 |
| Joseph and Frederike (Friedl) Roth in Berlin (1920's) |
Istorija jedne ljubavi
Aprilske noći u kojoj stigoh nebo je bilo prekriveno teškim oblacima, bremenitim kišom. Nežno, smelo, skoro pevajući, ka nebu su iz pokretljive magle stremile srebrne siluete grada. Elegantan, tankovit, uspinjao se gotski tornjić put oblaka. Kao žumance žuti krug osvetljenog časovnika većnice visio je u vazduhu kao o nekom nevidljivom užetu. Oko železničke stanice osećalo se slatkasto i opojno na kameni ugalj, jasmin i odisanje livada.
Ravnodušna i prašnjava čekala je ispred stanice jedina gradska droška. Grad je nesumnjivo bio malen. Zacelo je imao jednu crkvu, jednu većnicu, jedan bunar, jednog gradonačelnika, jednu drošku. Konj je bio braon, širokih sapi, nosio je crvene čupave gamašne a nije imao naočnjake. Razrogačene i dobroćudne, oči su mu zurile na trg. Kad bi zarzao, naklonio bi glavu postrance, kao čovek koji se sprema da išmrkne.
Popeo sam se u drošku i na drumu nadvisio sve razljuljane kutije za šešire i teturave kofere s ljudima zakačenim za njih. Čuo sam šta su ljudi govorili jedni drugima i osetio sirotinju njihovih sudbina, oskudnost njihovog iskustva, i tesnotu i odsustvo težine u njihovim bolovima. Iznad polja s obe strane puta izlila se magla kao rastopljeno olovo, stvarajući iluziju mora i beskraja. Stoga su kutije za šešire, ljudi, glasovi droška, bili toliko maleni i smešni. Stvarno sam poverovao u more s obe strane puta i divio se njegovom spokoju. Pomislih, možda je umrlo. Dimnjak neke fabrike, koji je iznenada izronio kraj belog kućnog ugla, zastrašujući uprkos svojoj vitkosti, izgledao je kao ugašeni svetionik.
Nevoljni ljudi bivakovali su na periferiji: pred straže grada. Bili su puni poverenja i iskreni, mogao sam da vidim šta se u njima zbiva: jedna mati je prala dete u drvenom akovčetu. Vedrica je nosila jeziv, limeni obruč, a dete se dralo. Jedan čovek je sedeo u krevetu i pružao nekom dečaku čizmu da mu je izuje. Dečak je imao crveno, napeto-naduto lice, a čizma je bila prljava. Jedna starica čistila je metlom po patosnim daskama sobe a ja sam slutio njenu sledeću radnju: sada će žurno skupiti stoljnjak, otići na vrata ili prozor i otresti ostatke obeda u bašticu.
Beše mi žao deteta u akovčetu, dečaka koji izuva čizmu, ostataka hrane. Starice koje raspremaju noću biće nesumnjivo rđave. Moja baba, koja je izgledala kao pas, uvek je noću mela po patosu. Bio sam mali, mrzeo sam babu i metlu, a voleo papiriće, pikavce i svakojake otpatke. U džepove sam ispred babine metle spasavao sve što je ležalo na patosu. Naročito sam voleo slamčice. Od svih stvari one su mi bile najživlje. Katkad bih, dok je padala kiša, pogledao kroz prozor. Na talasima nekog od bezbrojnih potočića kišnice plivala je, plesala, koketno i bezbrižno se vrtela slamčica, ne sluteći ništa o kanalizacionom šahtu ka kome ju je gonilo, u kome će nestati. Istrčao bih na ulicu, kiša je bila teška i mahnita, bičevala me je, ali ja sam trčao da spasem slamčicu i domašio bih je pred samom rešetkom kanalizacije.
Mnogo ljudi sam video u noći. Možda su u tom gradu odlazili na spavanje toliko kasno, ili je to bio april i slutnja koja je visila u vazduhu da sve živo mora ostati budno? Svi koji su mi dolazili u susret imali su neki značaj. Nosili su sudbine, bili su same sudbine; bili su srećni ili nesrećni, nipošto neosetljivi i slučajni; ili su u najmanju ruku bili pijani. U malim gradovima noću nema slučajnih ljudi na ulici. Ima samo švalera ili uličarki, ili noćnih stražara, ili ludaka, ili pesnika. Slučajni i neosetljivi su sigurno kod kuće.
Na sredini trga stojao je osnivač grada, jedan kameni biskup, kao da nadgleda. Toliko je u sred srede i toliko je bitan. Verujem da ljudi drže da je pokojni i da su ga se otarasili. Prolaze kraj njega i ne pozdravljaju; teško da bi se u njegovoj blizini plašili da razmenjuju najskrivenije tajne, pa i da počine zločinstvo. Zašto su ga još uopšte držali na trgu?
Beše mi žao biskupa koji se sigurno toliko zlopatio kad je osnivao grad. Oko usta mu se bila urezala neka ogorčena crta i izgledao je sasvim kao neko ko je upoznao nezahvalnost sveta. U onoj noći sam mu obećao da ću se u istoriji detaljno obavestiti o njemu. Ali nisam postigao. Jer i u tom malom gradu živi ljudi su imali istorije koje bi iskrsle preda me, poremetile me i upregle. I uostalom, bilo je proleće, a u takvo godišnje doba ne marim nikakve biskupe, pa ni osnivače.
Već sledećeg jutra znao sam nekoliko istorija.
