Anheliki Okampo
Ako se ne varam, postoje svega četiri pouzdana izvora koji izveštavaju o Al-Mokani, Proroku pod velom (ili tačnije — o maskiranom Proroku) iz Horasana. To su: a) odlomci iz Istorije halifa koju je sačuvao Baladhuri, 6) Priručnik o divu ili Knjiga tačnosti i provere zvaničnog istoriografa dinastije Abasida, Ibn Abi Taida Tajfura, v) arapski kodeks nazvan Uništenje ruže koji opovrgava gnusnu jeres Tamne ruže ili Sakrivene ruže, kanonske knjige pomenutog Proroka, g) novčići bez utisnutog lika, koje je iskopao inženjer Andrusov prilikom krčenja terena za građenje Transkaspijske železnice. Novčići su predati na čuvanje Odeljenju za numizmatiku u Teheranu. Na svakom postoji po jedan dvostih koji sažima ili ispravlja poneki pasus iz Uništenja. Original Ruže se izgubio, s obzirom na to da su Horn, a zatim ser Persi Sajks osporili autentičnost rukopisa otkrivenog 1899. godine, koji je, uz dosta teškoća, objavio Mörgenlanddisches.
Blagoglagoljiv Murov spev, pun čežnje i uzdaha ovog irskog zaverenika, preneo je po Zapadu slavu Prorokovu.
Skerletni grimiz
Godine 120. po Hidžri i 736. po Raspeću, rodio se u Turkestanu Hakim, čovek koga će njegovi savremenici nazvati „Prorok pod velom". Zavičaj mu je bio drevni grad Merv čiji vinogradi i pašnjaci tužno gledaju ka pustinji. Podne je tamo bleštavo belo, ukoliko ga ne pomrače oblaci prašine koji guše ljude i stvaraju beličastu skramu na crnim grozdovima.
Hakim je odrastao u tom učmalom gradu. Znamo da ga je jedan njegov stric naučio bojadžijskom zanatu-veštini nevernika prevaranta i vetropira, zbog čega su na Hakima pale prve anateme na njegovom čudnom životnom putu.
Lice mi je od zlata (piše on na jednoj čuvenoj stranici Uništenja) ali ja sam rastvorio grimiz i sledeće noći u njega sam potopio nečešljanu vunu a treće noći sam natopio raščešljanu vunu; ostrvski vladari još uvek se otimaju o tu odeću boje krvi. Tako sam u mladićkom dobu zgrešio i promenio prirodne boje bića. Anđeo mi je govorio da ovnovi nisu tigrove boje, dok mi je Šejtan govorio kako Svemoćni želi da budu upravo takvi i kako mu koristi moje umeće i moj grimiz. Sada znam da ii Anćeo ni Šejtan nisu bili u pravu i da je svaka boja odvratna.
Godine 146. po Hidžri, Hakim je nestao iz svog zavičaja. Našli su razlupane kotlove i burad za potapanje tkanina, kao i jedan handžar iz Širaza i jedno bronzano ogledalo.
Bik
Krajem meseca šabana 158. godine, ljudi su kroz bistar pustinjski vazduh gledali na zapad. Iščekivali su mesec ramadan koji zahteva mirovanje i post. Bilo je tu robova, prosjaka, džambasa, kradljivaca kamila i kasapa. Svečano su sedeli na zemlji pored kapije karavan-saraja na putu za Merv i očekivali nebesko znamenje. Gledali su zalazak sunca; zalazak je bio boje peska.
Na obzoru nepregledne pustinje (čije sunce izaziva groznicu, kao što mesečina izaziva drhtavicu) videše kako se primiču tri naizgled veoma visoke prilike. Sve tri su bile ljudska stvorenja, s tom razlikom što je čovek u sredini imao glavu bika. Kada su se približili, videše da taj srednji nosi masku a da su druga dvojica slepi.
Neko je (kao u Pričama iz 1001 noći) hteo da sazna zašto se to dogodilo: Slepi su, reče čovek s maskom, zato što su mi videli lice.
