I
Ovo je istorija jednog proleća koje je bilo istinitije, više zaslepljujuće i bleštavije od drugih proleća, koje je prosto ozbiljno shvatilo svoj doslovni tekst, taj nadahnuti manifest, pisan najsvetlijim, prazničnim crvenilom, crvenilom poštanskog laka i kalendara, crvenilom olovke u boji i crvenilom entuzijazma, krasuljkom srećnijih telegrama odande...
Svako proleće tako počinje, od tih ogromnih i zasenjujućih horoskopa, koji prelaze meru jednog doba godine, u svakom – da najzad to kažemo – ima sve to: beskrajni pohodi i manifestacije, revolucije i barikade, preko svakog u jednom trenutku prelazi taj vreli vihor zaborava, ta bezgraničnost tuge i pijanstva koja uzalud traži adekvat u stvarnosti.
Ali posle toga te predrasude i te kulminacije, te nagomilanosti i ekstaze ulaze u cvetanje, cele ulaze u bujanje hladnog lišća, u prolećne vrtove noćima uznemirene i šum ih guta. Tako proleća izdaju sama sebe – jedno za drugim utonula u zadihano šuštanje rascvetalih parkova, u njihova nadolaženja i plime – zaboravljaju na svoje zakletve, gube list po list svoga testamenta.
Jedino ovo proleće je imalo hrabrosti da izdrži, da ostane verno, da izvrši sve. Posle tolikih neuspelih proba, uzleta, inkantancija htelo je najzad da se doista konstituiše da izbije u svet kao generalno i poslednje proleće.
Taj vihor događaja, taj uragan zgoda: srećan državni udar, ti patetični, uzvišeni i trijumfalni dani! Hteo bih – da korak te istorije uhvati njihov takt koji oduševljava i nadahnjuje, da preuzme junački ton te epopeje, izravna se u maršu sa ritmom te prolećne Marseljeze.
Tako je neobuhvatan horoskop proleća! Ko mu može uzeti za zlo što se ono uči da ga čita na sto načina, kombinuje naslepo, silabizuje u svim pravcima, srećno kad mu pođe za rukom da nešto dešifruje usred zbunjujućeg pogađanja ptica. Čita ono taj tekst i unapred i unatrag, gubeći smisao i hvatajući ga ponovo, u svim verzijama, u hiljadama alternativa, treperenja glasa i cvrkuta. Jer ceo tekst proleća je zapisan dvosmislenostima, nedorečenostima, elipsama, istačkan mesto slova u praznom plavetnilu, a u slobodne razmake među slovima ptice umeću svoje ćudljive pretpostavke i svoje odgonetke. Zato će se ova istorija po uzoru na taj tekst vući na mnogim razgranatim kolosecima i cela će biti išarana prolećnim crticama, uzdasima i tačkicama.
II
Tih pretposlednjih noći, podivljalih i prostranih, pokrivenih ogromnim nebesima još sirovim i bez mirisa, koja su preko rupčaga i vazdušnih polja vodila u zvezdana bespuća – otac me je uzimao sa sobom na večeru u malu baštensku restauraciju, zatvorenu između zadnjih zidova poslednjih kuća na trgu.
Išli smo u mokroj svetlosti fenjera, koji su zvečali pod udarcima vetra, naprečac preko velikog zasvođenog prostora trga, sami, pritisnuti mnoštvom vazdušnih lavirinata, izgubljeni i dezorijentisani u pustim prostranstvima atmosfere. Otac je dizao prema nebu lice obliveno slabom svetlošću i s gorkom zabrinutošću posmatrao taj zvezdani šljunak rasejan po plićacima široko razgranatih i razlivenih virova. Njihove nepravilne i nebrojene grupe još se nisu sređivale ni u kakve konstelacije, nikakve figure nisu zavladale tim prostranim i jalovim vodoplavnim dolinama. Tuga zvezdanih pustinja pritiskivala je grad, fenjeri su odozdo probijali noć svežnjevima zraka, vezujući ih ravnodušno od čvora do čvora. Pod takvim fenjerima prolaznici su se zadržavali po dva, po tri u krugu svetla, koje je oko njih stvaralo prolaznu iluziju sobe u svetlu stone lampe – u ravnodušnoj i nemiloj noći, koja se gore raspadala u nepravilna prostranstva, u divlje vazdušne predele, iskrzane udarcima vetra, žalosne i bezdomne. Razgovori se nisu mogli održati, sa očima u dubokoj senci šešira smeškali su se zamišljeno slušajući daleki šum zvezda, koji je kao na kvascu rastao u prostranstvu te noći.