Znao sam da pismonoša hramlje tek od pre nekoliko dana i da nipošto nije hrom od rođenja. Retko le pio, dva puta godišnje: na svoj rođendan petnaestog aprila i na dan smrti sina koji je u velikom gradu bio okončao život samoubistvom. Nije se treznio tri dana, bauljajući za to vreme između zidova gradića. Tokom ta tri dana niko u gradiću ne bi dobio pismo. Zaustavio bi se saobraćaj sa svetom.
Nedelju dana ranije, petnaestog aprila, pismonoša je u pijanstvu pao i iščašio nogu. Otuda hramanje.
To nije bila jedina istorija.
U hotelu u kome sam spavao osećalo se na naftalin, mošus i stare sveće. Velika trpezarija iza bifea bila je niska, zasvođene tavanice, a zidove su joj pokrivale kvadratne pločice od braon drveta s izrekama. Ana, kelnerica, oslanjala se desnom rukom o prozorsku dasku i pazila da vrčevi nikad ne ostanu prazni. Nikada se ne bi ispraznili. Jer ljudi su ovde pili veoma mnogo vina i kloparali su poklopcima vrčeva ako Ana ne bi pazila.
Ani je tad bilo dvadeset i sedam godina, bila je plava i glatko začešljana. Uvek je izgledala tako kao da je baš maločas izašla iz vode, toliko joj je zategnuto i golo bilo lice i toliko sveže i strogo i vlažnoplavo su joj s čela potezali zrakasti pramenovi kose.
Imala je vitke, snažne, ali sramežljive ruke za koje sam uvek mislio da se stide.
Ana je bila rodom iz Češke i volela je inženjera. Inženjer je bio poslovođa one fabrike u kojoj je radio Anin otac. Ana je imala dete od inženjera.
Inženjer je bio oženjen i dao je Ani novac za dete i za put. Tako je Ana bila kelnerica u tom malom gradiću.
Slučajno jednom uđoh u Aninu sobu i videh fotografiju njenog deteta. Bilo je to lepo dete, okruglim ručicama je grabilo vazduh i gutalo svet velikim očima.
Ana je bila ćutljiva i vrlo kratko ispričala svoju istoriju.
Ja ne volim inženjere te sorte, a voleo sam Anu.
„I dalje ga volite?”, upitah Anu.
„Da!” kazala je. Kazala je to toliko samorazumljivo i suvo, kao ma koje poslovno obaveštenje.
U gradiću je postojao bioskop. Vlasnik je bio jedan jevrejski trgovac suknom. Navodno je osnovao kino jer je bio radišan i preduzimljiv i jer mu je više bilo muka da ceo bogovetan dan u nedelju ne radi ništa. Otuda je radnim danima prodavao suknenu robu, a nedeljom puštao filmove.
U kino sam odlazio s Anom.
U gradiću je postojala biblioteka. Mladi čovek koji je imao dužnost da poslužuje posetioce i da, kad nije bilo nikoga, briše prašinu, bio je bled, romantično bled i tanak, kao kakav uskrsnuli pesnik, i imao je bledoplavi perčin koji mu je stršao ka sofitu. Uvek je stojao na dvostrukim merdevinama, šetao je na njima iza tezge od police do police, izvanredno je to umeo, bolje od svakog molera. Kao da je, uopšte, naučio da hoda samo na merdevinama. Pozajmna biblioteka je imala i stare, dobre knjige i ja sam s Anom odlazio u pozajmnu biblioteku.
Ana se veoma radovala.
Katkad bih osetio da bi Ana mogla da bude nežna. Voleo sam žene čija dobrota svaki put nevidljivo, besplodno, ali neumorno navaljuje prema površini, a zato jer nije moguć izlazak, pritiska u dubinu, svrdla i svrdla skrivena vrtla, sve dok ne usahne. Voleo sam Anu. Nisam mogao da ostavim njeno carstvo. Nije znala koliko gubi kad tako istrajava, živeći unazad, isključujući svaku drugu žudnju i noseći i negujući samo onu prema prošlome.
Još nisam pripovedao o parku u kome je cvetala ljubav toga grada. Lakomisleno i razuzdano između lipa i kestenova bujao je zanovet. Klupe nisu bile postavljene drvoredima, nego usred leja. Mislio sam da je te klupe, dok su još bile sasvim mlade, u zemlju posadio biskup, pa su sad svake godine pomalo rasle u širinu. Noge su im već sigurno bile pustile korenje u rastresitu zemlju.
U nedelju, posle bioskopa, odlazio sam s Anom u park.
Jednom videsmo kako se dvoje ljube i Ana se smejala.
„Nije dobro, Ana” rekoh, „smejati se ljubavi. Ne volim ljude koji mogu tako da lažu.”
Tad je Ana prestala da se smeje.
Kad smo stigli kući ispostavilo se da je Anu tražio gazda, jer je bio došao novi gost. Posedovao je škripavi, novi kožni kofer s mnogo zelenih i plavih nalepnica. Imao je crnu kovrdžavu kosu i žar u očima, umeo je pomalo da svira mandolinu i da zavodi devojke. Da sam mu zavirio u torbicu, našao bih u njoj čitavu zbirku šarenih omčica i plavih pramenova i roze ljubavnih pisama. Ali nije mi bilo stalo, a ionako sam znao.
Pio je pivo u bifeu. Pivo mu nije išlo uz lice, njegovo piće je moralo da bude vino. Ana ga je posluživala, vladao se vrlo učtivo. Govor mu je bio sušti krasnokaz. Pomislih, reči mu verovatno izgledaju kao potpis.
Te noći primetih da sam ostao bez svetla. Zatvorio sam vrata i otišao Ani u sobu. Ana je bila u košulji i plakala. Ostala je da sedi na krevetu i nije se prepala kad sam ušao, već je mirno i istrajno nastavila da plače.
