Poezija, Željko Medić Žac

Poezija, Željko Medić Žac





***
(onoj koja divno sanja)


„A kome smo mi sveti
Na ovom mestu
Svetom “


„Pod drvetom
Ispod kojeg hlada nema“
Svi plodovi već su osemenjeni grehom


„Telom ću te“
I ti ćeš mene telom
Vratiti u „stanja pre znanja“


Kad ljubav je bila
Najsvetija
Sila



I prva
Izvan našeg poimanja


***


„Kad senka hrasta kroz prozor uđe“
I uvede me u snove
Polubudne



„Muškarac bez lica“ na krevet sedne
I priča ono što ne razumem


„Ali kad pokrene ruke“ sve jasnije bude


Ispod zagrebane kore sok se pusti
I vidim da sam „drvo čiji koren
sve do ognja seže


I lišće sam koje drhti“


***
Taj divni dodir jeze kada nas obuzme
I vrati u snove dok teme
Trne


Iz hrastove kore lice se pomalja
A iz tela naših granaju se
Ruke


Zagrli drvo
I prepoznaj me
Pre nego u tebe uđem


Kao zaboravljeni zapis duše


***
Hranim se mudrošću zemlje i vlagom iz mračnih dubina
I korenje je moje u tami olistalo
Podzemnim listovima


U svojoj nepomičnosti splav sam na podivljaloj reci
I vatra koja gori u maglovitoj šumi
Tek izmišljenih reči


Čemu sam spona
I šta je to što razdvajam
Dok me svetlost opija a drugima je zaklanjam


Težina oblaka i mene će da sruši
I jedino pesma ptica
Pad moj


Može da zagluši




***
Početak je uvek iz sna i slutnje


Video sam oči koje izranjaju iz vode
I na telu koje drhti
Svoje ruke


Bridele su usne koje ljube


Ima li druge slobode do one koja nas od nas samih oslobađa
Kada prestajemo biti jedina stvarna granica
Između sna i onoga što se događa


Ko dane oživele u sećanju ne pozna
Pre nego se u vremenu
Izgube



Taj ne zna
Da uvek iste traže se duše


***

(jagnjetu)

u započetoj igri otkrivanja

skinuli smo kožena suncu da se osuše


i prste
umočili u oči

zbog mastila kojim potpisuju se duše

zar ne vidiš kako nas napuštaju demoni

kada se hlebovi prelomeu ruci



u snohvaticisrastaju nam kosti

a u mesu golom izliveni krvotoci




***

O, Zvezdoznanče
Što nevidljivim linijama
Na nebu spajaš svetle tačke

I nehotice
Određuješ događanja sled

Evo me na vrhu snežne planine
Gde svoje najbolje trenutke
Pretvaram u slike

Sve dok me ne okuje led

Neka me nađu sa pogledom uprtim u tmine
Sa otpadnutom rukom
I dahom

Koji se pretvorio u inje

Jer video sam sazvežđe novo
Jer njeno sam video
Lice

I sav sam se
Tamo premetnuo

Nehotice




***



Nakon potonuća
Na dno svoga
Bića

Sve reči potonje
Mehuri su vazduha

Iz ždrela sveta
I pokidanih
Pluća

A meni su peskom
Već ispunjena
Usta

I jezik
Koji ćutim
Pripada mrtvima




Željko Medić Žac - rođen u Zadru 1970. Studirao književnost u Zadru i Beogradu. Objavio četiri zbirke pesama: "Pobuna simbola" (2005), "U dane divnih čuda"(2010), "Pronalaženje belutka"(2010) i "Na tihoj ravni svakodnevice"(2014). Od 2013. član Udruženja književnika Srbije.


Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".