Leopard
Letopisac Abasida navodi da im je pustinjski pridošlica (koji je imao neobično blag glas, ili im se tako činilo pošto je odudarao od surove maske) rekao da oni iščekuju znak za početak meseca pokajanja, ali da im on donosi bolji znamen, ceo život će im biti pokajnički a smrt sramna. Rekao im je da je on Hakim, Osmanov sin, kome je 146. godine po Seobi upao u kuću jedan čovek koji se najpre očistio od grehova i pomolio, a zatim mu handžarom odrubio glavu i odneo je na nebo. Glava mu je počivala na desnici tog čoveka (za koga se ispostavilo da je anđeo Džebrail) kada je dospela do Gospoda. Bog joj je odredio da proriče, naučio je tako drevnim rečima da peku usta kada se ponavljaju i podario joj veličanstveni sjaj, koji oči smrtnika ne mogu podneti. Zbog toga je nosio Masku. Kada jednog dana svi ljudi na svetu budu ispovedali novi zakon - Lice će im se pokazati - oni će slobodno moći da mu se klanjaju, kao što mu se već klanjaju anđeli. Pošto je objavio svoj uzvišeni zadatak, Hakim ih je pozvao na sveti rat, džihad - i prema tome, na mučeništvo.
Robovi, božjaci, džambasi, kradljivci kamila i kasapi nisu mu poverovali: jedan glas povika Vrač, drugi Varalica.
Neko je na put poveo leoparda — verovatno primerak one vitke i krvoločne rase koju persijski lovci dresiraju za lov. Međutim, izvesno je da je taj leopard razvalio kavez. Osim maskiranog proroka i one dvojice pratilaca, svi su se razbežali. Kada su se vratili, zver je bila slepa. Pred njenim svetlucavim i mrtvim očima ljudi se pokloniše Hakimu i priznaše mu natprirodnu moć.
Prorok pod velom
Zvanični istoriograf dinastije Abasida bez naročitog oduševljenja govori i o usponu Hakima pod velom u Horasanu. Potresena nesrećnom sudbinom i raspećem svog najčuvenijeg vođe, ova provincija prigrlila je s očajničkim žarom učenje Blistavog lica i davala mu danak u krvi i zlatu. (Hakim je već u to vreme bio odbacio svoju grubu masku i zamenio je četvorostrukim velom od bele svile izvezene draguljima. Boja hoju su nosili Banu Abasovi bila je crna. Hakim je izabrao njenu suštu suprotnost - belu boju za svoj veo, barjake i turbane). Pokret je u prvo vreme imao dosta uspeha. Istina je da su se u Knjizi tačnosti Halifine zastave svuda pobednički vijorile, ali, s obzirom na to da su se te pobede najčešće završavale ražalovanjem generala i napuštanjem neosvojivih tvrđava, čitalac je dovoljno upućen u pravo stanje stvari. Krajem meseca radžaba 161. godine, čuveni grad Nišapur otvorio je Maskiranom svoje gvozdene kapije: početkom 162, isto je učinio i Astarabad. Hakimovo učešće u boju (kao i u slučaju onog srećnijeg Proroka) svodilo se na usrdne molitve; sa sapi crvenkaste kamile, u jeku borbe, upućivao ih je svojim tenorom uzvišenom Božanstvu. Oko njega su fijukale strele od kojih ga nijedna nikada nije pogodila. Kao da je izazivao opasnost: jedne noći, kada su neki prezreni gubavci tumarali oko dvorca, naredio je da ih dovedu pred njega, poljubio ih je i dao im srebra i zlata.
Svoje naporne vladarske dužnosti preneo je na šest ili sedam pristalica. Posvetio se razmišljanju u osamljenosti: harem od 114 slepih žena trudio se da utoli potrebe njegovog božanskog tela.