Zatim je kazala: „On izgleda potpuno isto!”
Novi gost je izgledao potpuno isto kao Anin inženjer.
„To je tako strašno!” kazala je Ana.
Otada smo se voleli i nismo to krili jedno od drugog. Ana je umela da bude nežna, ali i ljubomorna. Ali ja nisam hajao za žene. Žene u tom gradu mi se uopšte nisu dopadale.
Samo, kad bih zlatnoopervaženim proletnjim večerima video kako su hodale, par za parom, dirnule bi me. Bile su tu da bi obnovile svet. Rasle su, volele i rađale. U proleće su počinjale svoju majčinsku rabotu i dovršavale je u toku godine. Gledao sam kako se, opijene, i s apetitom za opijenošću, bezazlene i revnosne da ispune božju zapovest, roje u šumama kao gundelji.
Još kasno u noći stojale su u mračnim haustorima, priljubljivale se na usne i brkove muškaraca i bivale do poniznosti zahvalne za svaku dobru reč koju su im bacali u krilo. Lepe su bile noći u kojima su cvrčci i devojke neumorno cvrčali.
A i kišni dani.
Devojke su stajale na prozorima i čitale knjige iz pozajmne biblioteke i grickale hleb s puterom. Jedan kišobran se njihao ulicom i zakrovljavao tananog, tanušnog pisara notarijata. Izgledao je kao uspravno hodajući zrikavac.
Slamčice su plesale, tumbale se, koketno se vrtele i ništa ne sluteći plivale ka propasti kanalizacione rešetke. Više nisam trčao da ih zaustavim. Uvek sam mislio da bih to ipak morao učiniti. Kiša, bezazlenost slamčica, rešetka kanalizacije i ja pripadali smo jedni drugima. Možda je tu još bio i pisar notarijata. Kišni dan je bio sivo šrafiran, slamčica se davila, progutala ju je rešetka kanalizacije, pisar notarijata natkrovljen kišobranom nabadao je uličicom. A ja sam zapravo morao potrčati da spasem slamčicu. Svako ima svoj zadatak.
Svakoga dana ujutro ustajao sam vrlo rano. Ana je još spavala, kao i gazda i drugi gost. Čizme ukućana, još neočišćene, jedan komad jučerašnjeg dana, stajale su pred vratima. U dvorištu je gegao rundov, zevnuo i uzeo da traga za zaboravljenim kostima pod hotelskom droškom koja je, neupregnuta, s besmislenom rukunicom, čekala pred šupom kao kakva iskopina od kola. Jakob, kočijaš, hrkao je u šupi, predano i orno; hrkao je himnu o prirodi i zdravlju. Nije bilo nimalo smešno, to njegovo hrkanje. Zvučalo je samorazumljivo i silovito; jedan glas prirode, prigušena grmljavina, rika jelena. U pet časova podiže se udaljeno, kao da se preliva iz natčulnog sveta, zavijanje parnog mlina i probudi Jakoba, kočijaša. Zacelo je spavao u odeći jer je izašao istovremeno s poslednjim drhtavim piskom sirene mlina, u svom krupnokariranom prsniku, pantalonama i čizmama, gologlav, s izgužvanim pergamentnim licem, iz usta uobličenih u levak prsnuo je vodu u šake, pa istrljao čelo i oči. Potom je popreko dvorišta otišao u kuću, teško i s naporom, kao da svaku nogu, poput drveća s korenjem, mora čupati iz zemlje.
Na prvom zavoju puta Keti bi upravo otkvačila svoj prozor i gledala dole na grad. Uvek bih pozdravio Keti. Nikad još nisam razgovarao s njom, baš ništa nisam imao s njom ni da razgovaram, samo bih je pozdravio jer je gledala s prozora i jer tako rano izjutra svet još nije bio toliko konvencionalan, nego jednostavan, kao u prvim danima svog detinjstva, nekoliko godina nakon stvaranja, kad je u njemu živelo do dvadeset ljudi, i svih tih dvadeset jedni prema drugima bili ljubazni i dobri. Kasnije, kad bih se vraćao kući, već je bilo podne, svet milenijumima stariji i ja više nisam pozdravljao jer se u jednom toliko uznapredovalom svetu ne pristoji pozdravljati devojku s kojom još nisi razgovarao.
Parkom je škripao trbušasti polivač, prskajući travnjak i leje. Jedan kos je s držanjem uličnog dečkića skakutao pored kola i levim krilom lepetao po raspršenim kapljicama vode. Nevidljivo je odnekud gore galamio čitav jedan, na raspust poslani, penzionat ševa. Uokolo klupa, koje su stojale usred leja, trava je bila malo umorna i uzeta od noćne ljubavi ljudi. A meni u susret kroz taj park na dužnost je koračao krakati železnički pomoćnik.
Mrzeo sam železničkog pomoćnika. Bio je pegav, neverovatno krakat i uspravan. Čim bih ga ugledao, odmah bih pomislio da pišem ministru železnice. Hteo sam predložim da se mrski železnički pomoćnik upotrebi kao telegrafski stub, negde usput, između dve stanice. Nikad mi ministar železnice ne bi učinio tu uslugu.
Ne znam zašto sam toliko mrzeo službenika. Bio je neobično visoko izrastao, ali ja načelno ne mrzim neobičnost. Činilo mi se kao da je železnički pomoćnik s namerom toliko ižđikao, i to me je razdražilo. Činilo mi se kao da od malih nogu nije radio ništa drugo, nego rastao i skupljao pege. A sem toga bio je i riđokos.
Takođe je uvek nosio uniformu i crvenu kapu. Pravio je spore i male korake, iako bi svojim dugim nogama sasvim dobro mogao hodati brzo. Ali on je hodao sporo i rastao, rastao, rastao.
