen cvrkutanjem te crne pričice koja je bila odletela daleko od svih gnez-dašca i svih poljskih dobara gde su njeni rasejani preci jednom boravili, i koja je u svome sećanju sačuvala oba imena – selâ i rodova Trgovišta – koja su često bila upravo istovetna. Tetka je znala veridbe, kuće, srećne i nesrećne slučajeve svih Šenflisovih, Raviče-rovih, Landsbergovih, Lindenhajmovih i Štargar-dovih, koji su nekada, trgovci stokom i žitom, na-seljavali Brandeburško trgovište i Meklenburg. No, sada, njihovi sinovi i, možda, njihovi unuci, osećali su stari Zapad kao svoj zavičaj, u ulicama koje su se zvale po pruskim generalima, a ponekada i po gra-dićima iz kojih su oni došli ovamo. Često bih, docnije, dok je moj brzi voz proletao pokraj takvih zabačenih zaselaka, s visokog nasipa gledao salaše, imanja, senjake i zabate, i pitao se: nisu li možda upravo ovde davno za sobom ostavili svoje senke roditelji one male starice kod koje sam kao dečak odlazio? Tamo bi mi glas loman, krhak poput stakla, poželeo dobar dan. Ipak, nijedan glas nije bio tako tanano izatkan, i u sazvučju sa onim što me je očekivalo, kao glas tetke Leman. Tek što bih ušao, u stvari, ona bi se pobrinula da se pred mene stavi velika staklena kocka u kojoj je bio prikazan prizor celog jednog rudnika u punoj aktivnosti, u kome su minijaturni rudari, bušači, nadzornici, s vagonetima, pijucima i fenjerima, radili tačno u taktu neke časovničke mašinerije. Ta igračka – ako se to tako može nazvati – poticala je iz doba koje još nije oklevalo da čak i detetu iz bogate građanske kuće dozvoli pogled na mesta rada i mašina. A između svih tih mesta uvek je bio izabiran rudnik, jer on je dočaravao ne samo blaga do kojih se dolazilo napornim radom na korist svih umešnih, nego i srebrno iskrenje iz svojih vena koje je toliko opsenjivalo razdoblje bidermajera, sa Žan-Paulom, Novalisom, Tikom i Vernerom. Taj balkonski stan bio je dvostruko obezbeđivan kao što je i valjalo za mesta koja su u sebi skrivala takve dragocenosti. Odmah posle kućne kapije, levo, bila su, u predvorju, tamnoobojena vrata stana sa zvoncetom. Kad bi se ona otvorila preda mnom, prema gore je vodilo tesno i zagušljivo stepenište, kakvo sam, kasnije, otkrivao samo još u seoskim kućama. U slabom svetlu gasne svetiljke, odozgo, stajala je stara služavka pod čijom sam zaštitom odmah prelazio drugi prag koji je vodio do ulaza u taj mračni stan. No, nisam se mogao ni zamisliti bez neke od tih starih služavki. One su, naime, sa svojim gospodaricama delile blago, ma bilo to samo blago skrovitih uspomena, i ne samo da su ih shvatale već na prvu reč, nego su umele i da ih zastupaju pred svakim strancem sa svom dičnošću. Ni pred kim im to nije polazilo za rukom kao preda mnom koga su, većinom, mnogo bolje razumevale nego svoje gospodarice. Prema njima sam ja, onda, zauzvrat, gajio poštovanje, čak divljenje. Bile su, ne jedino telesno, uglavnom masivnije, moćnije, od njihovih poslodavki, i događalo se da salon, tamo gore, uprkos rudniku ili čokoladi, nije imao toliko da mi kaže koliko predvorje u kome me je stara po-magačica, kada bih došao, rasterećivala mantilčića kao bremena, a kada bih odlazio – natukla bi mi kapu kao da je htela da me blagoslovi.