U baštenskoj restoraciji staze su bile posute šljunkom. Dva fenjera na stubovima zamišljeno su šištala. Gospoda u crnim gerocima sedela su po dvojica – po trojica, pogrbljeni nad belo zastrtim stolovima, besmisleno zagledani u sjajne tanjire. Sedeći tako izračunavali su u sebi pokrete i poteze na velikoj crnoj šahovskoj tabli neba, videli su u mislima među zvezdama skokove konja i izgubljene figure, i konstelacije koje su odmah dolazile na njihova mesta.
Muzikanti na estradi su umakali brkove u čaše gorkog piva i tupo ćutali zagledani u svoju unutrašnjost. Njihovi instrumenti, violine i violončela plemenitih kontura, ležali su odloženi na stranu pod bezglasno šuštavim pljuskom zvezda. Ponekad su ih uzimali u ruke i udešavali za probu, plačno ih štimovali na ton svojih grudi, koji su probali iskašljavajući se. Zatim su ih opet ostavljali, kao da su bili još nezreli i po meri nisu odgovarali toj noći koja je dalje ravnodušno tekla. Tada su u tišini i oseci misli, dok su viljuške i noževi tiho zveckali na belo zastrtim stolovima, violine iznenada same ustajale, prerano odrasle i punoletne, maločas još tako plačljive i nesigurne, sada su postale govorljive, vitke i usečena pojasa, i davale izveštaj o svom punomoćstvu, pokretale za trenutak odloženu ljudsku stvar i vodile dalje taj izgubljeni proces pred ravnodušnim tribunalom zvezda, među kojima su se vodenim znacima ocrtavale krivine i profili instrumenata, fragmentarni ključevi, nedovršene lire i labudi, imitativni, besmisleni zvezdani komentar na margini muzike.
Gospodin fotograf koji je već od nekog vremena bacao od susednog stola značajne poglede ka nama, prešao je najzad za naš sto, prenoseći svoju čašu piva sa svoga stola na naš. Osmehivao se značajno, borio se sa sopstvenim mislima, pucketao prstima, gubeći stalno iznova neuhvatljivu poentu situacije. Od početka smo osećali njenu paradoksalnost. To improvizovano restorantsko logorište, pod znakom dalekih zvezda, bankrotiralo je bez spasa, bedno propadalo, ne mogući da zadovolji pretenzije noći koje su rasle bez mere. Šta smo mogli suprotstaviti tim pustinjama bez dna? Noć je precrtavala to ljudsko preduzeće, koje su uzalud pokušavale da brane violine, zauzimala je prazninu, dovlačila svoja sazvežđa na osvojene pozicije.
Videli smo logorište stolova koji su se oslobađali, logorište pobacanih servijeta i stolnjaka, preko kojih je noć prelazila u trijumfu, sjajna i bezbrojna. Digli smo se i mi, dok je naša misao, otišavši ispred tela, već odavno jurila za bučnim kloparanjem njenih kola, za dalekom, široko razasutom lupom tih velikih i svetlih drumova.
Tako smo išli pod raketama njenih zvezda, anticipirajući u mislima zatvorenim očima njene opsene koje su postajale sve više i više. Ah, taj cinizam trijumfalne noći. Zaposevši celo nebo, sada je igrala domine u njegovim prostranstvima, lenjo i bez računa, ravnodušno skupljajući milionske dobitke. Zatim puna dosade, crtala je na bojištu prevrnutih tablica prozračne škrabotine, nasmejana lica, uvek jedan isti osmeh hiljadama puta ponovljen, koji je za trenutak – već večan – prelazio u zvezde, rasipao se u zvezdanu ravnodušnost.
Usput smo ušli u poslastičarnicu na kolače. Tek što smo ušli kroz zvučna, staklena vrata u tu belu, glaziranu unutrašnjost, punu sjajnog šećera – noć je odmah stala svim zvezdama, iznenada oprezna i pažljiva, radoznala, da joj ne umaknemo. Strpljivo je čekala na nas celo vreme, stražareći pred vratima, svetleći s visine kroz okna nepokretnim zvezdama, dok smo mi duboko razmišljajući birali kolače. Tada sam prvi put ugledao Bjanku. Stajala je okrenuta profilom kraj tezge, sa guvernantom, u beloj haljini, vitka i kaligrafska, kao da je bila izašla iz Zodijaka. Nije se okretala, stojeći u uzornom kontrapostu mladih devojaka jela je kolač s kremom. Nisam je video jasno, sav još isprecrtan zvezdanim cik-cak linijama. Tako su se prvi put ukrstili naši horoskopi, još veoma zamršeni. Susreli su se i ravnodušno zamrsili. Još nismo shvatili našu sudbinu u tom ranom zvezdanom aspektu i izašli smo ravnodušno, lupajući staklenim vratima.