I danas znam veoma malo o tom železničaru. Ali već onda sam mogao staviti ruku u vatru da je počinio mnogo skrivenih prostakluka.
Jedan takav železnički pomoćnik mogao je na primer izazvati sudar voza u kome mu se nalazi neprijatelj, pa krivicu svaliti na mašinovođu. Zapravo je bilo veoma opasno putovati vozom.
Jedan takav železnički pomoćnik, razmišljao sam, nikad nije kadar da se zarad neke žene odrekne svoje crvene kape. Kad bi ljubio, onda bi bez sumnje kapu brižljivo stavljao na stolicu s otvorom na gore. Ne bi zaboravljao da pantalone složi na šav i izvesno ne bi shvatao radost zahvalnosti ženi. Bio je kadar da lukavstvom na prepad osvoji ženu. A bio je i ljubomoran.
Kad god bih ga video, pomislio bih na pismo svim ženama sveta: Žene! Čuvajte se železničkog pomoćnika!
Ni Ana nije marila železničkog pomoćnika. Ana me je pitala: „Zašto ga mrzim?”
Nisam znao kako bi trebalo da odgovorim Ani, pa sam joj ispričao priču o Abelu, mom prijatelju, i ženi njegovog života.
Abel, moj prijatelj, čeznuo je za Njujorkom. Abel je bio slikar, karikaturista. Karikirao je dok još nije umeo ni da drži olovku. Nisko je cenio lepotu a voleo je sakatost i izobličenost. Nije mogao da nacrta nijednu pravu liniju.
Abel je nisko cenio žene. Muškarci u ženi ljube savršenstvo koje sebi umišljaju da vide. Abel je međutim poricao savršenstvo.
Sam je bio ružan, tako da su ga žene volele. Žene naslućuju savršenstvo ili veličinu iza muške ružnoće.
Jednom mu je uspelo da otputuje u Njujork. Na brodu je prvi put u životu video jednu lepu ženu.
Kad se iskrcao u luci, lepa žena mu je nestala s vida. Tada se sledećim brodom vratio u Evropu.
Ana nije mogla da shvati povezanost između Abela, moga prijatelja, i krakatog železničkog pomoćnika.
„Zašto mi pričaš o Abelu?” pitala je.
„Ana”, rekoh, „sve su priče povezane. Zato što su međusobno slične ili zato što svaka dokazuje suprotno. Između krakatog železničkog pomoćnika i moga prijatelja Abela postoji razlika. Vrlo banalna razlika: Abel, moj prijatelj, strada, ali železnički asistent će živeti i postati predstojnik železničke stanice. Abel, moj prijatelj, ima jednu žudnju. Nikad železnički pomoćnik neće imati drugu žudnju, nego tu da postane predstojnik stanice. Abel, moj prijatelj, beži iz Njujorka jer mu je bila nestala s vida žena njegovog života. Nikada železnički pomoćnik neće zbog jedne žene pobeći iz Njujorka.”
Bio sam ubeđen da Ana sad razume povezanost. Ali Ana me je zagrlila i upitala: Da li bi ti zbog mene pobegao iz Njujorka?”
Te noći sam veoma voleo Anu jer sam znao da zbog nje nikad ne bih pobegao iz Njujorka. Bojao sam se da joj to kažem i zato sam je voleo. Bio sam kukavica, a predstavljao sam se veoma muževnim. Međutim, Ana me je prozrela, pa je plakala. Sad izgledam kao inženjer, pomislih. Ujutro, kad sam otišao, Ana je spavala. Osetila je da sam bio ustao, i pipkala je, još sanjiva, slabim rukama u prazno.
Padala je kiša, stoga sam otišao u kafanu. Kelner je nosio izgužvani frak i tešku kožnu torbu od juhta o desnom boku. Zvao se Ignac, i svako ga je tako zvao. Nije imao drugog imena. Samo sam ja kazao: gospodine oberu*!
Ignac je radio i danju i noću. Spavao je na dve stolice u kafani, i otuda je dolazio izgužvan frak. Nikad nije otkopčavao novčanik. S obe strane je bio nekako spljošten, kao riba. Ruke su mu visile mlitavo, kao obučena peraja. A sem toga je imao krupne, sivozelene riblje oči i hladne, vlažne ruke. Vazda ih je brisao o kožnu torbu.
Nisam voleo Ignaca jer on nije hteo da bude kelner. Čitao je sve novine i s gostima bistrio politiku. Hteo je radije da bude političar.
Ali je ipak ostao kelner pa je bio nezadovoljan.
Uvek je izgledao tako kao da su mu gosti krivi zbog njegove izošljarene karijere.
Uzimao je napojnicu i zahvaljivao vrlo hladno.
Jednom dođoh s Anom u kafanu i Ignac reče: „Kako ste, gospođice Ana?” pa desnom rukom obrisa desnu ruku o kožnu torbu kako bi se suvom rukom pozdravio s Anom. „Kako ste Vi, Ignace”, upitala je Ana i pružila mu ruku.
Zato što je Ignac predugo zadržao ruku, rekoh: „gospodine oberu!” Tad se Ignac pozdravio i otišao.
U kafani je visio veliki zidni kalendar.
Svakog jutra u osam dolazio je direktor pošte, stariji gospodin s belim bakenbardima. Direktor pošte je hodao veoma uspravno i nosio predugačke pantalone i mamuze na potpeticama čizama, možda da bi sačuvao rubove pantalona. Nesumnjivo je bio služio u artiljeriji.