Mrska ogledala
Islam dozvoljava pojavu božjih poverenika ma koliko bili nerazboriti i opasni, samo ukoliko se njihove reči ne kose sa pravovernošću. Možda se prorok i ne bi odrekao prednosti takvog nehajnog odnosa, da ga njegovi sledbenici, pobede i javno iskazan bes Halife - tada Mohameda al-Mahdija - nisu naterali na jeres. Taj raskol ga je uništio, ali je, zahvaljujući njemu, prethodno postavio osnove sopstvene religije koja se donekle koristila ranijim gnostičarskim shvatanjima.
Na početku Hakimove kosmogonije stoji Bog - utvara. To veličanstveno božanstvo nema porekla, imena niti lica. Ono je nepromenljivo, ali je zato njegov lik bacio 9 senki koje su prionule na posao, naselile prvo nebo i zavladale njime. Od tog prvog demijurškog venca nastao je Drugi, takođe s anđelima, moćima i prestolima, koji su osnovali drugo nebo, sliku i priliku onog prethodnog, gornjeg. Ovo drugo zborište ponovilo se u trećem, a ovo u sledećem, nižem nebu i tako redom, ukupno 999 puta. Gospodar najnižeg neba, koji vlada svetom, senka je senkinih senki, a razlomak njegove božanstvenosti teži ka nuli.
Zemlja na kojoj živimo jeste greška, jedna neuspela parodija. Ogledala i očinstvo su dostojni prezira samim tim što je umnožavaju i potvrđuju. Gađenje je osnovna vrlina. Prorok je dozvoljavao da se po sopstvenoj volji izabere jedna od dve discipline koje nas vode ka ovoj vrlini: uzdržavanje ili raspuštenost, pohota ili čednost.
Hakimov raj i pakao su takođe bili beznadežni. Onima koji poriču Reč, onima koji poriču Skupoceni veo i Lice (stoji u jednom prokletstvu sačuvanom u Sakrivenoj ruži) obećavam divan Pakao, jer će svako od njih biti vladar 999 vatrenih carstava; svako carstvo imaće 999 vatrenih brda, na svakom brdu nalaziće se 999 vatrenih kula, u svakoj kuli biće 999 oatrenih bojeva, na svakom boju biće 999 vatrenih postelja a u svakoj postelji 999 vatrenih obličja (koja će imati njegovo lice i njegov glas), mučiće ga večito. Na drugom mestu dodaje: U ovozemaljskom životu patite u jednom telu, u duhu i u Nagradi - patićete u bezbrojnima. Raj je manje konkretan. U njemu je uvek noć, ima kamenitih posuda, a sreća koju nudi taj raj je ona posebna sreća rastanka, odricanja i ljudi koji su svesni da spavaju.
Lice
Godine 163. po Seobi, a 5. po Blistavom licu, Hakima je u Sanamu opkolila Halifina vojska. Bilo je dovoljno hrane i mučenika i čekalo se na pomoć čete anđela svetlosti. Uto strašna glasina prostruja tvrđavom. Odnosila se na neku preljubnicu iz harema koja je, pre nego što su je evnusi obesili, povikala da Proroku nedostaje domali prst ruke i da su mu ostali prsti bez noktiju. Glasina se proširila među vernicima. Hakim je, obasjan blistavim suncem, sa jedne visoke terase zatražio od svog božanstva pobedu ili neko znamenje. Dva zapovednika, pokorno sagnutih glava - kao da trče protiv kiše - smakoše mu veo izvezen draguljima.
Svi zadrhtaše. Obećano Apostolovo lice, lice koje je ranije bilo na nebesima, zaista beše belo, ali je to belilo poticalo od leproznih mrlja. Bilo je tako naduveno i neverovatno da je i samo ličilo na masku. Nije imalo obrva; donji kapak desnog oka visio je preko staračkog obraza, teški grozd izraslina izjedao mu je usta. Neprirodni, spljošteni nos bio je sličan lavljoj njušci.
Hakimov glas pokuša sa poslednjom obmanom. Vaš gnusni greh sprečava vas da vidite moj sjaj... zausti on.
Ne saslušaše ga, već ga probodoše kopljima.
Prevod sa španskog: Dragana Bajić, Marina Ljujić, Radivoje Konstantinović
Izvornik: san demona