Posle toga smo se vraćali okolnim putem kroz daleko predgrađe. Kuće su postajale sve niže i ređe, najzad su se pred nama razmakle i poslednje i mi smo stupili u drukčiju klimu. Naglo smo ušli u blago proleće, u toplu noć koja se srebrila po blatu mladim, tek izišlim, ljubičastim mesecom. Ta pretprolećna noć je napredovala u žurnom tempu, grozničavo istrčavala pred svoje kasne faze. Vazduh, tek nedavno začinjen još običnom oporošću tog vremena, naglo je postao sladak i otužan, pun mirisa kišnice, vlažne gline i prvih visibaba koje su lunatično procvetavale u belom magičnom svetlu. I pravo je čudo što se pod tim štedrim mesecom noć nije zarojila žabljom pihtijom na srebrnim blatima, nije se izlegla ikrom, nije se raspričala hiljadama njuškica koje spletkare na tim gomilama šljunka kraj reke, kroz koje je sve pore proticala sjajna mreža slatke vode. I trebalo je doreći, odgonetnuti to kreketanje u toj noći bučnoj i izvorskoj, punoj potkožnih drhtaja, da bi – za trenutak zaustavljena – krenula dalje a mesec kulminirao, sve belji i belji, kao da je prelivao svoju belinu iz čaše u čašu, sve viši i sve blistaviji, sve magičniji i transcedentalniji.
Tako smo išli pod sve većom gravitacijom meseca. Otac i gospodin fotograf su me uzeli između sebe, jer sam padao s nogu od velike pospanosti. Naši koraci su škripali u mokrom pesku. Odavno sam već spavao idući i pod kapcima sam već imao celu fosforescenciju neba, punu sjajnih znakova, signala i zvezdanih fenomena, kad najzad stadosmo na otvorenom polju. Otac me je položio na kaput razastrt na zemlji. Zatvorenih očiju sam video kako se sunce, mesec i jedanaest zvezda uredilo za paradu na nebu, defilujući preda mnom. »Bravo, Juzefe!« povikao je otac i sa odobravanjem zatapšao rukama. Bio je to očiti plagijat izvršen na drugom Juzefu i primenjen na sasvim druge prilike. Niko mi to nije prebacivao. Moj otac Jakub je klimao glavom i cmoktao jezikom, a gospodin fotograf je postavio svoj tronožac na pesak, razvukao meh aparata kao harmoniku i ceo utonuo u nabore crnog sukna: fotografisao je tu neobičnu pojavu, taj blistavi horoskop na nebu, dok sam ja s glavom koja se kupala u svetlosti ležao zasenjen na kaputu i nemoćno pridržavao taj san za ekspoziciju.
III
Dani su postali dugi, svetli i prostrani, skoro isuviše prostrani za svoju sadržinu još ubogu i nikakvu. Bili su to dani predviđeni za rastenje, dani puni čekanja, pobledeli od dosade i nestrpljivosti. Jasan dah, sjajni vetar išao je kroz prazninu tih dana, još nepomućen isparenjima nagih vrtova, punih sunca, čistio je ulice i ove su stajale duge i svetle, svečano počišćene, kao da su čekale na nečiji još daleki i neznani dolazak. Sunce se lagano kretalo ka ekvinociju, usporavalo svoj beg, stizalo u uzornu poziciju, u kojoj je trebalo da stane u idealnoj ravnoteži, ispuštajući potoke ognja, porciju za porcijom, na pustu i halapljivu zemlju.
Svetla i beskrajna promaja je duvala kroz celu širinu horizonta, pravila špalire i aleje pod čistim linijama perspektive, postajala glatka u velikom i praznom duvanju i najzad zastajala zadihana, ogromna i blistava, kao da je htela da u svom sveobuhvatnom ogledalu zatvori idealni lik grada, fatamorganu produženu u dubinu njegove sjajne izdubenosti. Tada je svet za trenutak postajao nepomičan, zastajao bez daha, zasenjen, sa željom da ceo uđe u tu varljivu sliku, u tu provizornu večnost koja mu je otvarana. Ali srećna ponuda je prolazila, vetar je razbijao svoje ogledalo i vreme nas je opet stavljalo pod svoju vlast.
Naišao je uskršnji raspust, dug i nepregledan. Slobodni od škole, skitali smo se po gradu bez cilja i potrebe, nismo umeli da iskoristimo slobodu. Bila je to sasvim prazna sloboda, neodređena i bez primene. Sami još bez definicije očekivali smo je od vremena, koje nije umelo da je nađe, gubeći je usred hiljada lukavstava.