Direktor pošte je imao toliko neverovatno dubokoplave, dobre oči da sam bio ubeđen da ih je specijalno za njega bio načinio neki optičar. I bakenbardi su mu bili toliko bajkovito beli. Možda je direktor pošte svakoga jutra puderisao bakenbarde, ili uveče pre odlaska na počinak.
Svakog jutra gospodin direktor pošte bi otkinuo jedan list sa zidnog kalendara u kafani. Ignac bi ostavio da cele godine ostane prvi januar. Ali direktor pošte je pazio na to da svaki dan ima svoje ime i svoj broj.
Voleo sam direktora pošte.
Park u kome je cvetala ljubav nije se smestio u sredini nego na kraju grada. Izlazio je napolje na livadske puteve.
Na izlazu je bila gostionica u kojoj sam večeravao.
Preko puta je bila direkcija pošte.
Pošta je bila nova građevina, sa snežno belom fasadom od krečnjaka; nosila je grb na pročelju a na dvokrilnoj zelenoj kapiji ovalni poštanski rog. Pošta je u gradiću bila jedina zgrada na dva sprata. Na drugom spratu stanovao je gospodin direktor pošte.
Jedan prozor na drugom spratu uvek je bio otvoren. Mislio sam da tamo gde prozor stoji otvoren živi direktor pošte. On stalno mora da pogledava u nebo da bi mu oči ostale plave. Gospodin direktor pošte, mislio sam, nema dece a ima ženu sa sedom, proćelavom kosom. Razgovaraju jedno s drugim samo uveče, direktor pošte i žena.
Uvek sam u gostionici sedeo tako da sam mogao da vidim otvoreni prozor na drugom spratu. Možda jednom izađe gospodin direktor pošte da pogleda u nebo - nadao sam se. Ali retko je izlazio.
Jednoga dana na prozor je sela prelepa devojka i gledala u nebo.
Prepao sam se od njene lepote i toliko iznenadno pogledao kroz prozor gostionice naviše ka devojci da je ona to osetila i pogledala me. Zato što sam bio zbunjen, pozdravio sam je. I ona je otpozdravila. Sad je svakoga dana izlazila na prozor.
Ja uzgajam svoje doživljaje kao divlju lozu i posmatram ih kako rastu. Lenj sam i praznina je moja strast. Pa ipak, od časa kad sam ugledao devojku na prozoru, živeo sam u stalnom uzbuđenju koje sam poznavao samo još iz dečaštva. Tada sam još bio deo sveta, slamčica koja pliva u struji zbivanja, otrgnuta. Plakao sam zbog gubitka kakve štanicle, kakve beskorisnosti. Otkad sam ostario, više ne plačem i ne smejem se. Niko me ne može neposredno povrediti. Prerastao sam bol i radost.
Ali sad sam živeo bol i radost i duboko utonuo u tričarije.
Svakog dana kad sam prolazio devojka je izgledala kroz prozor. Svakog dana sam je pozdravljao. Trećeg dana se nasmejala. Iz njenog smeha sam naučio da nema ničeg ništavnog pod suncem. Njen osmeh trećeg dana beše veliki događaj.
Lice joj je bilo bledo i sitno. Crne su joj oči bile blistave, kao uglancane. Kosa glatka i začešljana unazad. Ramena uska i bojažljiva.
I kad je padala kiša, izgledala je kroz prozor, i prozor je bio otvoren. Sedeo sam u gostionici, a staklo prozora bilo je oznojano hladnoćom kiše. Morao sam svaki put da obrišem staklo. Devojka bi se svaki put osmehnula.
Jednom su u gostionici za stolom u uglu s prozorom sedela dvojica, pa ja nisam jeo, nego sam izašao napolje i hodao tamo amo ispred gostionice, bio sam smešan kao kakav noćni stražar. Podigao sam kragnu kaputa i hodao polako, sporim koracima. S moje odeće je kapalo. Ljudi su stojali u kapiji zgrade pošte ili u ulazu gostionice i čekali da prođe kiša. Kad bi sevnulo, malko bi se štrecnuli i prestali da govore. Tu i tamo bi me pogledali. Mlada žena sa sela u nanulama i s izazovno raskošnim grudima, koje su iza kišom promočene bluze neprestano drhtale od hladnoće i uzbuđenja, pomerila se u stranu na prag, kucnula me po ramenu i pokazala na slobodno mesto. Ali ja sam produžio da hodam, a gore se smejala devojka.
Ljudi pogledaše naviše ka prozoru i smejaše se. Smejala se i mlada žena. Obazreo sam se, tu su svi bili smeteni, možda su me držali za budalu.
Čitavu jednu nedelju sam živeo od tog događaja. Ispričao sam Ani o devojci, i Ana me je ismejala.
„Zašto se smeješ?” rekoh. „Volim devojku na prozoru.”
„Zašto ne odeš gore do nje?”
„Učiniću to!”
„Ne, nemoj!” zamolila je Ana. „Možda je stvarno voliš.”
Nikad neću zaboraviti kako je jednog dana direktor pošte stojao na prozoru pored devojke. Uputio sam pozdrav, i direktor je otpozdravio. Toliko samorazumljivo, kao da sam mu ja stari prijatelj.
Devojka je bila njegova sestričina, kazala mi je Ana.
Odlučio sam da odem do direktora pošte.
Ali prođoše dve nedelje a ja još ne odoh. Hteo sam da kažem: Poštovani gospodine direktore pošte, dopadaju mi se Vaše oči i Vaše mamuze, pa čak i Vaše predugačke pantalone. Ali tu devojku volim. Ubeđen sam da je ona žena mog života. Ne želim da je izgubim, kao Abel, moj prijatelj.