OSTAVA
Kroz procep odškrinutog ormara za namirnice probija se moja ruka poput ruke nekog zaljubljenika kroz noć. Kad bi se onda odomaćila u tami, pipkala je za šećerom ili bademom, za suvim grožđem ili kom-potom. I poput ljubavnika koji, pre nego što će je poljubiti, grli svoju devojku, čulo dodira je imalo svoj ljubavni sastanak s njima pre nego što će usta okušati njihovu slast. S kakvom se samo predanošću nude med, zrnca korintskog grožđa, čak i riža, umiljavajući se u ruci! Kako je samo strastan susret dvaju bića koja su, najzad, izmakla kašiki! Zahvalna i divlja, nudi se ovde marmelada od jagoda bez imalo hleba i takoreći pod vedrim nebom da se njome naslađujemo, pa čak i maslac, skorupka, uzvraća nežno na odvažnost zaljub-ljenog prikradala koji se ušunjao u njenu devojačku sobu. Ruka, mladalački Don Huan, odmah je prodirala u sve ćelije i kutke, iza slojeva koji se ruše i gomilâ koje se razlivaju: devičanstvo se obnavlja bez jadikovki.
BUĐENJE SEKSA17
U jednoj od onih ulica kojima sam, kasnije, prolazio u svojim beskonačnim lutanjima, iznenađuje me, kad mu je došlo vreme, buđenje polnog nagona u najneobičnijim okolnostima. Bilo je to za jevrejsku Novu godinu, a roditelji su bili naumili da me zbrinu u krilu nekog verskog obreda. Verovatno se radilo o reformisanoj zajednici, prema kojoj je moja majka, poradi porodične tradicije, gajila izvesnu simpatiju, dok je ortodoksnom ritualu, opet zahvaljujući svojoj rodnoj kući, bio skloniji moj otac. Ali, on je morao da popusti. Za taj praznik su me poverili na čuvanje nekom dalekom rođaku kod koga je trebalo da odem. No, bilo da sam zaboravio njegovu adresu, bilo da se nisam snašao u toj gradskoj četvrti – sve većma se smrkavalo a moje lutanje je bilo sve bezizglednije. Da sâm pođem u sinagogu nije dolazilo u obzir, budući da su ulazne karte bile kod moga zaštitnika. Glavnu krivicu za taj moj zao udes trebalo bi pripisati od-bojnosti prema gotovo nepoznatom na šta su me odaslali, kao i bojazni od verskih ceremonija koje su mi u izgled nudile jedino smetenost. Tada, dok sam bio usred neodlučnosti, obuze me vreli talas straha – „suviše kasno, sinagoga je izgubljena“ – ali, pre nego što me je on sasvim preplavio, tačno u istom trenutku, naiđe i drugi, savršene bezbrižnosti – „šta god se desilo, ne ide mi se tamo“. I oba talasa združiše se ne-odoljivo u prvo veliko osećanje zadovoljstva, u kome se obesvećivanje praznika mešalo s kuplerajskom ulicom koja mi je ovde, po prvi put, dozvolila da naslutim usluge koje je ona valjalo da čini probu-đenim nagonima.
VEST O SMRTI
Često je opisivano ono déjà vu.18 Da li je, zapravo, ta oznaka srećna? Ne bi li trebalo govoriti o doga-đajima koji nas presreću poput odjeka čiji je poziv, koji ga je izazvao, proistekao nekada, izgleda, iz tame proteklog života. Uostalom, tome odgovara činjenica da nas šok, s kojim se neki trenutak kao već življen prima u našu svest, u većini slučajeva pogađa u obliku nekog zvuka. To je neka reč, šum ili zaglušujući prasak, koji nas sa silovitošću nepripremljeno pozi-vaju u hladnu grobnicu nekadašnjeg, preko čijeg nam se luka sadašnjost, izgleda, vraća kao neki prosti odjek. Neobično je da niko još nije sledio obrnutu putanju ovog udaljavanja – šok kojim nas neka reč spotiče kao zaboravljeni muf u našoj sobi. Kao što ovaj može da ukaže na neku strankinju koja je bila u sobi, postoje tako reči ili ćutnje koje nam ukazuju na tu nevidljivu strankinju: budućnost koja ih je zabora-vila kod nas. Mogao sam imati pet godina. Jedne večeri – bio sam već u postelji – pojavio se moj otac. Verovatno da bi mi rekao laku noć. Bilo je napola protiv njegove volje, mislim, da me izvesti o smrti nekog rođaka. U pitanju je bio stariji čovek koji me se ništa nije ticao. No, otac mi o celoj stvari ispriča sa svim potankostima. Opisivao je, na moje pitanje, šta je srčani udar, i bio je opsežan. Od priče nisam mnogo zadržao. Ipak, te sam večeri dobro zapamtio svoju sobu i krevet kao što se tačno zapaža neko mesto za koje se predoseća da ćemo jednoga dana tamo morati da se vratimo i potražimo nešto zaboravljeno. Tek posle mnogih godina saznao sam šta. U toj sobi moj mi je otac prećutao deo vesti. Rođak je, naime, umro od sifilisa.