Pred kafanom su već bili postavljeni stolovi na pločniku. Gospođe su sedele za njima u svetlim šarenim haljinama i gutale vetar malim gutljajima kao sladoled. Suknje su šuštale, vetar ih je ujedao odozdo, kao malo razbesnelo psetance, gospođe su dobijale crvene pečate na obrazima, lica su im gorela od suvog vetra a usne se sušile. Još je trajao antrakt i velika dosada antrakta, svet se lagano i s tremom približavao nekoj granici, prerano stizao do neke mete i čekao.
Tih dana smo imali kurjačke apetite. Isušeni vetrom trčali smo kući, da u tupoj zamišljenosti jedemo ogromno komađe hleba sa maslacom, kupovali smo na ulici velike, sveže đevreke koji su pucketali od svežine, sedeli smo svi jedan do drugog u prostranom tremu zgrade na trgu – puste i zasvođene – bez ijedne misli u glavi. Kroz niske arkade video se beli i čisti prostor trga. Burad od vina su stajala u nizu pod zidom i mirisala. Sedeli smo na dugoj tezgi, na kojoj su se pazarnih dana prodavale šarene seljačke marame i bespomoćni i od dosade dobovali smo nogama po daskama.
Iznenada Rudolf, kome su usta bila prepuna đevreka, izvadi iz nedara album za marke i otvori ga preda mnom.
IV
Tada sam shvatio zašto je to proleće do toga vremena bilo tako pusto, izdubljeno i zadihano. Ne znajući za to, smirivalo se u sebi, ućutkivalo, povlačilo u dubinu – pravilo je mesto, celo se otvaralo u čisto prostranstvo, pusto plavetnilo bez mišljenja i definicije – začuđena naga forma spremna da primi neznani sadržaj. Odatle ta plava, kao iz sna probuđena neutralnost, ta velika i kao ravnodušna spremnost na sve. To proleće se celo držalo u pripravnosti – bezljudno i prostrano, celo se stavljalo na raspoloženje bez daha i bez svesti – jednom rečju čekalo je na otkrovenje. Ko je mogao predvideti da će izaći sasvim gotovo, u punoj opremi i zasenjujuće iz Rudolfovog albuma za marke.
Bile su to čudne skraćenice i formule, recepti za civilizacije, zgodni talismani u kojima se sa dva prsta mogla utvrditi esencija klima i provincija. Bili su to čekovi za imperiju i republike, za arhipelage i kontinente. Šta su više mogli imati cesari i uzurpatori, osvajači i diktatori? Iznenada sam upoznao slast vlasti nad zemljama, trn one nezasitosti, koja se može umiriti samo vladanjem. S Aleksandrom Makedonskim zaželeo sam ceo svet. I ni pedlja zemlje manje od celog sveta.
V
Taman, strastan, pun okorele ljubavi primao sam defile tih stvorenja, države koje su marširale, sjajne pohode, koje sam video u intervalima, kroz purpurna pomračenja, ogluveo od udara krvi, koja je bila u srce po taktu tog univerzalnog marša svih naroda. Rudolf je propuštao pred mojim očima te bataljone i pukove, rukovodio defileom, pun usrdnosti i zauzetosti. On, vlasnik tog albuma, degradirao se dobrovoljno do uloge kao nekog ađutanta, svečano je podnosio raport kao zakletvu, uzbuđen, zaslepljen i dezorijentisan u svojoj ulozi nejasnoj i punoj dvosmislenosti. Najzad u oduševljenju, u nastupu neke strasne velikodušnosti, prikačio mi je kao orden na grudi – ružičastu Tasmaniju koja je plamtela kao maj, i Hajdarabad koji je vrveo od ciganskog mucanja zamršenih alfabeta.
VI
Tada se dogodilo to otkrovenje, ta iznenadna pokazana vizija razbuktale lepote sveta, tada je stigla ta srećna vest, tajna poslanica, ta specijalna misija neobuhvatnih mogućnosti života. Širom su se otvorili svetli horizonti, svirepi i koji zadržavaju dah, svet je drhtao i treperio u svojim zglobovima, opasno se nakretao, preteći da će iskočiti iz svih mera i pravila.
Šta je sama po sebi, dragi čitaoče, poštanska marka? Šta je taj profil Franca Jozefa I sa ćelom ovenčanom lovorovim vencem? Nije li on simbol svakidašnjosti, determinacija svih mogućnosti, jemstvo neprelaznih granica, u koje je već jednom zauvek zatvoren svet?