I onda bih mu ispričao priču o mom prijatelju Abelu.
Direktor pošte bi se nasmejao i ustao i njegove mamuze bi tiho zazveckale, onako kao tek stasale srebrne činele koje tek moraju da nauče da zvuče kako treba.
Devojka bi razumela moju priču i ne bi pitala, kao Ana.
Devojka je uopšte sasvim drugačija.
Znao bih i to šta bih trebalo da kažem devojci.
Odvezao sam se u veliki grad da samom sebi pošaljem novac, a napisao sam svoje prezime naopako i samo početno slovo imena. Potom sam se vratio i čekao na novac.
Došao je pismonoša i beše veoma uzbuđen jer je poslednji put pre dve godine nekom doneo novac. Već je bilo davno od tada, pa se brzo preslišavao o propisima i od mene zatražio dokumenta. Zadržao je kapu na glavi dok je stojao u sobi, jer je bio na dužnosti.
Hteo je da mi da novac, ali ja rekoh:
„Moje ime je napisano naopako.”
„To nema veze” kazao je pismonoša.
„Kako nema?” - rekoh ja. „Nosite novac gospodinu direktoru pošte i pitajte ga da li imate pravo da mi izdate novac.”
Kasnije, deset ili petnaest minuta sam sedeo kod gospodina direktora pošte. Ali govorili smo samo o mom novcu, i on je rekao da uopšte ne sumnja; ja sam po njemu zakoniti primalac. U tom gradu nikad se niko nije tako ili slično zvao.
„Da, to je veoma miran mali grad”, kazao je gospodin direktor pošte, i time je zapravo hteo da mi učini kompliment. Delovalo je kao da je rekao: Šta Vam pada na pamet? Ovde niko ne nosi jedno tako lepo ime kao Vaše.
Mamuze su mu tiho zveckale, kao jedva stasale činele, i zapravo je sve bilo onako kako sam zamišljao. Jedino što nismo govorili o devojci na prozoru.
Kad sam se našao napolju, pogledao sam naviše ka prozoru. Na prozoru je stojao gospodin direktor pošte. Još jednom sam ga pozdravio i on mi je klimnuo. Mislim da je tad bio pogodan trenutak da se još jednom popnem gore pa da porazgovaramo o devojci. Međutim ja nikad nisam bio u stanju da iskoristim upravo pogodne trenutke.
Sve u životu postaje staro i istrošeno: reči i situacije. Svi pogodni trenuci su već postojali. Sve reći su već bile izgovorene. Ne mogu da ponavljam reči i situacije. To bi bilo kao kad bih zauvek nosio već odbačenu odeću.
Uveče toga dana devojke ne beše na prozoru. Odlučio sam da odem.
Otišao sam u hotel i pakovao kofer. Došla je Ana i upitala:
„Koliko dugo ostaješ?”
Nikad joj ne bi palo na pamet da bih mogao otići zauvek.
„Dva dana!” - rekoh i ne osetih ni traga od kajanja nad tom laži. Šta je bila jedna laž naspram Ane? Devojke na prozoru više nije bilo, a kod direktora pošte nisam bio iskoristio pogodan trenutak.
„Jesi li bio kod direktora pošte?” - upitala je Ana.
„Jesam!” rekoh. „Ali devojku s prozora danas više ne videh.”
„Biće da je bolesna!” kazala je Ana.
„Bolesna?” - Zašto to govoriš?”
„Ona jeste bolesna! Zar ti to ne znaš? Uopšte uzev ona je bolesna! Jektičava i uzeta. Zbog toga nikad i ne izlazi na ulicu. Uskoro će umreti!”
Ana je sve to izgovorila veoma brzo. Njene reći su mi se zbrkale. Uprkos tome čuo sam svaki slog, oštro i suvo. Ti slogovi zarivali su mi se u mozak kao tvrdi novčići u rastopljenu tablu voska.
Gledao sam Anu kako je tu stojala, sa strogo zategnutom, zalizanom kosom, kao da je upravo izašla iz vode. Ana neće umreti - pomislih!
Devojka na prozoru će umreti! Umreće! Umreće!
Nikada neću razgovarati s njom. Zato dakle nisam iskoristio pogodan trenutak. Ne zato što ne podnosim pogodne trenutke, već zato što je devojka bolesna.
„Ana!” - rekoh: „Sad odlazim zauvek.”
„Zato što je bolesna?” smejaše se Ana.
„Da!”
„Ali ja sam zdrava!” kazala je Ana.
U tom trenutku je imala lice trijumfatorke. Beše bledo i hladno.
„Idem s tobom na voz!” kazala je Ana.
Ana je pošla sa mnom na voz.
Prispela je jedna kompozicija i ja htedoh pravo na šalter za vozne karte. Utom je mahnuo trgovački putnik. Imao je škripavi kožni kofer i mirisao je na pomadu.
Ana me je grčevito zgrabila za ruku i ja zastadoh.
„Ne idi!” kazala je Ana.
Više nije ličila na trijumfatorku. Izgledala je kao jadna, unezverena životinja, kao kakva, u tesnac priterana, opkoljena veverica na užasnoj njivi bez ijednog drveta. Putnik mi je prišao i kazao: „Servus!” i: „Dobro veće!” i „Verovatno ste doputovali? Ili tek putujete?”
„Ne!” rekoh. „Upravo sam doputovao!” - pa se vratih s Anom u grad.
Celu noć nisam spavao jer sam mislio na umiruću devojku. Otkad sam saznao da će uskoro umreti, osećao sam se sigurnim u svojoj vlasti nad njom. Držao sam je čvrsto, mogao sam je uhvatiti za ruke. Bila je prešla u moj posed.