PIJAČNA HALA NA MAGDEBURŠKOM TRGU
Pre svega, ne treba misliti da se govorilo Markt–Halle. Ne, govorilo se „Mark–Thalle“.19 I kao što su obe ove reči u običnom govoru bile izlizane, da nijedna nije sačuvala svoje prvobitno značenje, tako su i svakojake slike, koje mi je pružala ta hala tokom mojih uobičajenih šetnji kroz nju, bile dotle izlizane da nijedna od njih nije dočaravala prvobitni pojam kupovine i prodaje. Pošto bi se za sobom ostavilo predvorje s teškim vratima koja su snažno vibrirala u spiralama, pogled bi se najpre lepio za kamene ploče, klizave od vode za čišćenje ili s ribarničkih tezgi, i na koji se lako moglo posrnuti na šargarepama ili sala-tnim listovima. U boksovima razdvojenim bodljika-vom žicom, i svaki s brojem, stolovale su teško pokretne piljarice, sveštenice trgovačke Cerere, pija-čarke svakojakih poljskih plodova i voćaka, svako-jakih ptica, riba i sisarske živeži, podvodačice, nedodirljive divkinje u vunenim džemperima, koje međusobno saobraćaju, od tezge do tezge, bilo munje-vitim odsjajem velikih dugmadi, bilo lupanjem po ploči, bilo dahom koji je talasao njihove grudi. Nije li ispod poruba njihovih haljina bilo nešto što se kuvalo, ključalo, nadimalo? Nije li tamo bilo neko istinski plodno tle? Nije li neki pijačni bog lično prosipao robu u njihovo krilo, zrnevlje, ljuskare, pečurke, komade mesa i kupusa, nevidljivo saobitavajući s njima koje su mu se predavale dok su ćutke motrile, oslonjene o tezge ili s vagom među kolenima, na mimohod domaćica koje su, s torbama i mrežama, naporno pred sobom držale svoj nasad, hodeći kliza-vim i prljavim prolazima. No, kada se smrači i umor osvoji, one klonu dublje od nekog iscrpljenog plivača. Konačno, dopuštaju da budu ponesene mlakom stru-jom nemih klijenata koji, očiju iskolačenih kao u riba, usredsređeno fiksiraju oštro grebenje na kome se te spužvaste najade predaju predahu.
SKROVIŠTA
U stanu sam već poznavao sva skrovišta i vraćao im se kao u kuću u kojoj je sigurno da ću sve pronaći na starom mestu. Srce mi je tuklo, prestajao sam da dišem. Tu sam bio zatočen u svetu materije. Pokazi-vala mi se čudesno jasna, primicala mi se bez reči. Tako, samo onaj koji se veša duboko shvata šta su konopac i drvo. Dete skriveno iza zavese na vratima i sâmo biva nešto lebdeće i belo, sablast. Trpezarijski sto pod kojim se stisnulo, pretvara ga u drvenog idola u hramu, pri čemu su izrezbarene noge postale četiri stuba. A iza nekih vrata, ono je i samo vrata; nosi ih poput teške maske i kao čarobnik omađijava svakog ko ulazi na vrata ništa ne sluteći. Ni po kakvu cenu ne
sme da bude otkriveno. Kada se krevelji, vele mu da je dovoljno da u taj tren časovnik počne da otkucava pa da takav, s grimasom, zauvek ostane. Koliko je to istinito spoznao sam igrajući se žmurke. Onaj ko bi me otkrio mogao je da od mene napravi okamenjenog idola pod stolom, da me osudi da zauvek ostanem sablast iza zavese, da me vradžbinom za ceo život utamniči u teškim vratima. Zato sam izletao s glasnim krikom demona koji me je tako preobražavao, dok me je onaj ko me tražio hvatao – da, ne čekajući poslednji trenutak, predupređivao sam njegov gest krikom samooslobođenja. Stoga me borba s demonom nije nikada zamarala. Stan mi je pri tome služio kao arsenal maski. Ipak, jednom godišnje, na tajnim mestima, u praznim očnim dupljama maski, u njihovim ukočenim ustima, bili su pokloni, magijsko iskustvo postajalo je nauka. Tada sam, kao njen inženjer, otčaravao mračni stan i tražio uskršnja jaja.