Svet je tada bio sa svih strana obuhvaćen Francom Jozefom I i iz njega nije bilo izlaska. Izrastao je na svim horizontima, iza svih uglova se pomaljao taj svuda prisutni i neizbežni profil, zaključavao je svet, kao tamnicu. I evo, kad smo već bili izgubili nadu, pomirili se u sebi sa jednosmislenošću sveta, sa tom tesnom nepromenljivošću, čija je moćna garancija bila Franc Jozef I – iznenada, kao nevažna stvar, otvorio si preda mnom taj album sa markama, o Bože, dozvolio si mi da bacim letimičan pogled na tu knjigu koja se ljuskala sjajem, na album s markama koji je zbacivao svoju odeću, stranu po stranu, sve svetliji i sve strašniji... Ko će mi zameriti što sam tada stajao zasenjen, malaksao od uzbuđenja, a iz očiju punih sjaja su mi tekle suze. Kakav zasenjujući relativizam, kakav kopernikovski čin, kakva nestalnost kategorija i pojmova! Dakle, toliko si dao načina postojanja, o Bože, dakle takav je tvoj neizbrojni svet! To je više nego što sam mogao pomisliti u najsmelijim snovima. Dakle, istina je ta rana anticipacija duše, koja je uprkos očevidnosti tvrdoglavo smatrala da je svet neizbrojan!
VII
Svet je tada bio ograničen Francom Jozefom I. Na svakoj poštanskoj marki, na svakoj moneti i na svakom pečatu njegov lik je konstatovao nepromenljivost sveta, nepokolebljivi dogmat njegove jednosmislenosti. Takav je svet i nema drugih svetova osim ovoga – govorio je pečat sa cesarsko-kraljevskim starcem. Sve ostalo je uobraženje, divlja pretenzija i uzurpacija. Na sve je legao Franc Jozef I i zaustavio svet u njegovom rastu.
Iz dubine našeg bića naginjemo ka pravomislenosti, dragi čitaoče. Lojalnost naše učtive prirode nije neosetljiva za čar autoriteta. Franc Jozef je bio najviši autoritet. Ako je taj autoritativni starac bacao sve svoje dostojanstvo na tas te istine – šta se tu moglo, trebalo je pomiriti se s napuštanjem maštanja duše, njenih usrdnih anticipacija – smestiti se nekako, kako se može u tom jedino mogućem svetu, bez iluzija i bez romantike – i zaboraviti.
Ali kad se već tamnica zatvara neopozivo, kad je poslednji otvor zazidan, kad se sve zaklelo da prećuti, o Bože, kad je Franc Jozef I pregradio, zalepio poslednju pukotinu, da ne bi bio ugledan, tada si ustao u šumnom plaštu mora i kontinenata i otkrio si njegovu laž. Ti, Bože, uzeo si tada na sebe odijum jeresi i eksplodirao si na svet tom ogromnom, šarenom i veličanstvenom hulom. O veličanstveni Herezijarše! Udario si tada u mene tom vatrenom knjigom, eksplodirao si albumom za marke iz Rudolfova džepa. Tada još nisam poznavao trouglasti oblik albuma za marke. U svojoj zaslepljenosti zamenjivao sam ga sa papirnim pištoljem iz koga smo pucali u školi pod klupom, za pakost profesorima. O, kako si ti pukao iz njega, o Bože! To je bila tvoja strasna tirada, to je bila tvoja plamena i sjajna filipika protiv Franca Jozefa I i njegove države proze, to je bila prava knjiga sjaja.
Otvorio sam i preda mnom su blesnula šarenila svetova, vetrom neobuhvaćenih prostranstava, panoramom uzvitlanih horizonata. Ti si išao kroz nju, list za listom, vukući za sobom taj šlep satkan od svih sfera i klimata. Kanada, Honduras, Nikaragva, Abrakadabra, Hiporabundija...Razumeo sam te, o Bože. To su sve bila lukavstva Tvoga bogatstva, to su bile prve reči koje su Ti pale na pamet. Segnuo si rukom u džep i pokazao mi, kao šaku dugmadi, mogućnosti koje su vrvele u Tebi. Tebi nije bilo stalo do tamnosti, govorio si šta ti je pljuvačka na jeziku donela. Mogao si isto tako reći i: Panfibras i Haleljiva, i vazduh bi među palmama zabrujao od moćnih udara papagajskih krila, a nebo, kao ogromna, stostruka, safirna ruža, razduvana do dna, pokazala bi zasenjujuću srž – oko Tvoje paunooko, pokriveno trepavicama i strašno, zatreptalo bi sjajnim korenom Tvoje mudrosti, zablistalo bi nadbojom, zamirisalo bi nadmirisom. Ti si hteo da me zaseniš, o Bože, da se pohvališ, da malo pokoketuješ sa mnom, jer i Ti imaš trenutke sujetnosti, kada se oduševljavaš samim sobom. O kako volim taj trenutak!
