PESMA O BUDNOM POMORCU
Ivanu V. Laliću
Dok meriš sluhom more ozvezdano
Što sporom plimom preti kao mora,
Reči u tebi struje neprestano,
Zvučne od pene, poput razgovora
U krvotoku tvom isprepletanom;
To krv se seća zavičajnog mora
I sobom nosi snagu koja boli:
Pasliku misli i gorčinu soli.
U disanju je dokaz uzaludan:
U jednu dušu ceo svet da stane;
U pisanju je oprečan i čudan
Dokaz života i sa druge strane.
U plahoj noći pomorac si budan
Sred pesme kao mape pouzdane -
Varljiva igla ne može da menja
Pravac u koji imaš poverenja.
OKTAVE O LETU IVANA LALIĆA
Leto u pesmi Ivana Lalića:
suština leta udvojena slikom;
muzika reči u objavi Bića:
plodovi na dohvat – i svakom i nikom.
Leto u pesmi Ivana Lalića
sudbinom pravda sopstvenu nestalnost:
iskra, plamen, požar, genijalnost –
žeđ za merom, nada bez pokrića.
RAZGOVOR SA IVANOM LALIĆEM POVODOM PESME NIKADA SAMLJI
Obratite pažnju još jednom na ovo nikada samlji –
kao da prizivam Nastasijevića, ali u sopstveno godišnje doba:
moji su pedalj i aršin, moje su boje metafora koje me godinama
zasipaju iznenađenjima i spokojstvom.
Bez lažne skromnosti delim taj vazduh trudan od blagovesti
sa svakim putnikom namernikom kome je stalo do pesme.
Obratite pažnju na vetar što obnoć u vremenu duva,
podesite još malo frekvenciju duha i sluha –
hteo sam i, kao uvek, uspeo da vas očaram
muzikom nekom zaumnom za koju nemam reči.
A sada me izvinite, moram da sledim protokol
koji su ustanovili anđeli, pomalo strogi –
čujem kako opominju me da pesnici su u knjigama.
PESMA O SMRTNOM ANĐELU
Branku Miljkoviću
Reka u tebi više ne teče,
Ne sleću zvezde na tvoje lice;
Tvoj dan je mlad i nedorečen
Pod zemljom težom od nesanice.
Anđele smrtni, sa jetkom suzom,
Sa neizgovorenom rečju nade,
Orfeju tužni, s nevernom muzom
Koja ti pesmu bogova dade,
Ti sanjaš vatru lepšu od sveta,
Predeo nara i suncokreta;
Al' ko će umeti da se vine
Predvorju tvoga sna i praznine...