Odlomci iz knjige Valtera Benjamina Berlinsko detinjstvo oko hiljadudevetstote. Prevod i napomene Jovice Aćina
1[Tiergarten (u doslovnom prevodu Vrt sa životinjama ili Zoološki vrt), najčuveniji je i najprostraniji berlinski park. Takoreći je u središtu Benjaminove detinje geografije. Tu je i Zapad, otmenija berlinska četvrt koja se pruža put južnog dela grada i gde se nalazi znameniti Landwehrkanal (u doslovnom prevodu Kanal teritorijalne odbrane), koji deli Tiergarten od Zapada.]
2 [Fräulein znači ovde dadilja, guvernanta, ali označava i – kako se aludira sa sudbinom devojčice Lujze fon Landau,
o kojoj će biti reči – samu smrt (videti, nedvosmisleno, u tekstu „Dve zagonetke“).]
3 [Goldfischteich, jezerce u istočnom delu Tiergartena.]
4 [Aludira se na rano nadrealističku knjigu Luja Aragona Seljak iz Pariza (Le paysan de Paris, 1926), koju je i ovaj prevodilac čitao kao osnovac. No, u Benjaminovom tekstu reč je o metafori koja zapravo priziva Franca Hesela, a s kojim je Benjamin prevodio Marsela Prusta (A l’ombre des jeunes filles en fleur, 1927, i Guermantes, 1930). Hesel je (Franz Hessel) takođe autor jedne knjige o Berlinu: Šetnje po Berlinu, 1929. O toj je knjizi, tada, Benjamin sačinio lep esejistički osvrt s naslovom „Povratak tumarala“ u kojem nalazimo nekoliko od njegovih ideja izloženih u neuporedivom i nedovršenom (suštinski nedovršivom) delu o pasažima čiju je hrpu rukopisa tokom rata sačuvao Pjer Misak (Pierre Missac), ali i ideja koje su u istočnicima Berlinskog detinjstva. „Ulice su naš zajednički stan“ – kako čitamo u zapisima za delo o pasažima (Passagenwerk). Ili u „Povratku tumarala“, da se tumaralu grad otvara „kao pejsaž, dok ga on obuhvata kao sobu“. „Šetnje po Berlinu su odjek onoga što je grad pričao detetu od početaka njegovog života.“ Heselova knjiga je, veli naš autor, „pravi priručnik razdvajanja“, hoće reći razdvajanja s gradom koji se preobražava u „društvenu prašumu“. Benjamin će, kasnije, objaviti i tekst o Heselovoj knjizi Tajni Berlin (Heimlisches Berlin). Hesel je, inače, bio i veliki poznavalac Pariza, gde je živeo od 1906. do 1914. godine. Po Žan-Mišelu Palmjeu, Hesel i njegova žena poslužili su Anri-Pjer Rošeu kao model za roman Žil i Džim, po kojem će Fransoa Trifo snimiti istoimeni film. Rođen 1880, u imućnoj jevrejskoj porodici, Hesel je, sudeći po fotosima, bio nezaboravnog lika – ćelav i lica deformisanog da je nalikovalo ispupčenom ogledalu. Jedno oko primetno manje od drugog. Po Rajneru Rohlicu, izgleda da je Hesel bio snimljen za plakat „Tražen od policije“. Interniran je 1939, i umreće u logoru 1941. – godinu dana pošto je njegov nekadašnji drug u šetnjama po Berlinu, Valter Benjamin, izgubio život na granici Francuske i Španije, u Pirinejima.]
5 [U drugom delu Fausta (v. stih 6264) kazuje se o „majkama“ kao „arhetipovima svih stvari“, pa se Benjamin tako skrovito poigrava sa čitaocima Geteovog dela…]
6 [Arbeit ist des Bürgers Zierde / Segen ist der Mühe Preis. Dva stiha iz „Pesme o zvonu“ Fridriha Šilera (Friedrich Schiller).]
7 [Schwellenkundigen – tu je reč sam autor skovao, označavajući njome kako karijatide i slične kamene boginje, „čuvarice inicijacijskih obreda“ kao prelazâ preko praga, tako i, evokacijom, stare služavke koje su ga čekale na ulazima u mile mu domove (v. na primer u tekstu „Ugao Šteglicove i Gentinove ulice“).]
8 [Wildnis – to je zapravo i naziv za jedan šumoviti deo Tiergartena.]