Kako si postao ponižen, France Jozefe I, i Tvoje evanđelje proze! Uzalud su Te tražile moje oči. Najzad sam Te našao. I Ti si bio u toj gomili, ali kako mali, zbačen sa prestola i siv. Marširao si sa ostalima po drumskoj prašini iza Južne Amerike i pred Australijom i pevao si sa ostalima: Hosana!
VIII
Postao sam adept novog evanđelja. Sprijateljio sam se sa Rudolfom. Divio sam mu se, predosećajući nejasno da je on samo oruđe, da je knjiga nekom drugom namenjena. I doista on je pre ličio na njenog čuvara. Katalogizirao je, lepio, odlepljivao, zaključavao u orman. U suštini stvari bio je tužan kao onaj koji je znao da će njega biti sve manje, dok će mene biti sve više. Bio je kao onaj koji je došao da ispravlja puteve Gospodnje.
IX
Imao sam mnogo razloga da smatram da je ta knjiga bila namenjena meni. Mnogi znaci pokazivali su da se ona meni obraćala kao specijalna misija, lično poslanstvo i poruka. To sam poznao po tome što se niko nije osećao njenim vlasnikom. Čak ni Rudolf koji joj je pre služio. U suštini mu je bila tuđa. On je bio kao nemaran i lenj sluga u kmetstvu obaveze. Ponekad mu je zavist zalivala srce gorčinom. U sebi se bunio protiv svoje uloge ključara blaga koje mu nije pripadalo. Sa zavišću je posmatrao refleks dalekih svetova, koji je tihom gamom boja putovao po mom licu. Tek odbijen od mog lica dopirao je do njega daleki odsjaj tih stranica, u kojima njegova duša nije imala udela.
X
Jednom sam video mađioničara. Stajao je na bini, mršav, vidljiv sa svih strana, i držao svoj cilinder, pokazujući svima njegovo prazno i belo dno. Obezbedivši na taj način van svake sumnje svoju veštinu od podozrenja da se služi varalačkim mahinacijama, napravio je u vazduhu svoj komplikovani magični znak i odmah počeo sa preteranom preciznošću i očevidnošću da izvlači iz cilindra štapićem papirne šarene trake, metrima, fatovima, najzad kilometrima. Soba se punila tom šarenom šuštavom masom, postajala je svetla od tog stokratnog umnožavanja, od penušave i lake hartije, od sjajnog gomilanja a on nije prestajao sa izvlačenjem te beskrajne niti i pored preplašenih glasova, punih oduševljenog protesta ekstatičnih uzvika, grčevitog plača, dok najzad nije postalo jasno kao na dlanu da ga to ništa ne košta, da to obilje crpe ne iz sopstvenih zaliha, da su mu se prosto otvorili nadzemaljski izvori, izvan ljudskih mera i računa.
Tada je neko, predestiniran za recepciju dubljeg smisla te demonstracije, odlazio kući zamišljen i unutrašnje zasenjen, do dna duše prožet istinom koja je ušla u njega Bog je neizbrojiv.
XI
Tu je mesto za izlaganje kratke paralele između Aleksandra Velikog i moje sobe. Aleksandar Veliki je bio osetljiv na mirise zemalja. Njegove nozdrve su predosećale nečuvene mogućnosti. On je bio jedan od onih, nad čijim je licem Bog prešao svojom rukom u snu, tako da znaju ono što ne znaju, postaju puni pretpostavki i podozrenja, a kroz spuštene kapke prolaze im refleksi dalekih svetova. Ipak božje aluzije je shvatio doslovno. Kao čovek od čina, što znači plitkog duha, protumačio je sebi svoju misiju kao poslaništvo osvajača sveta. Njegove grudi je ispunjavala ona ista nezasitost, kao i moje, ti isti uzdasi su ih nadimali ulazeći u njegovu dušu, horizont za horizontom, predeo za predelom. Nije imao nikoga ko bi ispravio njegove greške. Čak ni Aristotel ga nije razumeo. Tako je umro razočaran, iako je osvojio ceo svet, posumnjavši u Boga, koji se stalno sklanjao od njega, i njegova čuda. Njegov portret je krasio monete i marke svih zemalja. Za kaznu je postao Franc Jozef svoga vremena.