Uopšte nisam mislio o tome da je već i ranije bila bolesna. Za mene je to tek upravo postala. Umreće, pomislih, i bi mi kao nekom ko zna da će za jedan doći da mu zaplene predmet koji voli.
Čitavo sledeće jutro špartao sam ovamo-onamo ispred zgrade pošte. Gospodin direktor pošte je dolazio na prozor svakog sata po jednom, video me i zacelo se čudio. U podne je izašao iz kuće, pozdravio sam, a on je uzvratio i čudio se. Potom se, u tri popodne, vratio, a ja sam i dalje hodao ovamo-onamo ispred kuće. Hodao sam tamo i nazad, nesvesno, kao kakvo klatno, pogonjen nekim nepoznatim mehanizmom.
Uveče sam sedeo u gostionici i pogledao napolje: prozor u zgradi pošte se otvorio i ona se pojavila.
Ona je pozdravila prva i, činilo mi se, nekako naglo. Verovatno je mislila da je danas neću čekati jer je juče bila bolesna. Samo sam kratko pogledao naviše, a moj je pogled govorio mnogo.
I kad bih neprekidno govorio tri dana, ne bih joj mogao kazati toliko mnogo.
Bio sam sasvim glupo i dečački uzbuđen. Razumela je, činilo mi se, šta sam rekao. Onda je, kako je mrak uzeo maha, zakvačila prozor, u sobi se iznenada razlila bistra svetlost i zavese se zatvoriše. Na mekoj, svetloj površini zavesa ocrtavala se senka nekog velikog muškarca. Nije to bio direktor pošte, jer bi senka direktora pošte imala bakenbarde. Bio je to čovek bez brade. Možda brat.
Još jedan čas sam hodao parkom. Ljudi su se još uvek ljubili na klupama i u lejama. Sreo sam mnogo žena koje su raspuštene kose i s nekom neobičnom razuzdanošću izgubljenih i pijanih ljudi, naizgled bez cilja, lutale pošljunčanim putevima. Hod im je bio tako teturav, a opet usplahireno-živahan. Izgledale su kao čigre koje je prethodno nekakva tuđa sila zaukala u okretanje bez počinka, pa sad, kad dejstvo te nepoznate sile čili, još uvek zarobljene dugotrajnom čarolijom obrtnog zamaha, ali umorne, dovršuju poslednje lelujave piruete, uzalud tražeći neki spoljašnji oslonac ili sopstvenu ravnotežu.
Sve su one, pomislih, zdrave i neće umreti.
Zatekao sam Anu u njenoj sobi. Sedela je u košulji na ivici kreveta i plakala. Ruke nije držala ispred lica na način čoveka koji plače. Činilo se da njen neumorni plač, ravnomeran kao uporna jesenja kiša, i njeno ridanje ne dolaze iz duše, već kao odnekud spolja; beše to nešto tuđe, iznenadno, što čoveka spopadne, protiv čega je beskorisno braniti se, što nije imalo svrhe skrivati.
U toj noći sam voleo Anu kao prvi put, s nežnošću i radošću s kojom na sebe ogrnemo nešto sasvim novo.
Narednog dana doživeo sam poslednju istoriju iz tog gradića.
Trgovački putnik je već rano sedeo u kafani i častio se kolačem. Nije ga jeo rukom, nego cifrajući se, nožem i kašičicom, jer putnik je bio fini muškarac i znao je da se ponaša. Jeo je i jeo taj kolač. Onda je ustao, otišao do kalendara i strgao jučerašnji datum, odlučno i tako kao da stvara današnji dan, novi dan, ponosan i pun snage kao kakav bog. Strepeo sam od dolaska direktora pošte.
Gospodin direktor pošte decenijama je otkidao stare dane i otkrivao nove, brižljivo i ponizno, ne kao neki bog, nego kao sluga božji. Danas će zaprepašćeno pogledati na zidni kalendar, sludiće se u radnim danima i datumima i više neće razumeti svet.
Zato sam podigao zgužvani listić, izravnao ga i, koliko se moglo, ponovo ga vratio na zidni kalendar.
Opazio me je putnik i kazao: „Dragi gospodine, danas je dvadeset i osmi maj!”
Skoro sam se uplašio, toliko je glasno izgovorio taj datum, i premda to beše veoma prosta stvar, nešto što je morao znati sav svet, činilo mi se kao da je putnik s besramnom sirovošću gromko izbrbljao neku osetljivu tajnu.
Dvadeset i osmi maj!
U tom trenutku sat na tornju je izbio pola osam, ušao je gospodin direktor pošte, mamuze su tiho i gordo zveckale, društvo se cerekalo, a gospodin direktor pošte je svečano prišao zidnom kalendaru i otkrio novi dan. Tek sad je nastao dvadeset i osmi maj!
Taj dvadeset i osmi maj postao mi je jedan od najvažnijih dana u životu. Odlučio sam, naime, da odem.
A šta bi još trebalo i da radim u tom gradiću? Devojka na prozoru je morala da umre, Ana me je žalostila, njen me je pogled boleo, a nisam joj mogao pomoći. Već sam napamet znao pismonošu a i srebrno zveketanje mamuza gospodina direktora pošte. Keti će, pomislih, svakoga jutra u isti čas otkvačiti prozor, i neće biti ništa strašno ako joj, više ne prolazeći, ne kažem dobar dan. I već je bio dvadeset i osmi maj.