9 [Große Stern je centralno kružno raskršće u Tiergartenu. Tako autor, kada tome dodamo i Heraklov most na Kanalu, astrološki i mitološki transfiguriše berlinsku četvrt Zapad.]
10 [Biedermeier – stilska epoha u kojoj je preovladavalo dekorativno i sentimentalno, zahvatala je prvu polovinu devetnaestog veka u Nemačkoj, i dala pečat ne samo određenom nameštaju nego i poeziji.]
11 [Die Siegessäule – Stub pobede, našao je svoje mesto i u epigrafskim stihovima za celo ovo Benjaminovo delo. Inače, nalazi se blizu Reichstaga, kod severnog dela Tiergartena, i komemoriše glasovitu bitku kod Sedana (Francuzi i Nemci), 1. septembra 1870. godine.]
12 [U toj ulici je, sudeći po Benjaminovoj rukopisnoj ostavštini, bio i jedan kabinet krivih ogledala!]
13 [Sveta Katarina bila je raspeta na točak i odrubljena joj glava. Sveta Varvara, zatočena, imala je za uobičajeni atribut prilikom predstavljanja – zatvorsku kulu.]
14 [Droben im Licht – izraz potiče iz Helderlinove pesme o sudbini gde označava boravište „blaženih genija“, „stranaca sudbini“…]
[Igra sa Anhalt i anhalten – najpre, naziv oblasti po kojoj je stanica dobila ime, a potom u značenju zaustaviti se.]
[Junak iz Šamisoove povesti, Peter Šlemil, prodaje svoju senku đavolu.]
17 [Benjaminov prijatelj, Gerhard (kasnije Geršom) Šolem, koji je čitao, 1933, ove tekstove u rukopisu, namenjene zbirci Berlinsko detinjstvo, savetovao je autoru, nesumnjivo šokiran evociranom vezom seksualnosti i sinagoge, da ovaj zapis odstrani. Inače, Benjamin je bio presrećan zbog Šolemovog utiska da je u Berlinskom detinjstvu prijatelj prepoznavao ponešto i iz svoga detinjstva. Šolem je pripadao tadašnjoj generaciji nemačkih intelektualaca koji su ne samo priznavali svoje jevrejske korenove nego su se i naglašeno prihvatali judaizmu. Videli su u vezi Nemaca i Jevreja „istorijski promašaj“, i ubrzo se pokazalo da su dobro videli kada je s nacističkim „konačnim rešenjem“ grozno poentiran njihov razilazak. Zanimljivo je da njihovi očevi, pa tako i Benjaminov i Šolemov, nisu delili verske, književne i filozofske sklonosti sinova. Očevi su gotovo zaboravili da su ikada bili Jevreji. Taj zaborav identiteta mora da je, između ostalog, i revoltirao sinove, naročito u to vreme oko Prvog svetskog rata, kada se u Nemačkoj preporađa nacionalizam. Šolem će čak napustiti Berlin i zauvek otići u Jerusalim, 1923, upravo u doba kada Benjamin dovršava svoju doktorsku tezu u Frankfurtu. Benjamin je tada prijatelju stotinu puta obećavao da će i sâm poći za Jerusalim, te da će naučiti hebrejski, pa i govoriti ga usred Berlina, ali su uvek neke druge stvari ispadale hitnije. Ljubavne, filozofske ili političke. Šolem će, u povesti svoga prijateljstva, iskreno naglašavati da, iako se prijatelj zanimao za njegova istraživanja (na primer, oko jevrejske mistike), da je Benjamin, ipak, na kraju krajeva, „ignorisao judaizam“. U Berlinskom detinjstvu zapazićemo da autor čuva svoje uspomene na božićne praznike, izrazito hrišćanski obred, i ne odriče ih se. Poznato je, pak, da je mladi Šolem, za razliku od prijatelja, napuštao roditeljsku kuću tokom tih hrišćanskih večeri, u znak svoga protesta… Kako god bilo, sudeći po poslednjim verzijama Berlinskog detinjstva, Benjamin je prihvatio prijateljev savet, i teksta pred vama u njima nema.]
18 [U izvorniku, na francuskom: već viđeno.]
19 [Markthalle, na nemačkom označava pokrivenu tržnicu. A Mark-thalle bi bio talir, srebrni ili zlatni, s tačno određenom količinom plemenitog metala.]
Izvornik: El Mundo Sefarad