XII
Hteo bih da čitaocu dam bar približnu predstavu o tome, šta je tada bila ta knjiga, u čijim listovima su se preliminirale i uređivale poslednje stvari tog proleća. Neizrecivi, uznemirujući vetar je išao sjajnim špalirom tih maraka, iskićenom ulicom grbova i zastava, usrdno razvijajući grbove i ambleme, koji su se talasali u zadihanoj tišini, u senci oblaka koji su preteći izrasli na horizontu. Zatim su se iznenada javljali prvi heroldi na pustoj ulici, u svečanoj odeći, s crvenim trakama na ramenima, sjajni od znoja, bespomoćni, puni misije i zauzetosti. Ćutke su davali znakove, uzbuđeni do dna srca i puni svečane ozbiljnosti, i ulica je već počinjala tamneti od demonstracije što se približavala, u svim sporednim ulicama se smračivalo u topotu hiljada nogu koje su se približavale. Bila je to ogromna manifestacija država, univerzalni Prvi maj monstr-defile svetova. Svet je manifestovao hiljadama kao na zakletvu dignutih ruku zastava i barjaka, manifestovao je hiljadama glasova, da nije za Franca Jozefa I, nego za nekoga mnogo, mnogo većeg. Iznad sviju se talasala svetlo crvena boja, skoro ružičasta, neizreciva, oslobađajuća boja entuzijazma. Iz San Dominga, iz San Salvadora, iz Floride stizale su zadihane i vrele delegacije, cele u odelima malinove boje i pozdravljale polucilindrima trešnjeve boje, ispod kojih su izletali bučni čvorci, po dva, po tri. Sjajni vetar je izoštravao u srećnim preletima blesak truba, meko i nemoćno otresao ivice instrumenata, koji su na svim obalama ronili tihe metlice elektriciteta. I pored gužve, i pored defilea hiljada, sve je teklo u redu, ogromna revija se razvijala po planu i u tišini. Ima trenutaka kad zastave sa balkona koje se strasno i vredno talasaju, lepršajući u proređenom vazduhu u povraćanju amarantove boje, u strasnoj tihoj lupi, u uzaludnim poletima oduševljenja – staju nepokretno, kao u prozivku, i cela ulica postaje crvena, svela i puna neme uzbune, dok se u potamneloj daljini pažljivo odbrojavaju potmuli pozdravi kanonade, četrdeset i devet eksplozija, u sve tamnijem vazduhu.
Zatim se horizont naglo prevlači oblacima kao pred proleće u buru, samo svetlo blešte instrumenti orkestra i u tišini se čuje rika neba koje tamni, šum dalekih prostranstava, dok iz obližnjih vrtova dopire miris divlje trešnje u skoncentrisanim tovarima i rastovaruje se bespomoćno u neizrecivom rasprostiranju.
XIII
Jednoga dana pred kraj aprila bilo je sivo i toplo pre podne, ljudi su išli gledajući pred sebe u zemlju, uvek u onaj kvadratni metar vlažne zemlje pred sobom, i nisu osećali da sa strane prolaze pored drveća parka, crno razgranatog, koje je na raznim mestima pucalo u slatke, gnojne rane.
Upleteno u crnu granatu mrežu drveća sivo, zagušljivo nebo ležalo je ljudima na vratu – iskrivljeno podignuto, bezoblično teško i ogromno kao perina. Ljudi su bauljali ispod njega na rukama i nogama, kao gundelji u toploj vlazi njuškajući osetljivim rožićima slatku glinu. Svet je ležao gluv, razvijao se i rastao negde u visini, negde od pozadi i u dubini – slatko nemoćan – i tekao. Na trenutke je usporavao i podsećao na nešto maglovito, granao se drvećem, pokrivao očima guste, sjajne mreže ptičjeg cvrkutanja, nabačene na taj sivi dan, i išao u dubinu, u podzemno vijuganje korenja, u slepo pulsiranje crva i gusenica, u gluvu zamračenost crnice i gline.
A ispod te bezoblične ogromnosti čučali su ljudi zaglušeni i bez misli u glavi, čučali s glavama u rukama, visili pogrbljeni na klupama parkova, s komadom novina na kolenima, sa kojih je tekst otekao u veliku, sivu besmislenost dana, visili su nezgrapno još u jučerašnjoj pozi i nesvesno se slinili.
Možda su ih zaglušivale te guste čegrtaljke cvrkutanja, te neumorne čaure maka koje su prosipale sivo olovo, koga je bio prepun vazduh. Išli su sanjivo pod olovnim gradom i razgovarali znacima u tom obilnom pljusku ili rezginirano ćutali.
Ali kad se oko jedanaest sati pre podne negde na nekoj tački prostranstva kroz veliko naduveno telo oblaka prokljuvilo sunce bledom klicom – tada su naglo u granatim koševima drveća gusto zasvetleli svi pupoljci i sivi veo cvrkutanja se lagano odelio bledozlaćanom mrežom od lica dana, koji je otvorio oči. To je bilo proleće.