Više nipošto nisam mogao ostati posle dvadeset i osmog maja. Gotovo da nisam ni primetio, a klasje na poljima je poraslo do visine čoveka i još više. Kad bi se pola tuceta zečeva ustreljenih u polju postavilo tako da stoje jedan na drugome, čovek još ne bi video ni uši onog na vrhu. Beše to jedna blagoslovena godina, i u voćnjacima je cvetni sneg ležao tako gust i debeo da je čovek mogao hodati bos i zemlju pod nogama osećati tek kao udaljenu stvarnost.
I na oblacima se već videlo da više nisu švrljali po nebu gonjeni mladošću i bezbrigom, već su gore počivali s promišljenom težinom ili valjali svoja plodonosna, nabujala tela kako bi ispunili neku dužnost. Dvadeset i osmog maja čovek već zna šta hoće.
Toliko je, pomislih, smešno što ovde iz večeri u veće špartam pod prozorom jedne devojke koja će umreti i koju nikad neću poljubiti. Nisam više mlad, pomislih. Svaki dan je jedan zadatak, i svaki od mojih časova bio je greh prema životu.
Jednom sam sanjao o velikoj luci. U snu sam čuo zveket dvadeset hiljada brodskih lanaca i dernjavu uposlenih mornara. Videh kako se dižu i spuštaju teški kranovi, glatko i samorazumljivo i bez napora, kao da ih ne pokreću ljudi, već da rade po svojoj i po božjoj volji. Ne beše to grč gvožđa, već laka gipkost prirodnih sila.
Tu i tamo sanjao sam o velikom gradu, beše to možda Njujork. Udisao sam zveketavi tempo njegovog života, velike, široke ulice bez prestanka su jurile s ljudima, vozilima, pločnjacima, uličnim svetiljkama, oglasnim stubovima, ne znam ni kuda, ni čemu. Grad nije stojao, nego trčao. Ništa nije stojalo. Velike fabrike su iz džinovskih dimnjaka bile zapurnjale nebo. U magnovenim pauzama držao bih oči zatvorene kako bih čuo melodije tog života. Beše to neka grdna muzika; zvučala je kao melodija nekog pomahnitalog vergla čiji su se valjci bili ispreturali. Ali ta muzika je podstrekivala. Beše to samo ružan, ne i pogrešan ritam. Neko vreme sam i ja vikao u istom ritmu, a onda se probudih.
Kad sam se razbudio, čudio sam se kako zapravo više nisam deo tog grada, nego sasvim odvojen od njega i smešan stanovnik ovog smešnog gradića. Pa šta sam zapravo bio? Muškarac pod prozorom? Prijatelju, rekoh sebi, zakopaj tu devojku koja ionako više ne živi i prepusti se životu. Važan je život. Možda bi imalo više smisla (prema važećim pravilima ljudskog razuma imalo bi više smisla) popeti se gore kod devojke pa preko dana sedeti uz njen krevet i držati je za ruku, i s večeri uz nju na prozoru, pa joj pomalo prenositi o čudovišnom haotičnom zveketu i obilnoj crvenoj krvi koja teče žilama sveta.
Ali važniji je život.
Govoreći sebi tako svirepo, pokušavao sam da zakopam bol. Zakopao sam ga pod nasipom svireposti.
Odvezao sam se u jedinoj droški u gradu u kojoj sam se bio i dovezao. Ani nisam rekao ništa.
Bilo je kasno poslepodne. Sunce je sjalo zlatnim širokim zracima. Železnička stanica se šćućurila na suncu kao velika žuta mačka. Šine su vodile u daleki svet, gvožđem sapinjahu Zemlju.
Kad sam seo u voz i pogledao kroz prozor, od grada i od poslednjih nedelja već sam bio odvojen svirepošću, radošću, snagom.
Pismonoša je mogao da se naćefleiše, glavni od pošte da zvecka svojim činelama, putnik da miriše na pomadu. Kelner Ignac da ima vlažne ruke.
Ana da mu postane dragana.
A devojka na prozoru?
Ona može da umre! - rekoh, i ne stidim se da priznam da sam se tom prilikom radovao svom zdravlju.
Kakva je to bolest bila u kojoj sam proveo poslednje nedelje? Kakav li je sentimentalan svat ipak bio moj prijatelj Abel? Nikad, nikad, nikad ja ne bih otišao iz Njujorka zbog jedne žene.
Da, ja baš sad hoću da odem u Njujork, Amerika je veličanstvena zemlja. Nju nije osnovao nikakav kameni biskup.
Dok sam tako razmišljao, voz je zviznuo i nakratko se cimnuo. U tom trenutku krakati železnički pomoćnik sa crvenom kapom izašao je kroz vrata svoje kancelarije na peron. Vrata su još neko vreme ostala otvorena.
A iza železničkog pomoćnika pojavila se jedna prelepa devojka. Bila je, bila je to devojka sa prozora.
„Ostani još!” - čuo sam železničkog službenika kako joj govori. „Začas sam gotov!”
Ali devojka ga nije slušala. Pogledala me je. Pogledasmo se. Stojala je uspravno, u beloj haljini, zdrava i nipošto uzeta i nipošto jektičava. Očigledno je bila nevesta železničkog službenika ili supruga.
Za vreme dok je voz još jednom povukao i polako počeo da se kotrlja, dao sam joj znak očima i pogledao devojci u oči. Samo zbog tog pogleda napisao sam ovu priču.
U kupeu sam se osećao kao da sam dužan da plačem. Ali ja sam se smejao, gledao sam kako u polju pastir vošti svog psa, skretničar stoji kao bandera sa signalom u ruci, njegova žena suši veš i male taljige truckaju po poljskom putu.
„Život je veoma važan!” smejao sam se. „Veoma važan!” i odoh u Njujork.
-------------
* Ober (skraćeno od Oberkellner) - glavni kelner
Preveo s nemačkog: Relja Dražić