Tada je iznenada, u jednom trenutku, malo ranije pusta aleja parka bila zasejana ljudima koji su se žurili na razne strane, kao da je bila čvorno mesto svih gradskih ulica, i procvetala ženskim haljinama. Neke od tih brzih i skladnih devojaka žure na posao, u radnje i kancelarije, druge na sastanke, ali nekoliko trenutaka, za vreme kojih prolaze kroz azurni koš aleje koji diše vlagom cvećarnice i poprskan je ptičjom pesmom – pripadaju toj aleji i tom satu, – i ne znajući to – statistkinje su te scene u pozorištu proleća, kao da su se rodile na šetalištu zajedno sa tim finim senkama grančica i listića, koji su pred očima pupeli na tamnozlatnoj pozadini vlažnog šljunka, i pretrče nekoliko zlatnih, vrelih i skupocenih pulseva, a onda iznenada poblede i osenče se, upiju se u pesak, kao oni prozračni filigrani, kad sunce uđe u zamišljenost oblaka.
Ali za jedan trenutak su ispunile aleje svojom svežom žurbom i iz šuštanja njihova rublja izgleda kao da teče taj bezimeni miris aleja. Ah, te lepršave i od štirka sveže košuljice izvedene u šetnju pod prozračnom senkom prolećnog hodnika, košuljice s mokrim mrljama pod pazuhom, koji se suše u ljubičicinim ćuhovima daljine. Ah, te mlade, ritmičke noge, ugrejane kretanjem, u novim šuštavim svilenim čarapama ispod kojih se kriju crveni listovi i bubuljice – zdrave, prolećne ekceme vrele krvi. Ah, ceo taj park je bestidno bubuljičav i sve drveće se osipa pupoljcima bubuljica, koje se rasprskavaju cvrkutom.
Zatim aleja opet postaje pusta i po zasvođenom šetalištu tiho škripuću žičanim paocima dečja kolica na vitkim oprugama. U malom lakiranom čuniću, utonulo u gredicu visokih, uštirkanih svilenih pervaza spava kao u buketu cveća nešto još nežnije od njih. Devojka, koja je lagano gurala kolica, s vremena na vreme se naginje nad njih, podiže na zadnje točkove, cvileći osovinama obruča, tu ljuljuškavu korpicu, rascvetalu belom svežinom, i mazno razduvava taj buket tila sve do slatkog, uspavanog jezgra, kroz čiji san, kao bajka putuje ta reka oblaka i svetlosti, dok kolica prolaze trake senki.
Zatim u podne još uvek se prepliće taj vrt napupeo svetlom i senkama, a kroz fina okca te mreže bez kraja se prosipa cvrkut ptica – sa grane na grančicu, biserno se roni kroz žičani kavez dana, ali žene, prolazeći ivicom staze, već su umorne i imaju kosu raspuštenu od migrene i lica izmučena prolećem, a onda aleja sasvim pusti, a kroz tišinu popodneva lagano prolazi miris restorana iz parkovskog paviljona.
XIV
Svaki dan u isti sat prolazi alejama parka Bjanka sa svojom guvernantom. Šta da kažem o Bjanki, kako da je opišem? Znam samo da je upravo u čudesnoj slozi sa samom sobom, da bez ostatka ispunjava svoj program. Srca stegnuta od duboke radosti vidim svaki put iznova kako – korak po korak – ulazi u svoje biće, laka kao balerina, kako nesvesno svakim pokretom pogađa u samu srž.
Ide sasvim obično, bez preterane gracije, ali s prostotom koja hvata za srce, i srce se steže od sreće, što je moguće tako prosto biti Bjankom bez ikakvih veština i bez ikakvih napora.
Jednom je lagano podigla svoje oči na mene i mudrost toga pogleda me je skroz prožela, probila kao strela naskroz. Od tada znam da ništa nije tajno, da zna sve moje misli od početka. Od toga trenutka stavio sam joj se na raspoloženje bez granica i nedeljivo. Prihvatila je jedva vidljivim pokretom kapaka. To se desilo bez reči, u prolazu, jednim pogledom.
Kad hoću da je zamislim, mogu da dozovem u sećanje samo jednu pojedinost koja ništa ne znači: njenu ispucalu kožu na kolenima, kao kod dečaka, što je duboko uzbudljivo i odvodi misao u mučne klance suprotnosti, među antinomije koje usrećavaju. Sve drugo, više i niže, transcedentno je i nezamislivo.
XV
Danas sam se opet bio udubio u Rudolfov album za marke. Kakva divna studija! Taj tekst je pun fusnota, aluzija, napomena i pun dvosmislenog treperenja. Ali sve linije se stiču u Bjanki. Kakve usrećujuće supozicije! Od čvora do čvora juri moje podozrenje, kao duž fitilja, zapaljeno svetlom nadom – sve više zaslepljeno. Ah, kako mi je teško, kako mi se srce steže od tajni koje predosećam.
Izvornik: brunoschulz.org
